Кажу
да сам песник тихане нарави и страсног рада у језику. Одређују ме и као сведока сопственог пада и као
покајника несмиреног.
Али,
дневна бука убрзо ме покрије и заклони, а они што су о мени
изразили своје ставове, забораве шта су рекли.
*
А
шта кажу књижевни критичари? А како то они јуришају на тајну,
и како је обелодањују?
*
Критичари
су ми одредили достојно место у савременој српској поезији. Они су ме тамо сместили.
Можда
и ја имам средишњу књигу око које се сабирају сви моји
рукописи, и они први и ови потоњи. Можда и ја треба да
изнађем наслов под који би, као под
кров, стало све што сам досад написао.
*
Спавају
ми мирно књиге у градским библиотекама?
Хрчу ми
рукописи у ладицама?
Јесу ли
пали у дубоки сан сви они тешки томови?
*
Критичари
су ми често оптимизам увећавали. Они су га изводили и из чињенице што уопште
пишем. И били су у праву.
*
Да само
могу, критичари би одвојили светлост од таме.
*
Пред
мојим су песничким књигама стајали као пред огледалима. У тамним и сивим
нијансама видели су само ликове који су
их подсећали на њих саме: непознате ... знаке и ............
истовремено.
*
Нисам
припадао књижевним групацијама. О свом сам трошку падао и устајао.
*
У
новинским текстовима и изјавама био сам српски Бодлер, српски
Сиоран, српски Мунк који не слика већ пише поезију. Био сам
баш и Тадеуш Ружевич. Довољно је да помислим да сам
неко и нешто, да се надмем.
*
Веома
ретко је критика у мени препознала нов, другачији и оригиналан
песнички глас. И шта сада да радим у позним годинама, шта?
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 846–847.
Нема коментара:
Постави коментар