Међутим, текстови о којима пише Марија
Јефтимијевић Михајловић, као и њена досадашња више него успешна делатност на
тумачењу савремене српске књижевности, сведоче да духовно средиште тог поља
није отргнуто од матице. Напротив, с много историјског и сваког другог права,
можемо баш Косово и Метохију сматрати тим средиштем, центром око кога су се
обликовали концентрични кругови духовности и државности Срба у простору и
времену; све до данас.
Физички и духовни простор не треба, мада се њихов обим поклапа, поистовећивати. Разлика
међу њима наликује оној која се, у различитим врменима различито назива, али
ћемо је ми овом приликом означити као опoзит тела и духа.
Косовски завет, као једно од најбитнијих наслеђа овог савеза материјалног и
духовног, је позив који долази из простора духа али се једино може оваплотити у
физичком простору. Због тога је било могуће да овај завет, између осталих, призове
себи и владику и песника Петра Петровића Његоша са Цетиња и Милана Ракића, дипломату
и песника из Београда. О овоме, истина другачијим речима и на други начин, пише
Марија Јефтимијевић Михајловић у кратком али значењски кључном, готово
програмском, уводном тексту Реч на
почетку. Она комплексан и захтеван за тумачење однос лексемâ знамења и значења с необичном лакоћом објашњава као процес где књижевна
знамења прате историјска значења, и обрнуто. На овај начин ауторка бриљантно
одгонетава бинарну загонетку уметнуту у наслов књиге. На трагу цитираних речи
Жарка Видовића у уводу, које је Марија Јефтимијевић Михајловић искористила за
мото књиге, да „тајну историје не би
требало тражити у метафизици, него у поезији“, могли бисмо се присетити
Аристотеловог става из списа О песничкој
вештини, оног о међуодносу поезије (књижевности и уметности уопште) и
историографије (историје). Аристотел на једном месту у спису тврди како
књижевност приказује општију слику света од историје, која описује појединачно.
У сагласју с овом идејом великог филозофа, додајмо да оно што се дешавало на
Косову и Метохији, остаје боље урезано у свест људи у текстовима писаца него
историчара. Говорећи метонимијски, текстови историчара су „кости“, а књижевни
текстови су „месо“, живот сам.
Људи који налазе снагу да опстају у
непријатељском окружењу, а да при том стварају релевентна дела у националним
оквирима, насељавају с подједнаким стоицизмом и простор духа и материјални
простор. Јер тамо где је тешко сачувати живот и здрав разум, мало ко би још помислио
да ствара уметност, да пише романе, приповетке или поезију. Један од људи који својим
опусом сведочи да је нешто тако могуће је романописац Петар Сарић, аутор који
живљењењм и радом у Штрпцу на Брезовици даје смисао сопственим речима да
„рођењем смо отуд где смо се родили, а
душом увијек и без остатка, с Косова“. Стога, не чуди што је претежни део књиге
Марија Јефтимијевић Михајловић посветила његовом прозном опусу.
Али пре него што су подухватила тога,
она је, сасвим умесно, ситуирала српски роман писан на Косову и Метохији на
поетичкој мапи ове књижевне врсте у српској књижевности уопште. И овај ауторкин
текст је веома битан за истраживаче који ће се у будућности бавити овом
тематиком, јер Марија Јефтимијевић Михајловић врло минуциозно прати развој
српског романа у јужној српској провинцији, од помало несигурних почетака - Трагови Вука Филиповића (1957) - па до
зрелих остварења, какви су романи Сутра
стиже Господар (1979) и Сара (2008)
Петра Сарића.
Свако ко је дубље закорачио у српску
културу и књижевност, било као њен стваралац или тумач, зна како она, углавном,
функционише. Невидљиви али моћни кругови стварају оквир у који, као у
Прокрустову постељу, критичар или историчар књижевности мора „сабити“ свој
поглед на посматрано дело. Правила игре се знају, један одабрани број књига
мора се некритички и унисоно хвалити, док онима који нису „изабрани“ остаје
прећуткивање и чекање на здравију духовну климу. Марија Јефтимијевић Михајловић
у рукопису књиге, Знамења и значења -
што се мора не једном похвалити - уме да одрешито саопшти ставове којима као да
поручује да не жели улогу статисте у том енигматичном хору. Она то чини маниром
строгог али правичног литерарног судије, судије чије је ставове тешко поколебати.
Тако у тексту, поводом романа Дечак из Ластве Петра Сарића
(1986),
можемо прочитати и да је писац „умногоме умањио утисак доброг кратког
романа“, служећи се, како ауторка прецизира, „небрушеним језиком“ у обликовању
контроверзне књижевне теме (инцест). Овим и сличним реченицама ауторка сугерише оно што би
требало бити саморазумљиво, да се суд о делу може и мора доносити искључиво на основу
његових естетских и књижевних квалитета.
Поред романа, чија доминација у 20.
веку наткриљује остале књижевне врсте, Марија Јефтимијевић Михајловић посветила
је значајну пажњу и приповетки и поезији, као некада доминантном литерарном
роду. Што се тиче српске приповедне књижевности на Косову и Метохији, нарочито
у међуратном раздобљу, незаобилазно је име Григорија Божовића, писца чија је
трагична судбина огледало апсурда живљења на, како се то обично каже, овим
просторима. Они су историјом бременити и крвљу натопљени. Овој нашој
констатацији одговара поглавље књиге Марије Јефтимијевић Михајловић, пригодно названо
Слика српског страдања у приповедачкој
прози Григорија Божовића. У овом и следећем које се бави „психологизацијом
и карактеризацијом ликова у приповеткама Григорија Божовића“, ауторка је заокружила увид у његово стваралаштво, чиме је дала свој
допринос, поред грађанске
рехабилитације, и његовој уметничкој ревалоризацији у корпусу српске
књижевности.
Марија Јефтимијевић Михајловић значајни
део своје књиге посвећује и српској поезији у нашој јужној покрајини, почевши
од самих почетака па до данашњих песника, који, најчешће, стварају у егзилу.
Поред огледа о литератури, ауторка монографије указује на вредан
књижевнотеоријски допринос Мирјане Бечејски тумачењу српске књижевности у
тексту Херменеутички кодови Мирјане
Бечејски.
Да се на крају овог осврта на текст
књиге Знамења и значења, вратимо
на његов почетак. Наиме, Марија Јефтимијевић Михајловић, снагом талента и
дубином увида у текстове које тумачи, убедљиво показује да они сваким словом,
независно од места где су настајали, припадају српској књижевности и култури у
њеном интегралном виду.
Проф. др Небојша Лазић
Нема коментара:
Постави коментар