Другачији од
уобичајеног начина изражавања и
комуницирања, песнички говор указује на постојање
знатно шире духовне реалности од чулно непосредно утврђеног и проверљивог света. У тако наговештеном простору
човек потврђује способност да помера своје сазнајне и креативне границе и ствара нове светове, који су
најевидентнији y области
уметности и књижевности. Незаштићен од хировите природе, он гради материјално
безбедно станиште у којем налази задовољство осенчено осећањем угрожености и несигурности због неуспостављеног и непотврђеног
смисла сопственог постојања.
Онтолошки
недовршен, без обзира на све своје материјалне успехе, човек не остварује потребну
извесност која постоји под духовним и
песничким кровом. Зато су за њега
посебно значајни повлашћени тренуци самопотврђивања и у духовној сфери, y кojoj доживљава преображавајућа животна искуства. Тај
суштински аспект људског постојања Хелдерлин је исказао стиховима: „Пун
заслуга, ипак песнички станује / Човек на овој земљи“[1]. Трагом овог песничког увида, Хајдегер открива да је
у поезији прајезик једног народа и сматра да суштину језика треба схватити из
суштине поезије.[2] Песничко искуство, према
овом немачком филозофу, ослобађа човека илузије о његовој моћи и cyпepнopности, јер је језик тај који влада њиме, а не
обратно. Будући да није пуко људско оруђе, јер као „кућа битка“ има онтолошки
значај, језик оличава ентитет виши од човека, па зато он и говори само онда када одговара позиву и захтеву
језика.[3]
Иако споран са становишта
аргументације, став о пренаглашеном
значају језика подразумева његову креативну моћ која као нешто потенцијално
више од човекове датости постоји y њему. То више исказује се управо човековом
способношћу да стваралачки превладава дата ограничења и у реалности неизвесног
исхода таквог процеса формира себе и свој идентитет. У сфери културе језик
постаје основ културних кодова, међу којима поезија суштински изражава његов
креативни потенцијал. Оличавајући,
дакле, стваралачку човекову моћ, поезија потврђује ту његову одлику тако што
изражава и животне и духовне противречности његовог постојања, које променама само
добијају другачије видове.
У оцносу на
уобичајени језик комуникације, песнички говор актуализује његову профетску
могућност, наговештавајући и именујући долазеће као оно утопијско „још–не“, реалности. Осетљивим
реаговањем на оне најдубље промене у колективу и појединцу које постају битно
обележје стања њихове духовности, поезија открива вишеслојност човековог бића,
његово несвесно и тамну страну његове природе, оличену сенком као искушењем и
могућностима преиспитивања негативитета. Иако се наговештен y песмама
понекад и остварује[4], карактер тог утопијског и
профетског нема y поезији конкретно значење, јер се оно у простору језичког
исказује могућношћу потврђивања човековог креативног потенцијала за стварање
бројних светова као услова сопственог постојања. Зато човек и није биће једног света, већ тог плуралитета израженог
песничким стварањем[5]
заснованим и на знању као искуству пре непосредног искуства, а поистовећеног са
интуицијом као интензивном мисаоношћу. Откривајући ту важну димензију
стварања песничког дела, јунак Рилкеовог романа Записи Maлдеa Лауридса
Бригеа диви се песнику као
свезналици који зна тако много и о сасвим конкретним животним појединостима,
као о некадашњим девојкама и њиховим судбинама, што је
знање које може проистицати и из брижљиво сакупљених и сачуваних докумената у
вези с њиховим животима[6].
Будући да се оваквим односом према
свету не искључује и могућност
сазнавања на основу непосредних материјалних факата, показује се да су управо
фактичка научна знања битна и за разумевање и тумачење песничких дела. У том смислу су за разумевање
одређених аспеката комплексног песничког опуса, попут оног који је остварио
Миодраг Павловић, веома важна знања до којих је песник долазио не само
интуитивно већ и коришћењем адекватне
литературе из области археологије, историје и антропологије, па одговарајуће сагледавање и тумачење антрополошких топоса у његовом делу
подразумева и шири caзнајни видокруг.
