ВЛАДАН ДЕСНИЦА, Свака је филозофија само израз датог начина осјећања

Како ја схваћам, филозофије имају неког смисла и вриједности само ако их узмемо као начине осјећања. Свака је филозофија само израз датог начина осјећања, априорног и условљеног управо онаквим психичким устројством какво њен творац у себи носи. Његов филозофски систем само је нужни посљедак тога, а изградња тог система само је настојање око накнадног логичког наравнавања оног првотно даног момента. У ствари, у основи сваке филозофије лежи, као њен камен темељац, једна наивна самообамна, једна дјечја игра, која се састоји у томе да се глава настави на реп. А како човјеку – ако није и одвише узак, скучен, једностран, одвећ партајична и ексклузивна нарав, ако је колико-толико цјеловит, ако представља макар како мајушну редукцију козмоса нужно морају бити својствени многи и разни начини осјећања, слиједи само по себи да му морају бити својствене, поњатне и блиске многе и разне, па и сасвим опречне филозофије. Истина, мислиоци су понајвећма једнострани, љуто ексклузивни. Али то и јест њихов главни недостатак. И зато од појединог од њих, узета сама за се, и не можемо очекивати богзна што. Но ако их обујмимо све скупа, ако сваког од њих узмемо само као поједини инструмент у комплексу, тек тад филозофија постаје нешто! Нешто широко, обухватио, разнолико, нешто са безбројем лица и видова, нешто пребогато и разноврсно – баш као и сам живот. Више–мање читав козмос.

На концу конца, чини ми се да, у ствари, моја погрешка и моја кривица код оваквог схваћања лежи у основи свих филозофа: сваки од њих гради једну, своју, филозофију из једног, свог, начина осјећања, из једне, своје, његовом специјалном организацијом психе условљене, прироћене визије свијет. Другим ријечима, погрешка је y томе ипо они на силу бога од једне поезије хоће да праве једну филозофију, од једне свемирске поеме један свемирски систем. Моја би погрешка и моја кривица, према томе, биле само утолико веће што ја из многих и разних начина осјећања, сасвим досљедно, правим и многостраничну визију свијета. Филозофи, кад су уопће нешто, у ствари су само прерушени пјесници. А њихова поезија једина је истинска, искрено наивна поезија – једина права поезија.

В. Десница, Прољећа Ивана Галеба (одломак), „Рад“, Београд, 1990.