ОКТАВИО ПАЗ, Сломљени врч

Унутрашњи поглед се расплиће и свет вртоглавице и

пламена рађа под челом уснулога:

плава сунца, зелене млинове, врхове светла који

отварају звезде као нарове,

самотне сунцокрете, златно око које се окреће у

средишту препеченог обронка,

шуме звуковног стакла, шуме одјекȃ и одговорȃ и

таласȃ, разговор прозрачности,

ветар, водени галоп између бескрајних зидова грла

од црног ћилибара,

коња, комету, ракету која се зарива право у срце ноћи,

пера, водоскоке,

пера, хитро процветавање из буктиња, једра,

крила, најезде белог,

птице са острва које певају под челом уснулога.

Отворих очи, бацих поглед ка небу и видех како се

ноћ покрива звездама.

Жива острва, бразлете пламтећих острва, камење које

гори, дише, гроздови живог камења,

колико извора, каква бистрина, какве витице

на тамним леђима,

колике ли реке тамо горе, и онај далеки звон воде

покрај ватре, светлости покрај сенке!

Харфе, вртови, харфе.

Али крај мене никог није било.

Само равница: кактус, акације, огромно камење

које се распрскавало под сунцем.

Није певао цврчак,

беше неодређеног мириса на креч и спржено семење

улице насеља беху пресахли потоци,

и ваздух би се отворио разбијен у хиљаде комада

да је неко крикнуо: Ко живи?

Врхови, огољени, угашени вулкан, камен и жад

под толиким блиставилом, суша, мирис праха,

бат босих ногу по прашини, и пиру насред равнице

као какав окамењени водоскок.

Реци ми, сушо, реци ми, спржена земљо самлевених

костију, реци ми, месече умирући,

има ли воде,

или само крви, само праха, само трагова голих ногу по трњу,

само отпадака и хране инсеката и дубоког сна под

безверним подневом као златни поглавица?

Има ли коњских рзања на речној обали, између

великог округлог и светлуцавог камења,

у застој под зеленом светлошћу листова и крикова

људи и жена док се купају у зори?

Бог-кукуруз, бог-цвет, бог-вода, бог-крв, о Девице,

јесу ли сви помрли, отишли, јесу ли сломљени врчеви

на рубу угашеног извора?

Је ли жив једино жабац,

само светлуца и блешти у мексичкој ноћи зеленкасти жабац,

да ли је само дебели поглавица из Семпоале бесмртан?

Опружен подно божанског дрвета од жада заливаног

крвљу, док га две млађе слуге лепезом хладе,

у данима великих процесија на челу народа,

наслоњен на крст: оружје и штап,

у борбеној одећи извајаног лица од силицијевог

диоксида удишући као прелепи тамјан дим стрељањȃ,

крајем сваке недеље у својој оклопљеној кући

поред мора,

крај своје драгане покривене драгим камењем од

неонског гаса.

Да ли је само жабац бесмртан?

Ево зеленог и хладног беса и његовог репа од

бритава и сеченог стакла,

ево овде пса и његовог шугавог завијања,

ћутљивог магеја, нопала и канделабра најежених,

ево цвета који само крвари,

цвета незарђале и оштре геометрије као финог средства

за мучење,

ево овде ноћи дугих зуба и оштрог погледа,

ноћи која дере кожу са невидљивим кременом,

чуј зубе како ударају једни о друге,

чуј кости како једна другу клеште,

добош људске коже о који удара бедрена кост,

добош груди о који удара бесна пета,

там–там таламасȃ о које удара полудело сунце,

ево овде праха који се диже као жути краљ и све ситни

га и игра самотан и стрмоглављује се

као какво дрво коме се одмах сасушило корење,

као кула која се руши од једног јединог реза,

ево овде човека који пада и који се диже и једе прах

и простире се,

људског инсекта који пробија камен и векове

и нагриза светлост,

ево овде разбијеног камена, разбијеног човека,

разбијене светлости.

Отворити очи или их склопити, зар то није исто?

Унутрашњи замкови које пали мисао зато што се други

чистији подиже, само блесак и пламен,

семе слике које расте и претвара се у дрво

и распрскава лобању,

реч која тражи усне да је кажу,

на старом људском извору паде велико камење,

има камених векова, поплочаних година, масивних

минута на људском извору.

Реци ми, сушо, камену глачан безубим временом,

безубом глађу,

праху млевен зубима који су векови, векови

који су глади,

реци ми сломљени врче, пали у прах, реци,

да ли се светлост рађа трљањем кости о кост, човека

о човека, о глади, о глади,

док се на крају не јави искра, крик, реч,

док на крају не избије вода и не никне дрво широких

листова од рубина?

Требало би спавати отворених очију, требало би

снивати рукама,

сањати радне снове реке трагајући за њеним

коритом, сунчане снове снивајући њихове светове,

требало би снивати гласно, требало би певати док

песма не пусти корење, стабло, гране, птице, звезде,

певати док песма не зачне и док не избије из

спавачевог бока црвени клас ускрснућа,

женска вода, извор из кога се пије, у коме се огледа

и препознаје и поново бива,

кладенац у коме човек спознаје да је човек, вода

која говори сама са собом у ноћи и нашим нас именом зове,

кладенац речи којим казујемо ја, ти, он, ми под

великим животним дрветом кип кише,

којим казујемо лепе заменице и препознајемо се

и бивамо верни нашим именима,

требало би сањати унатраг, у извор, требало би

узвеслати векове горе,

с ону страну детињства, с ону страну почетка,

с ону страну вода крштења,

срушити зидове доле између човека и човека, спојити

опет оно што беше раздвојено,

живот и смрт нису супротни светови, ми смо једна

стабљика са два цвета близанца,

требало би откопати изгубљену реч, снивати у-нутра

и исто тако с-поља,

одгонетнути тетовирани цртеж ноћи и гледати лицем

у лице подне и здерати му образину,

купати се у сунчаној светлости и јести ноћне плодове,

гонетати писмо звезде и писмо реке,

сетити се онога што кажу крв и вртоглавица земља

и тело, вратити се на тачку поласка,

ни изнутра ни споља, ни горе ни доле, на раскршћу

путевȃ одакле путеви почињу,

зато што светлост пева са шумом воде, са шумом

лишћа пева вода

и зора је натоварена плодовима, дан и ноћ измирени

теку као питома река,

дан и ноћ се милују дуго као заљубљени човек и жена,

као једна једина непрекидна река под луковима

векова теку доба и људи,

тамо, даље, ка живом средишту порекла, даље од

краја и почетка.

Мексико, 1955.

О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985.