Бранислав Матић – ОСТРВО

 

Не пловиш ти ка острвима

него постајеш острво.

Престао си да осветљаваш свима

свет саткан од чудноватих острва

и скривених рима.

Удубљујеш се у свемир,

у звездани прах, вучји зов,

у камен, траву, дрво.

Мучи те несагледивост,

смисао непрозира,

мучи те бол света и благодат,

последње и прво.

Зри благост,

пунота што ће обасјати

и тебе-острво.

Б. Матић, Острво, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 67.

Бранислав Матић – ЗАПИТКИВАЊЕ

 

А шта ако је свет

само рана на телу Творца,

неопрезно нанета себи

у некој игри ванвременској?

И ако су ови животи

само чишћење ране,

борба белих зрнаца

у крви творитељској

на спољашњим границама

свега познатог?

Шта ако смо само војска

која својим срцем брани

Првог Рањеника?

И ако је овај бескрајни свод

само завој на светој рани

који се мења свакога јутра?

И шта ако управо

чиним самоубиство

питањима?

Раскрварићу

ово свитање

и бити само кап пурпура

на Истоку?

Б. Матић, Хиперборејски летопис: разабране песме, Београд: „Укронија“ – Центар за изучавање Традиције, „Хипербореја“, стр. 45.

Јован Христић - ПО ЦЕО ДАН СЕДИМ У БИБЛИОТЕЦИ

 

По цео дан седим у библиотеци, заједно са научницима

Забринутим за судбину човечанства. Затворим очи

И нађем се у врту пуном сунчеве светлости

И зујања невидљивих пчела. Дани детињства

Полако израњају из заборава, дани

Када је све било на дохват руке,

Када је живот изгледао као једно велико обећање.

Нема више обећања. Ствари почињу да измичу

И ја остајем сам, заједно са научницима

Забринутим за судбину човечанства.

Поново затворим очи, и нађем се на мору

Из мојих давних снова, мору које ми је

Такође измакло, као и живот што се измакао.

Научници забринути за судбину човечанства

Тихо дремају над својим књигама,

Док ја сањам вртове изгубљеног детињства

И мора којима никада нисам и нећу бродити.

Момчило Настасијевић – ЛЕПОТА ЈЕДНЕ СТВАРИ У ОСНОВИ ЈЕ ТАЈНА ТЕ СТВАРИ

 

Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је већ свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, и у сваком правцу. Од тада он више није окретна и довитљива животиња. Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. - Не треба се варати, мистицизам никада није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог. 

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли. Дечје новине - Српска књижевна задруга, 1991, стр. 21. 

Иво Андрић – ПРЕД ПОРТРЕТОМ ПРЕКОРНА ПОГЛЕДА

 

Да, стара слико,

Да, требало је то: остати при првој речи,

Не одлазити никуд, и све што срце жуди

Тражити у дубини својој и своје земље,

Уместо у даљини недокучивих, злих привиђења.

Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,

Чувати народ, сиротињу, Босну.

И данас не би било овако како јесте:

Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.

Требало је, вај, знати оно што сад тек се слути.

Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.

Једно, и недостижно.

У једном зрну жита хлеб је васколике земље,

У једном загрљају све жене целог света,

Дивне, и недостижне.

Све остало је варка пребујале свести

О сопственоме бићу и лажна перспектива

Пустиње коју смо ми сами сажегли у души.

ШТЕФАН ЦВАЈГ, ***

 

„Јер ништа у нашем времену колебљиве правде не уздиже веру у премоћ духовнога као доживљен пример да је увек довољно да један једини човек има храбрости за истину, па да се истинитост распростре по целом свету.“

 Ш. Цвајг, Неимари света

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ ***

 

„Тајна нашег спасења зависи од тога какав смо траг оставили у животу људи с којима смо долазили у додир. Да ли смо их рањавали или исцељивали.“

Момчило Настасијевић ***

 

„Драма у Богу, једини пут у суштину, неизбежан људском створу.“

Исидора Секулић ***

 

Ако ће се ишта филозофско развити у човеку, два ћутања мора човек претходно научити: ћутање инфериорности и ћутање супериорности.

