* Свет и светске странпутице! Са торбама на
леђима, на којој ћемо се од њих наћи – зар је то важно?
* Нема се куда отпутовати, све је некако исто:
смењују се облици зла.
* Да се не заборавимо у путовањима, да не
заборавимо ко смо.
* У животу се много и на разне начине страда.
Један је пострадао на друму; други у дому своме седећи.
* Кад би свако од нас отпутовао до себе, и тамо
се мало задржао! Имао би шта и видети.
* Зле су наше мисли и зле су наше жеље. Отпутујмо
бар на недељу две, бар на један дан, да не би остали упорни у свом злу.
* Зло је покрило земаљску куглу.
* Да се растеретимо од журбе за поседовањем и
свакодневних брига, журимо за путовањима. Спремамо се на пут, пакујeмо кофере,
маштамо о далеким греховима. И кад из кућа не избивамо, наш дух често скитничи.
* Видимо крај времена; време се испуњава. Стижемо
на циљ.
* Многи желе да знају шта се догађа у страним
земљама, да упознају те земље а оно што је испред њиховог носа њих не занима,
јер то, углавном, смрди.
* Пропадљивост, трулежност. То су кола пропасти.
* Одавно смо скренули са правог пута па лутамо
као туристи у непознатом крају.
* Путовао бих, али на чудесан начин.
* Да сам достојан, отпутовао бих на неко свето
место. Као сваком грешном, потребно ми је присуство светиње. Светиња је лек. Искорачио
бих из долине суза, и то би било право путовање.
* Господ нас упућује благим путевима, а ми лутамо
и не знамо куда смо се упутили.
* Смеши се из таме, не треба ми више светости,
ето рођења.
* А онда су дошле друге страшне светлости:
светлости бомбардоване отаџбине, светлости спаљених цркви и манастира, светлости
мањкавих демагога на српској политичкој сцени.
* То се најдубље тиче мене и моје муке. Сваки је
ту неки одломак, петељка, патрљак.
*
Нестворена светлост нек пројави живог Бога,
спасење наше, васкрсење наше.
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај
2011, књ. 487, св. 5, стр. 852–853.
Нема коментара:
Постави коментар