Категорије

четвртак, 05. јул 2018.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Вече нa океану



По старој пословици, море учини да заволимо што смо мрзели, и омрзнемо што смо волели. Ja сам био остављен то вече сам на Океану, и било ми je стављено у задатак да учим Океанову кћер смислу стварања.
Te вечери њен отац, Велики Океан, отишао je био у револуцију, да je осети и испита.
Била je мирна ноћ, која je умирала на таласима, и опет васкрсавала, и опет нестајала и понова живела.
— Je ли ти икад пало на памет — питао сам ja Океанову ћерку, колико звезда сија у ноћи. Понеку ноћ има их мање. Где се оне губе?
— Te звезде пију валови, који су жељни нечега одређенога и најзад плавога. Ja сам толико пута молила таласе да поштеде звезде. Мени се чини да je и Ноћ — Океан, и да би Океан требао да има милости према Океану.
Нашто та уништења и та заробљавања? Ha крају крајева све се мора вратити.
Таласи који носе звезде дају звездама покрет и бол — звездама које су непомичне и не разумеју свеопшту променљивост. Да није мора, звезде би светлиле, a после светљења нестале. Море даје звездама занос љуљања, полет ка нечем што само себи иде у сусрет, и као вечитост, вечиту неодређеност светљења у светљењу.
— Ja више волим, рекох, само звездано небо. Ja бих хтео да je под звезданим небом опет неко средишно звездано небо. Ja не могу да издржим када се светлост прелива, место да остане где je; када бежи да би се опет вратила. Ja полудим кад видим како се једне звезде на водама ређају изнад других звезда, друге изнад трећих и хује у једноме ритму који мора да буде освајање. Ja бих хтео да стихија ништа не осваја, пa ни себе саму, да живи, да сија, да се гаси и да умире, и да остаје дух сам у ноћи, сам у дану, сам у бивању, сам у себи. Овако, дух иде у звездама, са нечим, са самим собом. Али са прекренутим и објаигњеним, у његовоме путовању пo таласима одговарају дубине новим силаском у нешто мудрије, новом и модријом симфонијом падања у нешто судбоносније дубоко. Ja бих хтео да се сва васељена оствари — у нешто бескрајно разумљиво: у ноћ, у светлост, у таласе, или у мрак или у сунце и у боје. Овако, таласи само носе мрак a нису мрак као што и нису ма шта. Мрак се диже изнад таласа, или сунце побеђује дубине, и дубине односе звезде и валови враћају траке светлости и замршавају сводове бескрајне нечим блиским њиховој удаљености, блиским свакој удаљености.
— Кад би звезде биле само оно што су, и кад би се налазиле само где су, нико никога не би волео, jep би се свуд осећало проклетство, можда, простора. Океан je победио простор, ритмичним узлетима зачарао.
— Ha земљи je живео Бах, који je схватао небеса као сад ja — рекох ja Океановој ћерци.
Знаш ли како je схватао: Између сваке две светле тачке постоји одстојање. To одстојање везује једна линија која je: мисао те две тачке. Између линија постоје друга, све замршенија, али све болније изражљива одстојања. Сва се тако одстојања удружују, линије везују, фигуре продиру — a ипак све je пуно односа, све je обухваћено неким смислом, израженога или идућега у израз, или морајућег продрети у израз.
Бах je створио океан звукова, и страшан, али не од љубавнога спајања, већ страшан општом измереношћу, сазнањем свачије удубљености и узвишења и испупчења и угнућа; океан страшан услед своје самерљивости једнога помоћу другога.
To je наш човечански, математички, бројни, звучни, бојама окићени, сазидан од линија и сплетова, луди и мудри Океан.
Океан твој, Океан са кога ти знаш да идеш у сусрет зорама и сумрацима не крчећи себи никада пут ни кроза шта — тај Океан у стању je сам себе да заборави, сам себе да изгуби и опет нађе, сам себе да не тражи и не сети се да се оствари.