Свети Сава – СЛОВО О СПАСОНОСНОЈ РЕЧИ

 

Не устремљавати се у завист,

ни на нелепу љубав

или незаконито скупљање

и расцепе,

чувати се првоседења

и светских почасти...

 

Ако је могуће –

дисати спасоносном речју,

и свим што је на сазидање душе

и на корист.

 

Драган Драгојловић - МАТЕРИЈАЛ ЗА ГРАДЊУ ДУШЕ

  

Заборављене књиге кажу да је Дух добра у нама, у неистраженим просторима душе. Ко га нађе, отвориће му се астралне капије. Карта неба показаће се на његовој шаци, а звезде и планете примиће га као свог сина. Градови грађени од почетка света, домови паљени и рушени отвориће пред њим врата, као ономе ко носи добру вест, ко је разумео део Тајне. И схватио да ничим не може превазићи границе смртног. Њих само љубав надилази. И то је грађа која се мора употребити при подизању насеља и кућа. У грађењу своје душе.

Драган Драгојловић, „Материјал за градњу душе“

Хермес Трисмегистос – ОПОМЕНА ДУШИ

 

Својства материјалног света никада нису стална. Она су непрестано у међусобном сукобу и несагласива су. Зато буди опрезна, о душо. Окани се тог привида, јер то су ствари са којима не би требало да се повезујеш.

          Ти си, о душо, једноставна – оне су сложене. Ти си ослобођена – оне су варљиве. Ти си истински жива – оне су истински живот. Ти си таква каква си – оне се зачауравају и прекривају; оне су илузије – непостојане и пролазне.

          Зато буди будна; пази на саму себе да не би постала њихов роб, тако да те оне одврате од циља. Не запуштај, о душо, своју истинску суштину која је једноставна, истинска и високо достојанствена. Немој имати поверење у материјалне ствари које су многоструке – обмањујуће и неверне и међусобно се одбијају, тако да не залуташ и пропаднеш.

              

              (...) Материјални свет је доле, о душо, место је незадовољених жудњи, страха, бешчашћа и туге. Горе је свет духа, мира, за страх неприступачан. Он сведочи високим достојанством и радошћу. Видела си оба света: живела си у оба. Сада изабери у складу са својим искуством. Можеш боравити у оба света. Ниједан од та два света те неће одбацити. Међутим, за човека је немогуће да истовремено буде мучен незадовољеним жељама и да живи у миру, да буде узвишен и одвојен, радостан и задовољан. Љубав према овом свету и љубав према другом свету у човеку не може бити сједињена. То је немогуће.

          Ти си, о душо, рођена из једног посебног стабла. Ти си грана тог стабла. Колико год да је грана удаљена од стабла, ипак остаје веза и склад између стабла и гране. Своју храну добијаш од стабла. Ако се, међутим, нешто постави између стабла и гране, веза и храна бивају прекинуте. Тада грана мора да се осуши и умре.

Размисли о томе, о душо, и у свом бићу учврсти то да си предодређена да се вратиш свом Творцу. Он је стабло из кога растеш. Зато одстрани сву прљавштину и сав терет материјалног света што те спречава да се вратиш свом сопственом узвишеном свету, свом стаблу, свом пореклу.

          (...)

          Чувај се свега што је ниско и недостојно. Ништа од тога не примај у своје биће, да се твој карактер не би изопачио и твојој истинској природи деловао супротно и да не би самој себи постала препрека на стази повратка свом истинском завичају.

          Знај да је цењени и узвишени Творац васионе најплеменитији од свега што постоји. Повежи се с тим Племенитим. А када у свом бићу постанеш једно са Извором, приближаваш се Њему који те је створио. Буди уверена у то да се племенито с племенитим удружује, а неплеменито са неплеменитим.

