Готово
сам убеђен да никад нисам будан. Не знам да ли не сањам кад живим или не живим
док сањам, и нису ли сан и живот у мени две измешане, укрштене ствари чијим се
међусобним прожимањем образује моје свесно биће.
Понекад,
усред активног живота у коме, као и сви други људи, јасно сагледавам себе,
окрзне ме неко чудно осећање сумње; не знам да ли постојим, осећам да је лако
могуће да сам нечији туђи сан, учини ми се, с готово телесном опипљивошћу, да
бих могао бити лик из неког романа, који се креће, ношен дугим таласима
приповедачког стила, кроз стварност једне општирне приповести.
Запазио
сам више пута да поједини ликови из романа добијају за нас значај који никад не
би могли да достигну наши познаници и пријатељи, они који с нама причају и који
нас слушају у видљивом и стварном животу. И зато ми се јави, као у сну, питање
није ли све у овом свеколиком свету само наизменични низ снова и романа, попут
малих кутија у већим кутијама које су, опет, уметнуте у друге, још веће – није
ли све само једна прича саздана од мноштва прича, као у „Хиљаду и једној ноћи“,
која се расплиће и размотава, лажљива, у вечитој ноћи.
Ако
мислим, све ми изгледа бесмислено; ако осећам, све ми изгледа чудно; ако желим,
оно што желим сакривено је негде дубоко у мени. Увек кад се нешто покрене у
мени, увиђам да то нисам ја покренуо. Ако сањам, самом себи личим на нешто што
други пишу. Ако осећам, личим на платно које други сликају. Ако желим, имам
утисак да су ме утоварили у камион као некакву робу и да се возим, као по
сопственој вољи, према неком месту на коме уопште не желим да будем, барем не
пре но што до њега стигнем.
Како
је све збркано! Неупоредиво је боље гледати него мислити, и боље читати него
писати! Оно што видим, може да ме обмане, али га барем не сматрам делом себе.
Оно што читам, може да ми се не допадне, али не морам да се кајем што сам га
написао. Како све постаје болно ако о томе мислимо потпуно свесни да мислимо,
као духовна бића у којима се одиграло оно друго удвајање свести захваљујући
коме знамо да знамо. Иако је дан прекрасан, не могу да престанем да мислим. Да
мислим, или осећам ил нешто треће што се збива међу кулисама гурнутим у страну.
Чамотиња сутона и запуштености, склопљена лепеза, замор од принуде да се
живи...
Ф. Песоа, из Књиге
неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић
Нема коментара:
Постави коментар