„Све је превођење! Читав свет видљиви и невидљиви, превођење је Прволика у (об)лик – видљиви и невидљиви.“
Александар Мирковић
Интензиван развој технологије донео је нашем
времену већу и бољу могућност комуникације и разумевања међу људима, народима и
културама. Чини се да никада није било лакше остварити контакт између човека с
једног и човека с другог краја света; никада није било једноставније доћи до
потребне информације из различитих области свакодневног или друштвеног живота,
историје, науке или уметности; никада нисмо били у бољој прилици него сад да
своја интересовања, своја истраживања или проучавања обогатимо и проширимо
резултатима до којих се дошло, у дијахронији и синхронији, и географски
(просторно) и временски, далеко од нас. Па ипак, та „лакоћа“ с којом се сусреће
савремен човек донела је и брзину и површност, са којом руку под руку иде и
усамљеност, као катерогија/осећање која га карактерише. Мноштво свега донело је много
ничега или мало нечега, односно квантитет је претекао квалитет, вредност се често потчињава броју, који се наметнуо као постулат и
императив човеку који хоће да ухвати корак са светом, а да не изгуби корак са
собом, својим бићем.
У том контексту посматрано, чини се да се
посвећенички и често маргинализовани подухвати појединаца, да у области својих
духовних интересовања остваре „пуноћу бића“ и пуноћу квалитета оствареног, могу
посматрати готово као изоловане појаве које се често граниче са подвижништвом.
Такви стваралачки подвизи, било да су у области научног и/или нарочито
уметничког деловања, нису иницирани нечим што долази споља – ништа духовно није
окренуто спољашњем него унутрашњем – па, према томе, нису потчињени
императивима које намеће спољни свет и „трендови“ савременог живота. Премиса
или постулат њиховог посвећеништва није усмерена на мисао како задовољити
очекивања друштва и времена у којем живи, него како испунити сопствени душевни
бездан садржајем (духа).
Савремено доба донело је једноставније, лакше и
брже облике повезаности међу народима и културама, па је превођење, као вид те
комуникативности, осавремењено новим методама и приступима, постало знатно
„проходнији мост“ између два народа и њихових култура и уметности. Јер,
превођење јесте мост између две различите културе и традиције, некада чак и
веома различитих, а преводилац је, по речима Николаја Заболоцког, „у служби
пријатељства међу народима, њиховог међусобног обогаћивања у културној области“[1].
Али, шта тај осавремењен и олакшан приступ духу једног народа није могао да
промени у старом, вишевековном, традиционалном приступу језику другог народа? Шта је то што је остало непромењено и
непромењиво, вечно, а савремено у превођењу, схваћеном као „уметност финих
нијанси“? Шта је то што ни новоустановљена научна дисциплина – теорија превођења није успела да подведе
под своје строге класификације и специфичне методолошке оријентације у тако озбиљном подухвату званом превођење?
Наравно, овде говоримо о књижевном превођењу као облику уметности, а не
некњижевном, које се сматра неком врстом занатске вештине. То је онај лични печат преводиоца, његово поимање и
осећај за најфиније нијансе значења, за мајсторије разликовања наизглед
непостојећих разлика у мислима и речима два народа, због чега се књижевно
превођење разликује од сваког другог превођења, као што се, с подједнако много
разлога и оправданости може направити разлика између превођења прозног текста
од превођења поезије. Због тога се јасна диференцијација препева од превода чини
више него оправданом, али и неопходном, мада често не можемо са потпуном
поузданошћу неки превод (песме) назвати
и препевом, нарочито тамо где је
преводилац сву своју снагу и способност усмерио на задатак да остане веран
оригиналном тексту песме, не водећи посебно рачуна о спрези нијанси значења и
смисла коју гради некада само неколицина стихова.
О томе шта једног преводиоца поезије чини
успешним и од чега зависи успех једне добро преведене песме писали су и
сведочили многи, а најбоље они који су и сами били успешни преводиоци. Тако је,
на пример, Андрићевом схватању успешног превођења као ванредног подвига које се
„граничи са магијом“ („Вештина и способност узети читаоца за руку, провести га
кроз пределе и пространства којима он никада не би прошао, и показати му појаве
и предмете које иначе не би никада видео“[2]),
веома блиско схватање нашег великог књижевника и врсног преводиоца Бошка
Петровића, за кога је превођење „истраживачка експедиција, не само у страни
језик и туђе земље него у други козмос“. Због тога, каже даље Петровић, оно не
само да није лако, него „оно тражи – прво – и физички напор. Али, оно – и то је
друго – пружа задовољство од откривања и открића“[3].