          Ти си у свету ствари који је створен и у њему тражиш мир. Како може постојати мир у свету који је у покрету? Све док чамац плива на води, он не стоји мирно и мира нема. Ако се, пак, на трен и умири, то је само случајност. Врло брзо вода поново почиње да љуља све што плива на површини. Чамац долази до мира само ако се из воде извуче на копно. То је место одакле чамац потиче и које по густини и тежини личи на чамац. Тада – а не пре тога – чамац заиста долази до мира.

          Исто тако душа, све док је везана за узбуркано море материјалног света, не може да буде мирна или да се мало одмори. Међутим, ако се врати свом извору и корену, ето и тишине и мира. Тада је ослобођена патње, понижења и заблуде у земљи туђинској.

 

Хермес Трисмегистос, Опомена души, превео Небојша Бараћ, Београд, 2005, стр. 25–30.

Бела Хамваш - НАШЕ КОСМИЧКО ДОСТОЈАНСТВО

  Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност, управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне зведе.

Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичем – pan herpeton plégé nemetai. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст.

Б. Хамваш, Миларепа

Радосав Стојановић – ОДВЕШЋУ ТЕ У ПРИЗРЕН

Одвешћу те у Призрен. Код грнчара

Изучићу занат како се ђугуми праве

Старинска кандила са сенком свеца што одмара

Празну суштину бога и митске таме.

Остави запретане наћве и сметлиште

И пса што скичећʼ у врата гребе.

За поједену кору хлеба коју иште

Он ко и ти док му срце зебе.

Остави пепелиште и трешње што плод не држе,

Кавала јеку над узалудним стадом,

Порушене сенке детињства док прже

Последњу росу која бежи крадом.

И пођи за сетним звуком чалгија и читеља.

Бићеш цвет сунца над осамом зоре

У име ноћи и жрвња што меље

Црвоточину срца док дамари горе.

Одвешћу те у Призрен. Код грнчара

Изучићу занат како се ђугуми праве,

Старинска кандила са сенком свеца што одмара

Празну суштину и митске таме.

Али ти си опет најтужнија жена

И ништа те утешити неће

Као бајка у којој Пепељуга среће

Непознатог принца кога више нема.

Драган Стојановић - О ЛЕПОТИ

Паја Јовановић, Дама у наслоњачи 

(1918-1920)

Тако је важно, и спасоносно, да лепоте увек негде има. (...) Нерасветљен јаз између постојања лепог бића и лепоте постојања јесте јаз нетрансцендиране ругобе и зла које се чини неумитним. Када је уметношћу овај јаз расветљен, лепота, и кад је угрожена или оскрнављена, и кад је срећна и извор је среће, подстиче ону човекову енергију која не верује беспризивно, у неумитност зла и сваким својим покретом ради на превазилажењу ругобе.

Драган Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Подгорица: ЦИД, Нови Сад: Плотонеум, 2003. 

Бранислав Матић – ПРИЗНАЊЕ

 

Призвао сам љескање прадуше

под твоје веђе, на лице твоје слућено.

Може се то убрати, с тим узлетети.

Али ти, лепа госпо, остани

само слика у биљурном раму

пред којом сам давно бдео.

Слика: Жељко Тоншић
(извор: https://www.facebook.com/photo/?fbid=38884842277&set=a.38883957277) 

Мало је да будеш Лилит, Анима,

варљива срећа збуњених младожења.

Мало је да будеш Ева.

Неми су титани, сирене,

ни Орфеј изгледа више не пева.

Зашто бих ти рекао да си насликана

баш мојом руком?

Зашто бих те пустио

да потонеш у таму?

Б. Матић, Острво, СКЗ, Београд, стр. 88.

Божидар Ковачевић – МОЛИТВА ПЕСНИКА

 

Исусе сине божији

буди нам мало блажији

јер ако будеш строжији

постасмо авај вражији.

Једини твоји весници

позвани изабраници

само су тихи песници

прави синови верници.

Рукопис песника Божидара Ковачевића
(посвета у књизи Грч младенства из 1923.)

