Категорије

недеља, 08. јул 2018.

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Љубав не само што покреће Сунце и небеска светлила, већ их ствара




...„Бог је љубавуказује на љубав као на разлог стварања света, на друкчијост вољеног као претпоставку одвајања света од Бога, и на љубав Бога и света, као на могућност његовог обнављања у Богу.
Можда ће лирика прокрчити пут и физици до разумевања разлога Велике експлозије, која је пре четрнаест милијарди година створила наш универзум. Физика се постепено приближава описивању Васионе у првим секундама после Велике експлозије, али у принципу, никада неће бити у стању да завири у оно што јој je претходило, јер само то пре лишено је смисла изван категорије времена, а време je такође настало тек с Великом експлозијом. Али, оно до чега умом не досежу физичари, до тога срцем може досегнути свако ко воли, ко осећа потребу за љубављу. Велика експлозија јесте зов и могуност Велике љубави, која прелази у рађање Васионе; то је Бог–Љубав, која стиче своје Вољено изван Себе. Како Бог може бити љубав изван односа према Другом, односно према универзуму? У Великој експлозији Творац излази из самобића, да би могао не само бити него и волети. Та интуитивна истина о рађању света изражена је у роману Венерина длака Михаила Шишкина: У почетку беше љубав. Један концентрат љубави. Тачније, то чак још није љубав него потреба за за њом, зато што се није имао ко волети. Бог је било оно што је пусто и хладно. И ето, та љубав је захтевала излаз, објекат, желела је топлину, да се приљуби уз неког драгог, да оњуши пријатан дечји потиљак, свој, плот од плоти – и ето, Бог је створио себи дете, како би га волео...“
Љубав не само што покреће Сунце и небеска светлила, већ их ствара. И у каквим размерама и дивоти! Само у нашој галаксији постоји сто милијарди звезда, а само у познатом делу Васионе – педесет хиљада милијарди галаксија. Такве су размере љубави, чија честица продире и у човеково срце, па у њему такође изазива Велику експлозију, која ствара Васиону живота, осећања и разума.
Тако лирско искуство омогућава да се објасни научна чињеница, што потврђује Борис Пастернак у Дефиницији стваралаштва:

Универзум – страсти су Пражњења,
Човековим срцем акумулираних.

Најпре Божјим, затим човековим срцем...


М. Епштејн, Философија љубави: љубав у пет димензија, превела с руског Радмила Мечанин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2012, 15–16.  

Нема коментара:

Постави коментар