Очигледно је да се и у једном и у другом случају говори о превођењу као
стваралачком, уметничком чину, те да су оба ова виђења заправо виђења
ствараоца, уметника, који говорећи о превођењу сведоче своје дело, свој рад,
свој уметнички израз.
Па ипак, мада не и нелогично и контрадикторно,
најбоље схватање превођења поезије, тачније препева,
дали су они који су и сами били и јесу велики песници, какав је, на пример,
Милован Данојлић. Његов есеј Песник као
преводилац показује сву тешкоћу уметности
препева али и сву лепоту тог, пре свега и изнад свега, стваралачког чина.
Јер, исте су побуде живљења, као и писања; живљења, као и превођења – живимо по вишој сили, као што пишемо и
преводимо такође по вишој сили, из потребе:
„Препевавајући, песник тргује у мраку. Купује речи по једној, продаје их по другој цени. Понекад је на неочекиваном добитку, чешће на губитку. Дакако, напор има смисла ако средина пристаје на стваралачки додатак који јој се уз неверни превод даје, ако је вољна да у таквом преводу ужива. Данашњи човек тај поклон одбија. Он хоће да зна: ко, шта, о чему, где? Стваралачки удео га при посредовању не занима. Најбољи превод је онај у којем се преводилац не види и не чује (подвукла М. Ј. М.). Преводилац поезије се своди на занатлију. Његов судија није више Муза поезије, него мрзовољни професор који ће га наружити због изневеравања. Осећам поштовање према тој врсти трудбеника, признајем им корисност, али им, на жалост, не припадам.“[4]
Шта овај Данојлићев запис чини особеним и различитим у односу на мноштво сведочења и есејистичких,
аутопоетичких записа преводилаца, с којима се често срећемо у литератури? Шта
га чини тако савременим и тако актуелним? Па то је управо трагање и инсистирање
на оном вечном у поезији, као
квалитету на коме почива уметност, нарочито песничка. По речима велике руске
песникиње Марине Цветајеве „савременост је: све-временост.“[5]
и такав принцип подразумева аутентичност,
то јест инсистирање на стваралачком чину, а не механичком, дословном превођењу.
То, с друге стране, значи: не подлећи духу и модерним захтевима који
инсистирају углавном на томе да сваки превод, па и превод песме, мора сачувати значење и „постићи верност без
сваралачког уплитања“[6]. У
таквој ситуацији, ми не можемо говорити о препеву,
али, са жаљењем и разочарењем, можемо говорити о све већем одсуству квалитета, оног вечног, ванвременског и
свевременог, као сушини естетске вредности једног дела.
Управо тај принцип очувања вредности и лепоте једне
песме, који се опире свему површном, „лаком“ и лако пријемчивом за широке
читалачке масе („популарном“), оно је што
збирку изабране поезије руских песника На путу истине и љубави чини особеном и другачијом у односу на
многе изборе и преводе који се данас појављују (и то не само са руског, већ и
са других језика), што је пресудно утицало на то да у овом уводном запису
кажемо нешто о самом избору поезије,
али и о ономе што је њена суштина –
песничкој вредности.