Да пођеш тих и насмејан

распет би био понова

јер дух ниједан засејан

семеном твојих болова

није и ми смо једини

што с крином у руци шетамо

по овој подлој ледини

и с цвета на цвет летамо

па ако и нас оставиш

и круну твоју тегобну

ђаволу на главу поставиш

човеку рђаву презлобну

 

ко ће те онда пратити

кад паднеш мед нас понова

ко ће се радостан латити

великих судних звонова

 

који ће бити весници

да целом свету објаве

дивоту твоје појаве

ако не тихи песници.

 

Стога првенче божији

гледај нас мало блажије

јер ако будеш строжији

пасмо у замке вражије.

 

1922.

 

Божидар Ковачевић, Алфе мојих душа, Београд, С. Б. Цвијановић, 1922.

Марија Јефтимијевић Михајловић - ГРАД ОД ПЕСАМА ИЛИ ГРАД-ПЕСМА (Бранислав Матић, "Београд изнад Истока и Запада", Принцип прес, Београд, 2023)

 

„Ништа није као пре. Вечни су само

видици с Калемегдана.“ 

М. Црњански

            Готово сви досадашњи покушаји и намере да се једном књигом сумирају знања и  виђења Београда – вечног, белог града, на раскрсници друмова истока и запада, града „старијег од свог имена“, места сусретања различитих цивилизација, народа и њихових култура, углавном су у фокус стављали његов геополитички, геостратешки, историјски и културни значај. Само током ХХ века објављено је на десетине монографија у којима је с подједнаком пажњом проучавана историја Београда, колико и његов особен дух, проткан одразима култура и стилских епоха из његове прошлости. Град који је у више наврата рушен, а трајан, постао је књижевни мотив многих знаменитих песника и прозаиста, оних који су за овај град везали своју судбину и који су Београд живели целим бићем. Њихови особени доживљаји града-симбола непролазности, лепоте, достојанства и пркоса, сачувани су и сачињавају бројне антологијске изборе песама и прича, легенди и анегдота, путописа, хроника. Па ипак, за све је Београд остао тајна – недокучива, колико и опчињавајућа, мистична колико и заводљива.

Најновијом монографијом Београд изнад Истока и Запада, аутор Бранислав Матић одаје наклон свим ауторима и прегаоцима, поштоваоцима и поклоницима посебне, недокучиве лепоте Белог града, и сам „додајући мрву, да се не баци“, али успоставља нешто другачији, самосвојан методолошки, поетички и естетски критеријум те мистичне лепоте, засноване понајвише на митским реконструкцијама и архетипским сликама овог древног града. Не занемарујући историјске димензије његове прошлости, чињеницу да су на ободима Београда и Винча и Старчево, као средишта различитих цивилизација – са вероватно нама најстаријим писмом на свету и човеколиким фигуринама – те да је своје трагове о њему оставио још Аполоније са Родоса у III веку, а деспот Стефан Лазаревић у XV веку, „поново заснивајући Београд као српску престоницу“, град посветио Богородици и у његове темеље уградио десну руку светог цара Константина Великог, Матић апострофира идеју да је књига пре свега лирска повесница о Београду, те да, као таква, мора обухватати оне димензије које нису видљиве само у историјском прегледу, него и у надисторијском (духовном) пресеку.

 Парадигма таквог односа према Београду, који је „историја и сан“, сублимирана је већ на почетку монографије-ризнице легендом о вођи Аргонаута, Јасону и његовом Златном руну, који је опчињен сликом скамењене беле лађе над рекама, на којој је град – Бели град у златној светлости, митски град чији мрамор памти небеског Адама, остао у непознању „да ли плови кроз свој сан или сања своју пловидбу“; односно, који је осведочио тренутак у коме се „људско лице суочава са лицем надљудске тајне“. И премда је монографија Београд изнад истока и запада по много чему историјска и лирска читанка о Београду, она је понад свега покушај да се ода признање оном неизрецивом о Белом граду – граду-идеји, граду-симболу и граду-песми, својеврсно мистично искуство једне аутентичне вере чије је име Београд. Симболички, Бранислав Матић је на трагу идеје Жарка Видовића да само непосредан доживљај гледања (иконе, слике, објекта, грађевине), може да реалност времена (посматрања) преобрази у илузију надвремена, односно боравак у том насликаном или извајаном, саграђеном или опеваном пределу.[1]

