„Видети свет у зрну песка
и небо у дивљем
цвету,
држати бескрај
на длану руке
и вечност у
једном трену.“
В.
Блејк
Из склоности да се дивимо и уважавамо велико,
често потцењујемо и омаловажавамо оно мало, чији су вредност и значај
несразмерни његовим физичким мерама. Ниподаштавајућим односом према малом
изражава се сопствена лажна величина и изгубљени осећај за реалност. То мало,
неважно и споредно које свесно потискујемо, постаје, међутим, основа наших
несвесних садржаја који преко снова и омашки у говору, читању, памћењу и
понашању показују своју важност. Обратити пажњу на свет ситница значи поново
стећи осећај за мало, што нас може извести из душевног лавиринта и вратити у
животну реалност.
Уочавајући значај управо оних малих и само
привидно неважних ствари у људском животу, Фројд открива механизме несвесног
процеса и утемељује психоанализу као дубинску психологију способну да осветли
најскривеније душевне тајне. На примедбу да се бави незнатним, тривијалним животним
ситницама, оснивач психоанализе подсећа да се управо неке веома важне ствари,
попут емоционалне наклоности и израза љубави, исказују слабим знацима дискретног
погледа, брзог покрета или продуженог стиска руке. Зато не треба мешати
величину проблема са упадљивошћу знакова, јер управо мали знаци понашања,
мишљења и сневања наговештавају и упућују на велике и важне ствари у људском
живота.[1]
Када ти мали знаци неуобичајеног и патолошког садржаја постану учесталији и
израженији, онда они и непосредно утичу на мењање постојећег контекста у којем
и сами добијају друго значење. Са болешћу почиње стање кризе као својеврсно
искушење и изазов, јер се привидним смањењем животне снаге добија прилика за
исказивање духовне моћи и интегрисања на вишем нивоу. Мало је, дакле,
наговештај пропасти старог, али и весник нечег другачијег и новог.
Пут ка
духовном
Незадовољство малим показатељ је осећања
инфериорности које подстиче превазилажење сопствених граница, чиме се нарушава
постојећи поредак. Искуство, међутим, говори да се реално можемо уздићи сразменно
свом слободном потчињавању и служењу малом, јер свако гордо истицање себе удаљава од реалног тла и води у пад. Само
онај које стварно велики може да се умањи и прихвати искушење нижег као
могућности свог потврђивања. Врлина је великог да се искаже у скромности, а
поштовање малог чини ту величину људски реалном. Понизност према малом
ослобађа од осећаја таштине и омогућује превазилажење искушења гордости.
Смањујући
човек показује своју величину као могућност духовног раста, а служење и
потчињавање најмањем открива пут ка свету духовног. Приступ небеском царству условљен је, према
хришћанском учењу, управо нужношћу жртвеног самоодрицања, јер само оном ко се
понизи као дете, биће доступно царство небеско (Матеј, 18, 1–5, 10).
Учинити себе незнатним и дати другоме повишени значај – то успоставља адекватну
комуникацијску релацију у којој њени учесници добијају одговарајући значај. Зато и говорити о малом значи даровати му
глас који се потом враћа као реч уздарја, остављајући траг о сопственој
даровитости и учешћу у узвишеном.
Свесно регресирање до нижих нивоа претпоставка је
креативности, јер онај ко је способан да се умањи може се потврдити делом
достојним своје величине. Перфекција у обављању неког посла огледа се
првенствено у односу према оном елементу целине који је тешко уочити, али чији
недостатак умањује њен квалитет. Добар мајстор брзо уочава важност детаља и
његова способност да отклони квар настао немарним односом према детаљу заснива се
на осећању за значај малог.
(...)
Пустиња
и зрну песка
Величина
нашег постојања огледа се, дакле, у односу према малом у којем откривамо лепоту
и савршенство живота. Свакодневне вежбе из нужне животне понизности
оспособљавају нас да малим дођемо до великог. На том путу и откривамо важност
друге мере која релативизује дотадашњи статус великог и малог и утврђује њихову
стварну важност и величину. Потврда тог искуства је и способност да се у капи
види океан, у зрну песка пустиња, у труну суштина материје. У таквој песничкој
визији Руми је, пре Радерфорда и Фермија, предвидео да ће онај ко расцепа атом
угледати у њему мало сунце и планете које круже око њега. У том микрокосмосу
скрива се могућност великог, као што је у реалности великог садржано мало. У тој
игри привидних величина и супротности одвија се процес прелажења једног у
друго.
Чињеница да је и наша будућност скопчана са дешавањима
у микро свету у области генетике, молекуларне биологије, атомистике, нанотехнологије, променила је и наш однос
према малом. Зачети иза границе видљивог: међу субтомским честицама и међу
генима, велики догађаји су последица малих и неприметних збивања чији је актер
постао и човек.
(...)
Весници
великих догађаја
Сажета
порука да велике ствари, попут краја историје, не долазе на видљив начин,
указује да су оне, можда, већ ту: у нама или поред нас. Њихова невидљивост не
значи и непостојање, већ присуство на духован начин. Откривање важности и
лепоте малих ствари условљено је одговарајућим односом према њима, што
претпоставља равноправност у комуникацији као животну меру нашег постојања и
опстанка. Околне ствари и бића мотре на нас и само од наше пажње зависи
када ћемо их запазити. Откривање
суштинског зависи од могућности да видимо иза непрозирног вела стварности и да
запазимо да смо виђени. То је немогуће уколико нам дани у ритуализованој
свакодневици посиве и у свом једноличном протицању неприметно нас удаље од
реалности чијем средишту утолико јаче тежимо. Доследно поштовање правила
удаљава нас од реалности, па зато њиховим несвесним кршењем настојимо да јој се
приближимо.
Извесност
космичког пута темељи се на познавању микрокосмичког света, јер у малом природа
наговештава велике и преломне догађаје. „Највећи догађаји – то нису наши најгласнији,
већ наши најтиши часови.“[2]
Довољно је да пажљивије погледамо биљке,
мраве, инсекте и птице па да сазнамо шта се у природи спрема. Неговање осећаја
за лахор, сенку, шапат биља и тајну поруку животиња омогућује приступ свету
изван границе видљивог, тамо где прве мале али битне промене наговештавају
олује, потресе и буре.
Велика
питања о животу и његовом смислу преламају се кроз судбину малих ствари. Степен
блискости са њима мера је удаљености од самог средишта стварности. Та мера
заснива се на осећају за мало, откривању микрокосмоса, поштовању сићушних и
често неприметних бића, јер наш однос према њима одређује и однос космоса према
нама.
Б. Јовановић, „Величина малог“, у: Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр.
65–71.
[1] Сигмунд Фројд, Увод у психоанализу, Матица српска, Нови Сад, 1976, стр. 22.
[2] Фридрих Ниче, Тако
је говорио Заратустра, БИГЗ, Београд, 1989, стр. 181–182.
Нема коментара:
Постави коментар