Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније
Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом
једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног
разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с
пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке
поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар
био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недјело, а ја знам много његових
добрих дјела”. „Ако ви не вјерујете мени, питајте комшије, они ће
посвједочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.
Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А
кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свијет да умре за
грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увијек сјећао ове мајке.
Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком
грешнику видио неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка,
може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој?
Поклонимо
се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера,
многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш
календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сјећамо нашег Светог
Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли
помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића
– Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па
цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог
корјена, свето је и стабло!
Сјећамо се, мајки, које родише толике витезове и
заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст
Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија,
ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону
јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би
Југовићи пошли у смрт свјесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па
Милица, она истинска царица, и за вријеме царства и по пропасти царства? Царица
у порфири, царица у монашкој ризи, увијек царица, јер је царица по духу.
Тјелесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске
послије слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на
земљи и, вјерујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сјетимо мајке
Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и
војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сјећамо и кнегиње Љубице
Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном
јунаштву није му уступала. Како да се не сјетимо краљице Марије, мајке нашег
краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је,
мислим, заувијек сузама осветио и своју бијелу престоницу и сву земљу своју.
Може ми неко замјерити, да ја овде само говорим о
краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу
се ја огријешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дијете са села,
једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред
Богом, као свијећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и
мајкама баш што је у њима вјечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш
календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које
су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су
главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи
ушли у црквене стихире, или у гусларске пјеваније.
Ај, браћо моја, ми се морамо данас сјетити матера
коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима
носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из вијека у
вијек, кроз вијекове. Ја не могу да се отргнем томе сјећању јер сам их лично
негдје, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине.
Сјетимо се, браћо, и матера коритара. То
су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би дјецу своју
усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који
памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за
буквар и читанке.
Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена
по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју
српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће вријеме, надам се,
када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се
изњети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цијело
ткиво наше славне историје.
Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер
свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим прије мајка
Хришћанка. Страдања матера за дјецу њихову, тјелесна и душевна, заиста су
слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав
Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.
Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо
се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском
народу такве и толике матере, које остадоше вјерне закону Твоме. Уведи
их, Господе, у Царство Твоје вјечно, тамо гдје се у вишњој и вјечној Србији
сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе
благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног
поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш
небесни, да се и ми, као дјеца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу дјеце према
родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према дјеци својој, да Ти
будеш наш и ми Твоји, на вијек вијека. Амин.”
Извор: https://www.manastirklisina.com/12357-2/
Нема коментара:
Постави коментар