С обзиром на значај поменутог духовног обзорја, поезија
(грч. poiesis – стварање) као
аутентично стварање није и не може бити
довољна себи, јер је и њој, као и свему што постоји у свету, како су уочили стари
Кинези, потребно све. То све је, у ствари, све то, односно свето, као неупитни
искуствени оквир у којем настало песничко дело добија своје аутономно значење и чији се рецепцијски потенцијал огледа и у могућности
успостављања веза са широм културном, искуственом и духовном реалношћу. Одређени првенствено књижевноестетским
критеријумима, вредност и смисао аутономног
песничког текста су зависни и од ширег културног,
социјалног, психолошког и духовног
контекста. Мултидисциплинарни и
интердисциплинарни приступ у тумачењу један су од савремених захтева за његовим
што адекватнијим и целовитијим
сагледавањем. Показало се, на пример, да су нова психолошка знања, започета
Фројдовом психоанализо
M Јунговом аналитичком или комплексном психологијом, омогућила и дубинске тумачење књижевног дела и утемељење новог
естетичког разумевања песничког текста.
Поменуте
хуманистичке дисциплине проширују књижевни теоријско-критички хоризонт, па су и антрополошка знања релевантно искуство и један од чинилаца који може допринети бољем
критичком читању и вредновању
песничког текста. Инхерентна самом приступу разумевања поезије, та знања се не
исказују као манифестни, већ прикривени, тајни интерес самог песничког дела да
буде адекватно схваћено и протумачено. Поменута
знања не конституишу неко посебно антрополошко гледиште, већ су чинилац
књижевно–теоријског приступа који омогућује да се песничко дело на прави начин
сагледа, протумачи и разуме. У том смислу је антрополошко искуство, попут
других знања из области хуманистичких наука, оно које доприноси тумачењу и
одређујући становиште тумача има метатеоријски и метакритички карактер. Како су претпоставке тумачења ирелевантне у односу на остварене
резултате, тако су и сва тумачења лимитирана у односу на песничко дело, које је
вредно и живо само
уколико их превазилази и подстиче нова читања.
Уколико је тај лимит уједно и граница њихових различитих, комплементарних светова,
онда се идентичност науке и уметности[7] објављује управо
врхунским тумачењима поезије која откривају могућности њеног различитог читања.[8]
Примењена метода и теоријски оквир
нису манифестни, већ научност у строгом смислу постаје подразумевајуће и инхерентно тумачењу. То је тренутак када се
увиђањем да конкретно знање није важније од претпоставки за његово остварење одбацују помоћне
лестве, а остаје дело тумача као порука да се и другачијим приступом, заснованим на новим знањима,
може доћи до новог значења песничког текста.
Б. Јовановић, из Предговора књиге Блискост
далеког: анахронике III, Stylos,
Нови
Сад, 2005, стр. 7–10.
[1] У: М. Хајдегер, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 157.
[2] М. Хајдегер, „Хелдерлин и суштина поезије“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр.
141.
[3] М. Хајдегер, „...Песнички станује човек...“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982,
стр. 152.
[4] Од Калимаха, у чији су стиховима наговештени
инвазија и војнички пораз Келта, до Дисових слутњи националне катастрофе и
сопствене судбине изражених у књизи Утопљене
душе.
[5] Мајаковски је то изразио стиховима: „А ја / у
ствари / само једно тражим: / што више песника, / добрих и несличних.“
[6] Р. М. Рилке, Записи
Малтеа Лауридса Бригеа, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1964, стр. 24.
[7] П. Фајерабенд, Наука као уметност, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Матица
српска, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994, стр. 15–74.
[8] Уметност
тумачења поезије, прир. Д.
Недељковић и М. Радовић, Нолит, Београд, 1979.
Нема коментара:
Постави коментар