Новица Тадић, О ИРОНИЈИ И САРКАЗМУ

 

* Племенити људи нису разумели неке моје поступке. Видели су резигнацију на делу, одбијање, песимизам и пад у ништа.

* Тамна бића којима сам настањивао просторе свих мојих књига – шта су она? Мехури од сапунице? Измишљотине? Или описи, реални и уверљиви?

* Окрутне игре малих демона.

* Искушења пристижу са свих страна. Ђаво је запосео човека, и све се људско урушава и сипи кроз бездан.

* Била су стварнија од сваке стварности – та привиђења. Заклонила су све остало, и ништа се осим њих није могло видети.

* Добитник угледне књижевне награде која се сваке године додељује а сачињавају је плакета и новчани део који није мали за наше услове...

* Сарказам, иронију и отровни хумор налазим код очајника и црних удовица.

*Сарказмом и иронијом одговарао сам онима који су ми причињавали духовне патње. Таквих је увек било и смењивали су се као лишће на дрвету.

* Једноставан и смирен човек не одговара сарказмом и иронијом на светске изазове. Он не показује своју духовну надмоћ; ничим се не истиче и све успокојава.

* Суморан и тежак је сваки мој дан. Неподношљиво је живети у свету. Терет на терет пада; крв у бару увире.

* Ако је некада било све добро, онда нам ништа друго не остаје него да се стрмекнемо у бездан.

* Многи су се удавили у целини.

* У тескоби егзистенције као у завичајној торби.

* Бол преплави цео свет; садржаје потисне, у незнању замиру. Уништи све пред собом. Затвори нам ока оба.

* Тоталитет је ужасан. Као некакав црни шешир у који је стало све зло овог света.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 847–848.