To није наш, људски Океан .. . Можеш ли ти да разумеш наш Океан? У њему je, у нашем, стално однос, a кад се однос привремено утопи у нечем неиздржљиво и неодољиво дубљем, то je још увек и још ипак само бол, само осећање после пропасти, језа после губљења и мрак понирања и светлост неналажења, умирена светлост, и нешто једнолико a туђе. Ипак je нада: можда ћемо се наћи. Ипак je нада: можда има путева да се сусретнемо ... Твој Океан односи све везе, све споне, сва мудра уплетања, све тихе шуморе, који не улазе у бесне захукталости јер су у њему једно исто.
И наша историја! Бах, то je ваљда средњи век, који je тражио Океан, али није умео да се уокеани, јер je био пијан односима, размерима, везама, које ипак на крају крајева ништа никад не стварају, већ само створено — везују.
Наш средњи век са кулама, стрелама иркава, уговорима сталежа, правилима савеза, заветима одбрана, изјавама Богу на пергаменту, опоменама на сликама и камену, еснафским тражењем апсолута да би и апсолут најзад постао одређен... Све то: само ипак бескрајни грч милиона облика за милионима облика, пут милиона облика.
Наша историја са формулама, егзорцизмима, заклетвама, проклетствима, прокоцкавањем душе, са хијерархијом анђела, са дантеовским безданима, који се ипак мере, и мере помоћу других бездана...
У Твоме Океану — све исто губи се у истоме, и што случајно није још исто, покаже се и траје само дотле док je у стању да не подлегне свеопштем преламању линијскога, промени уобличенога, губљењу себе и налажењу другога.
E тo, шта je код Тебе болно, ужасно, нечовечанско. Ми, људи, још можемо и да се помиримо с тиме да изгубимо себе, с тиме да нестанемо у нечем вечитијем, да погинемо због нечег случајно, али херојски интензивног. Но, ми не можемо ово: да се изгубимо само зато да бисмо се опет нашли. Не можемо тако да умремо да све друго, и сваког другог признамо за свога наследника. Kao што верујемо у смисао нашега живота, тако хоћемо целом дужином мртве наше историје у ропцу да смо фанатици неумрлости наше смрти. Ми хоћемо да продужимо у бескрај, свих фаза, свих периода, и само наше умирање. Ми хоћемо да наша смрт има свој смисао, да je она сама пo себи трагична услед некога њој ствојственог садржаја, ми хоћемо да онај моменат који није чак ни моменат прелаза — буде свечан склад најнепосреднијих екстаза. Тачка пресека, та случајна тачка пресека могућности или немогућих праваца, има да буде сама пo себи нешто дубоко битно.
Ми вечито оживљујемо-доживљујемо нашу смрт, као песник смрт Роландову и Милошеву. Ми бескрајно продужујемо нашу и свачију и сваког света агонију, да бисмо неког убедили у значај агоније као такве, можда и у неправду која се чини живоме када му се одузима живот.
Твој Океан нечовечан je према смрти. Он je не признаје. Он je не продужује. Он прелази преко ње као и преко свега. Све je њему мост, без краja. Eтo, ту je основна разлика нашега стварања. Треба то разумети, да би се разумео човек.
— Ja схватам, рече Океанова кћи. Али Океан није милијарда тачака која се са другом милијардом тачака, болова и радости сусреће или размимоилази. Ja знам, — то je твој Бах. Ипак, ту je број, a не нестанак броја у нечем што језиво осећа излишност бројања.
— Али je мени Маларме причао о Бодлеру. Није увек, и није сваки човеков Океан тачкаста пучина коja добија или губи свест, све сваки појединачно, све тачка no тачку. A кад je у најмузичнијој својој визији, онда се освешћује ритмичним шарама, вулканичним изненадним смелостима, и опет, опет у некој општијој непроменљивости, неуздрхталости, непримљивости осталих и осталога.
Мени je причао Маларме да je Бодлер схватио један други, исто тако непосредни Океан: Камени Океан, живот — камен, живот — некретање. Taj Океан опет je један, и само зато један да би нека, једна душа, могла у њему живети. Ако би Бодлеров светт имао у себи два разна правца простирања, два разна бола и усхита каменитости, каменитошћу — онда би носио и две душе. A једна je душа — Бодлерова, и у једној je васељени, у Бодлеровом камену.