Опредељујући се да своју прву књигу препева из
руске поезије именује као избор, а не
као антологију, преводилац и
приређивач Александар Мирковић читаоцу и поштоваоцу руске поезије јасно ставља
до знања три важне идеје:
–
прво: сваки избор,
па и антологијски, увек је лични
избор приређивача, али би антологијски био условљен обавезом да се представе сви или бар највећи репрезентативни
песници једне велике земље и велике књижевности, каква је руска, што би готово
било немогуће остварити само једном књигом. О томе најбоље сведоче бројне
вишетомне антологије руске поезије које су начинили наши највећи преводиоци и
приређивачи, који су дали немерљив допринос рецепцији руске поезије код нас,
попут Милице Николић, Нане Богдановић, Александра Петрова, Миодрага Сибиновића,
Владимира Јагличића, Радојице Нешовића и многих других. Избор, као што стоји у поднаслову књиге На путу истине и љубави, може
да значи, и у већини случајева је тако, „избор по сродству“, тематској,
мотивској или поетичкој сродности, припадност одређеној књижевној струји или
епохи. Избор је, дакле, слободнији,
књижевно-историјски мање обавезујућ, а тиме и више личан, па је логична
претпоставка да је њен приређивач и преводилац видљивији него у антологијама. Међутим, управо је та
непретенциозност невидљивог преводиоца,
баш као што тврди Милован Данојлић, а додаћемо и – приређивача, пресудна за
квалитет једног избора из поезије; не инсистирање, него неинсистирање и ненаметање
свог доживљаја вредности неке песме или вредности одређеног песника чини да
приређивач и преводилац оставља онај простор
слободе читаоцу, и као реципијенту, и као учеснику у том стваралачком Дијалогу са Поезијом.
–
друго: овакве књиге избора из поезије, не
претендују на то да буду књижевно-историјски
избори, који би градили слику историјског и поетичког развоја руске
књижевности у одређеном временском периоду, већ су пре свега и изнад свега песничке збирке, окупљене око одређеног
духовног језгра које приређивач и преводилац препознаје у поезији једног народа
или једне културе. Овакве књиге се састављају по оној „нужности“ коју диктира
уметничко биће преводиоца, дакле, као стваралачки акт, а не као премиса давања
„обрасца“ или „модела“ репрезента једне велике и богате књижевности, каква је
руска. И управо то неинситирање на
„моделу“ једне културе, даје већу могућност значења
оваквим изборима, јер се могу посматрати као драгоцена допуна антологијама,
које су репрезенти једне културе и уметности. С тим у вези треба нагласити да
приређивачи и састављачи оваквих избора из руске поезије не морају нужно бити и
слависти или русисти, јер њихова претензија приликом састављања, као што смо
већ истакли, није књижевно-историјска, а још мање књижевно-теоријска (усмерена
на промишљање и препознавање извесне књижевно-теоријске (стилистичке,
компаративне или било које друге) оријентације или „школе“ којој један уметник,
припада). Тај задатак имају пре свега они академски образовани и профилисани
аутори, утемељивачи русистике, који су заслужни за то што је руска култура, а
са њом и књижевност и поезија, постала широко распрострањена и прихваћена у
српској књижевној и читалачкој јавности.
–
треће, које произилази из наведеног, овакви
избори поезије, каква је књига На путу
истине и љубави, приређивача и преводиоца Александра Мирковића, по
иманенцији подразумевају духовну сродност и блискост преводиочевог сензибилитета
и песника чију поезију преводи. Да би се саставила једна оваква књига, није
потребно само познавати поетику руске
књижевности (поезије), већ и оно што Александар Петров назива поетиком руске душе. Будући слободнији у
избору песника (јер га на то не обавезује реч „антологија“ у наслову књиге),
као и у обиму и облику који ће свом избору дати, приређивач остварује пуну меру
свог уметничког потенцијала, јер слобода коју
је „задобио“ отвара врата перцепције за
оне песнике и оне песме, у чијим се препевима и сâм остварује као стваралачко
биће, дакле – као песник. А то је, са
друге стране, претпоставка успешног препева и естетске вредности једне овакве
књиге, којом се евидентно обогаћују досадашњи бројни избори руске поезије,
указивањем на одређене поетичке специфичности или прецизније – духа у руској поезији.