Реферишући насловом књиге „...изнад Истока и Запада“, на мисао владике Николаја да се Балкан географски налази између Истока и Запада, али да се само (православном) вером уздиже изнад Истока и Запада, Матић превасходно прејудицира принцип вертикале – по коме се мора „гледати увис“, јер је висина (духовна и морална) мера живота и човека, мера непролазности и вечности и тако, на особен начин, сугерише и „формулу опстанка“ Београда. С тим у вези стоји и намера аутора да се сачува сећање на „вечити град“, чији аутентичан изглед (боемске четврти, књижаре, кафане у којима су се сусретали песници и  настајале неке од најчувенијих песама, архитектонски драгуљи и украси на фасадама, али и велелепне грађевине из минулих епоха – сви „дамари града“), „у хистеричној метрополизацији, у силеџијском капитализму, у пећинском либерализму, у провинцијалном епигонству и сокачарском мондијализму, у кампањама подводачког туризма, у диктатури кича и разврата“, нестаје пред нашим очима; „нестају кључни профили града, цела једна симбологија и сопство“, закључује аутор, али „нестајемо и ми који смо се толико бусали у јуначка прса Београда, да, ʼпрепуна рана и ордењаʼ“, „нестају људи који све ово уопште примећују“ (225–226). Управо из тог разлога, Бранислав Матић, као изванредан естета, али и апологета мистичне лепоте Београда, мапира његове сржне тачке – естетске и етичке, историјске и културолошке и, изнад свега, формира златни пресек његове несазнајне тајне непролазности, тврдећи да је реч „тајна“ – када стоји уз „Београд“ – чист плеоназам. Пројекција тог златног пресека, његов симбол и слика перципирају се као укрштај строге (савршене) симетрије по којој се „Ресавска улица улица у Цркву Светог Марка“, а „хоризонт многоимене Главне улице врхуни Храмом Светог Саве“. Крстолика перспектива којом аутор сагледава историју града и људи који су у њему живели, градили га и рушили, о њему певали и сањали, веровали у његов дух и његову непролазност, диктира и лирску димензију књиге – Матић пише као да пева, али његова песма није ламент над Београдом (премда је, између осталог, и „антологија видика“ који нестају пред налетом нових Варвара-градитеља), већ покушај да се овековечи тренутак који пролази – лице града које се мења и дух који је ненарушив. Отуда је сасвим оправдана ауторова тврдња да је књига по свом карактеру, пре свега, „лирска одбрана Београда“.

Београд је, за аутора ове, и визуелно[2] и есенцијално раскошне монографије, легенда  и сан, тајна и чежња ка оном непролазном, јер је сав од духовне грађе, чак и онда када је дух материјализован у облике културних знамења. Ако је култура највећи аргумент у корист бесмртности, убедљивији од свих пет метафизичких доказа Божјег бића, као што тврди Михаил Епштејн,[3] Бранислав Матић кује знамења вечности кроз кодове и слике архетипског Београда, митове и легенде о њему, песме и записе, видике и перспективе укрштања времена и простора, улица и споменика. Његова перспектива лишена је ефемерног, свакидашњег и баналног – на то га обавезује сазнање да је прави Бели град „архетипски и вертикалан, светао и узбудљив и није измишљен“.  