Увек, на исти начин, Бодлер je каменит — и само његова душа у камену, каменом, може да дође до свести. Можда ту има још душа, али су оне урасле у камен и не могу из њега отуђити се.
Бодлер je следио, закаменио, умразио, заокеанио каменитошћу свет духова, и оставио у њему само блудећу своју душу, једину.
— И ту није, рекох ћерци Океана, нашла нашa историја океанскост којој je тежио наш 19. век. Ипак Бодлер — признаје и призива у Океану (пa макар и од самог некрета састављеном Океану) — један покрет. Он призива себе, ради давања смисла своме Свему. Haш 19. век хтео je да нас однесе океански, али да се увек, на свима таласима вију заставе 19. века. Kao у Сплину Бодлеровом, где je смисао сам Бодлер, тако и ту, на врху свега смисла, вије се црна застава, Бодлерова застава.
19. век хтео je да нас претвори у Океан, али да његова повесница не потоне, не раствори се чак ни у себи (јер je све имало бити Он — 19. век).
19. век није хтео да жртвује себе ни себи самом, као што je пророковао Шопенхауер и саветовао своје богове Вагнер.
— Када помислим, рече ћерка Океана, на оно што нисам разумела у грађи светова, у основи светова — можда, можда je Достојевски бар, Океан, Океан ближи, у непосредности, у јединству, у самоизгубљености.
— Знаш, рекох, како je стварао Достојевски: дух, који све пробруји, све доживи, на свима врховима пролебди, у свима дубинама процвили и нађе се тек у једном једином у нечем, у ма чем, али нађе се. Признајеш дакле њега за блискога себи?
— He, не признајем. To стварање није Океан. Значи: кад je био у дубинама; значи, када се спуштао у низине, он je још увек носио, не објављујући то никоме, оно основно, оно мутно, оно судбоносно, што je давао тек после — у случајном, давао у неочекиваном, у првом, у пролазном, у на путу нађеном. Још увек значи то — сакривање, недавање, неизношење, несветљење, неослобођавање, незаборављање, и још увек значи то: не бити један, бити милијарда и један. A одбацити милијарду и остати само један, горче je, скромније, огромније, пожртвованије, једноставније, океанскије . .. Океан не може бити: он само и неко други. Чим нађе неке односе — Твој дух њима дода и себе — je ли? a Океан не проналази односе — шта ће му односи? Он je однос у односима, укопан у њима, укукан у њима, уекстазиран у њима, у оно што су они.
— Ja Теби, рекох ћерци Океана, не могу објаснити смисао тог стварања. Ти си само стварање и Ти ке тражиш случаје, случајности смисла; Ти не схваташ да нешто мора имати смисла да би постало и нестало. Како да Ти објасним такав случајно постали смисао? Када се са површина модрих диме црвене зоре, a у дубини се отвара провалија да све зоре прими, зоре које се пењу у вис? . . . Je ли то нешто коначно? . . .
... У томе je протекло вече. Нисам објаснио ћерци Океана смисао наших случајних, историјских океана.
Стари Океан вратио се из револуције туробан, са бурама у срцу.
Ha земљи он није нашао сроднога себи. И у револуцији, он je — како причаше — видео само оно што не може да схвати Океан: пожаре којима je горела прошлост — и није се, авај! улазило у прошлост друкчије но преко пожара.
A хтео je стари Океан да и сама прошлост приђе будућности, двоструко тим приласком тад животворној . . . И причао ми je каква би имала бити та океанска револуција . . .
A ja — пo старој пословици, да се у близини мора омрзне што се досад волело — пошто сам увек волео море — омрзнух море — моју чежњу — и сањао сам о све извијенијим линијама простора, и о нечему што би било финије но музика, a блудеће, блудеће, све свесније, све страсније после сваког удаљења, куда га никад нико не може стићи . . . и да вечито и још иде и још вечито вечитије иде напред.
Kao да je вечност не у себи него у нечем још даљем!

С. Винавер, Чувари света, Српска књижевност у сто књига, књига 88, Нови Сад – Београд, 1971, стр. 43-49.

Нема коментара:

Постави коментар