Књига изабране руске поезије,
насловљена стихом Ивана Буњина На путу
истине и љубави, обувата дванаест великих руских песника (Фјодор Тјутчев,
Афанасије Фет, Аполон Мајков, Владимир Соловјов, Димитрије Мерешковски, Зинаида
Хипиус, Иван Буњин, Марина Цветајева, Владимир Набоков, Николај Заболоцки,
Арсеније Тарковски, јеромонах Роман), од којих је првозаступљени Фјодор
Тјутчев, рођен 1803. године, а последњезаступљени јеромонах Роман (Матјушин)
жив и у пуној стваралачкој снази и зрелости (рођен 1954). Симболика броја
дванаест (заступељих песника) је притом очигледна – дванаест песника као
дванаест апостола Љубави. И мада је
примењен принцип хронолошког навођења песника (и унутар циклуса, хронолошког
навођења песама једног песника), по години рођења, од најстаријег до најмлађег,
и обухвата широк временски интервал од два века, тај спољашњи принцип је готово занемарљив спрам оног унутрашњег, усмереног на суштинску везу
која спаја поезију ових великих песника, а која се може препознати у идеји
Василија Жуковског, узетој за мото књиге: „Поезија је Бог у светим сновима
земље“. Приређивач и преводилац Александар Мирковић, попут једног од песника
кога преводи, Владимира Соловјова, „не верује у царство времена“, али верује у
Царство Вечности и Царство Поезије као носиоца Божјег значења и Божјег имена,
јер је еквивалент и синоним за Бога, за Љубав, за Једно, за Вечно. Само тако
схваћена Поезија се може писати великим почетним словом, баш како то преводилац
чини.
У том смислу посебно треба нагласити Мирковићев
аутопоетички лирски запис Страсти по
преводиоцу, којом се закриљује књига На
путу истине и љубави, јер читаоцу открива не само тајну избора, него и тајну
превођења као стварања, откривања Прволика у сваком од нас:
„Све је превођење! Читав свет видљиви, и невидљиви, превођење је Прволика у (об)лик – видљиви и невидљиви. Прво Љубав запева и Песмом себе преведе у Постојање, Постојање себе у искуство, искуство себе у осећање, осећање себе у мисао, мисао себе у Слово, Слово себе у облик сликајући свет видљиви... а онда назад... све се враћа своме Творцу.“
Инсистирајући на превођењу као стваралачком чину,
као одгонетању Тајне, као (само)познању Творца чија клица пребива у сваком од
нас (о чему пева и Буњин – „Све је ту – у мени“), преводилац и приређивач
Александар Мирковић потенцира оне вредности за које Данојлић каже да су постале
драгоцене управо зато што их „модерно превођење“ запоставља, јер је усмерено ка
очувању форме, често на рачун суштине песме. Настојање да се у други
језик пренесе значење једне песме, често је значило да је немогуће
истовремено пренети и њено звучање, а
то опет значи немогућност да се продре у Тајну Лепоте једне песничке (Божије)
творевине. Велики Езра Паунд је сматрао да се логопеја (идејна и мисаона основа песме) може превести; да се фантопеја, то јест систем слика, такође
дâ пренети, али да је непроносиво оно што се назива мелопеја: „И то не само на нивоу целе песме, већ и сваког стиха, па
и сваке речи. (...) звук је у песми нераздвојан чинилац смисла; сем срећних
случајности, звук је непреносив“.[7]
Идеално или „свето“ тројство сваког песника, по тврђењу једног од заступљених
песника Никoлаја Заболоцког, „Мисао – Слика –
Музика“, јесте стваралачки принцип коме тежи и преводилац.
То сасвим дубоко и јасно осећа и Мирковић када
говори о ослушкивању мелодије којој
су речи подређене, односно да је отвореност за, настасијевићевски речено, матерњу мелодију, предуслов за свако стварање, па и превођење – превођење из
мелодије у реч. Јер, човек је најпре пропевао (и плач је песма!), па тек онда проговорио:
„Ко не чује мелодију не може ни певати ни препевавати. Мелодијом почиње свако Стварање. Песмом Љубави. [...] Ко не воли – не може да чује; ко не чује – не може види.“
Ако човек „само срцем добро види“, онда је он
отворен и за највеће тајне једне песничке творевине, за њен Смисао, ма на ком
језику та творевина била изграђена/написана. Ништа прецизније и ништа лепше не
изражава ту идеју него Мирковићева мисао да је превођење заправо „стваралачко
превођење Љубави у (об)лик“. Једино се на том путу Истине и Љубави може доћи до Тајне, до откривања Прво(лика).
Руковођен тим принципом ослушкивања
мелодије као гласа Творца у поезији великих руских песника, приређивач је
читаоцу одшкринуо врата за оно тајанствено, неизрециво, божанско, чинећи да
све(т) разуме и осети као Творчеву невидљиву присутност. На тај начин,
преводилац је остварио један од својих најважнијих стваралачких захтева које је
поставио испред себе и формулисао својим аутопоетичким записом, да је у процесу
превођења поезије најважније „пренети Сушт“.