„Београд, ту белу идеју, створили су, бранили и из пепела дизали његови песници-чаробњаци. Зато је Београд, и у мојој књизи, град од песама. Тешко је о том граду рећи нешто дубље и важније од онога што су оставили Иван Лалић, Црњански, Павловић, Попа... град од песма или ʼград-песмаʼ.“

          Отуда је – без обзира на методолошку и поетичку, историјску и хронолошку поливалентност перспектива из којих се формирају идеографска чворишта монографије Београд изнад Истока и Запада – доминантна она лирска у којој је Београд град-песма, јер у њеном средишту, пулсира вечно биће Белог града, његова душа и дух, сва његова лица („лице песника, ратника, свештеника, љубавника, тајанственог витеза, заиграног дечака, духовитог шерета, боема, мудраца, градитеља, трагичног заљубљеника у слободу, креативног импровизатора, јуродивог божјака, побуњеника, хероја улице, господина и сељака...“). Духовно језгро или spiritus movens Матићеве лирске повеснице јесте управо пето поглавље „Град од песама“, у којима се малим антологијским избором песама о Београду[4] (од Васка Попе, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Војислава Ј. Илића, Милутина Бојића, Бранка Радичевића, Слободана Ракитића, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића, Дејана Медаковића, Драгана Лакићевића, Милована Данојлића, све до Милоша Црњанског и његовог Ламента над Београдом, којим – не случајно – врхуни овај песнички избор), профилише духовни лик Београда и оцртавају контуре његове мистичне лепоте. Јер, нико тако сржно а широко није обухватио размере оних значења што град-симбол, град-песма сублимира, као што су то учинили песници–пророци који су знали да Београд за Србе „није био плен него поезија“. Наредно поглавље „Фрагменти о Београду“ (записи Јакова Игњатовића, Стојана Новаковића, Милутина Ускоковића, Антуна Густава Матоша, Симе Пандуровића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Пеђе Милосављевића, Исидоре Секулић, Светлане Велмар-Јанковић, Душана Матића) симболизују исту идеју да је сва духовна баштина древног града – неисказива у својој лепоти и непролазности – најцеловитије и најцелисходније садржана управо у архетипским сликама и симболима књижевника „лирске вртоглавице“.

          Уопште говорећи, уз све историјско-документарне чињенице, хронике, путописе и специфичне перспективе „београдског погледа на свет“, како Матић дефинише једну аутентичну филозофију гледања на живот, креирану од стране оних који су је сопственим делом и животом потврђивали (од Александра Белића, Милоша Црњанског, Драгоша Калајића, Моме Капора, Богдана Тирнанића, али и своје сопствене), аутор ниједног тренутка не губи из вида основу замисао – имплицитно исказану већ на почетку – да је Београд немогуће представити (само) као град, већ пре свега као идеју. Његова историја и његова геопоетика само су окосница његових неизрецивих архетипских дубина, „једне особите београдске scientia sacra“. За њом Матић трага, формирајући аутентичну поетску оптику као збирку последњих видика Београда и доказујући да је српска култура – оличена у књижевним симболима и представама – пре свега „књижевноцентрична“,[5] те да је задирући у мистичну и заводљиву тајну града-песме, и сâм, као песник, закорачио у поље њене неизрециве лепоте.

 

---

[1] Жарко Видовић, „Разговори о сликарству“ – Омладина, фељтон од дванаест написа (одломак), Библио-био-графија, Том I, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018, 118.

[2] Аутори фотографија су: Станко Костић, Александар Радош, Ненад Боројевић, Светлана Дингарац, Јосип Шарић, Александар Ћосић, Мартин Цандир, Жељко Синобад, Љубинко Кожул, Драган Боснић, Влада Маринковић, Бане Велимиров, а неке су преузете из архиве Националне ревије.

[3] „Градови, музеји, поеме, романи, трактати – иконе су вечног живота, мада у њима сам човек није удостојен спасења (и то привременог), већ само његова дела“ (М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, Дерета, Београд, 2015, 88).

[4] Избор је, према Матићевом навођењу, сачињен углавном на основу две књиге: Мој Бели граде. Поезија о Београду (2008) Драгана Лакићевића и Београде, мој бели лабуде. Поезија о Београду од 1433. до 1986. (1986) Милорада Р. Блечића.

[5] Бојан Јовановић, Књижевност у антрополошком светлу, Прометеј – Архив Војводине, Нови Сад, 2024, 16.

Текст је објављен у часопису Нова Зора, Број 83, јесен, 2024, стр. 205–208.