Руска преводна књижевност, нарочито она настајала
у последње две деценије, врло често је била усмерена, а у складу са тим и
насловљавана епитетом „духовна“, па тако можемо срести и бројне антологије руске духовне поезије или изборе поезије и прозних текстова
који у свом наслову имају префикс духовно-.
То што књига На путу истине и љубави у
свом наслову, нити у поднаслову, нема то одређење, не чини је мање духовном.
Напротив. Она тиха непретенциозност и
ненаметљивост преводиоца и
приређивача, о којој је било речи, овде је пренета и на раван поетике наслова, чиме је читаоцу
остављена могућност да сâм трага за суштином
и дубоким порукама књиге-избора из руске поезије, односно да њена најдубља
значења открива сразмерно својој отворености за духовно или свом „осећању
Бога“, како каже Исак Сирин. У томе ће му свакако помоћи стих-мото, који
читаоца уводи у избор поезије једног песника, а које приређивач узима као знак разумевања „на путу истине и љубави“.
Другим речима, читалац ће сразмерно свом духовном потенцијалу и пробуђености,
својој отворености „унутрашњег вида“ и „унутрашњег слуха“ моћи да одгонетне
најлепше и најдубље поруке саме књиге.
Разнолика заступљност у броју песама (од једне А.
Мајкова до преко двадесет И. Буњина, М.
Цветајеве, Ф. Тјутчева и А. Тарковског) опет сведочи ону слободу у духу, коју је приређивач апострофирао самим избором
поднаслова као „избора“, а не као антологије. Приређивач се руководио начелом интуиције, а не ерудиције (књижевно-историјске), премда је и она овде евидентна, а
то подразумева ону Паскалову непогрешиву „логику срца“ или како каже јеромонах
Роман у стиху: „Срце зна Бога“. Разноликост се огледа и у самом избору песама
појединих песника (раних песама Марине Цветајеве, или мање превођених Ивана
Буњина, или песама из различитих периода вишедеценијског стварања Арсенија
Тарковског), и та наизглед испоштована нелогичност
оправдава и потврђује ону снажну унутрашњу
логику оваквих књига избора поезије, заснована на интуитивном (пред)осећању
за духовне вредности, које надилазе сваку другу вредност.
Ако се вратимо на почетак и идеју да је савремено
доба донело мноштво свачега, па и
мноштво избора и мноштво превода, с правом се можемо запитати: да ли је оваквих
књига и избора превише? И, сходно нашем уверењу да књига избора из руске
поезије На путу истине и љубави, а
позивајући се на Андрића да на пољу духовног рада нема заузетих места, са
потпуном оправданошћу тврдимо да оваквих књига никада не може да буде превише, нити да се њима до краја и без остатка могу исцрпети сва
(духовна) значења поезије каква је руска. Напротив. Сваки од оваквих избора и
нових превода даје једно ново значење поезији великих песника попут Тјутчева,
Соловјова, Буњина, Заболоцког, Цветајеве или Тарковског, бацајући ново светло
на мозаик или слику Творца, коју Поезија открива. Ова књига поезије не
претендује на знање, она претендује
на познање Његове невидљиве
присутности и у томе је њена највећа вредност.
Предговор књизи На путу Истине и Љубави, приредио и препевао Александар Мирковић, „Сродство
по избору“, Нови Сад, 2019, стр. 15–30.
[1] Николај Заболоцки, Забелешке
преводиоца, СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ, лични блог Александра Мирковића (https://srodstvopoizboru.wordpress.com)
[2] Иво Андрић, Историја и легенда, Просвета, Београд,
1977, стр.
[3] Бошко Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад,
1991.
[4] Милован Данојлић, Песник као преводилац, Песници, Завод
за уџбенике, Београд, 2007, стр. 459.
[5] Марина Цветајева, Песник и
време, О уметности и песништву. Портрети, СКЗ, Београд, 1990. стр.
53‒58.
[6] Милован Данојлић, нав. дело, стр. 458.
[7] Милован Данојлић, нав. дело, стр. 458.
Нема коментара:
Постави коментар