Марија Јефтимијевић Михајловић, ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ СРПСКОГ СТИХА (Данило Јокановић, Мач деспота Стефана, Српска књижевна задруга, 2023)

 

О десетој по реду песничкој књизи Данила Јокановића Мач деспота Стефана, у којој су сабране нове и старије песме, могуће је говорити као суптилној поетичкој надградњи његове досадашње поетике, тематски углавном ослоњене на историјску прошлост, предање, културно и фолклорно наслеђе и промишљање човека у поретку историјских промена и духовних вредности прошлости и садашњости.  

Када је у питању стих који овај песник користи – а то је важно истаћи, јер представља препознатљив знак ове књиге – реч је о изразитој доследности неговања дистиха и катрена, и укрштене и паралелне риме. Прецизније, из традиционалног строфичког регистра песнику Данилу Јокановићу највише су погодовали за поетски исказ дистих и катрен, док се изузетак од тог правила среће у свега три песме, када користи терцину и секстет. Стварајући углавном у везаном стиху, Јокановић тако улази у ред чувара традиције српског стиха, потврђујући да форма треба да очува оне фундусе баштинских облика, као што се, по изразитом националном осећању и реактуелизацији традиције, може сматрати песником лирске обнове традиционалног у српској поезији. 

Национална етика код овог песника, присутна и у ранијим збиркама, заснована је пре свега на спознаји прошлога које је издржало пробу времена и историје. Крећући се кроз историјску прошлост од неколико векова, песник, попут многих својих претходника, успоставља духовну вертикалу, која почиње Христовим рођењем и васкрсењем, а траје и данас кроз различите видове националних и личних, историјских и духовних искушења. Његово поетско ходочашће у прошлост одвија се на два нивоа, односно плана: као физичко путовање и сусрет са споменицима културе, манастирима, црквама, историјским и религиозним знамењима, и као – важније – духовно ходочашће које није ништа друго до потрага за духовним пореклом, па се у суштини може говорити о једној –духовно-поетској вертикали, у свих девет циклуса, свих шездесет песама (колико их има, уз уводну, пролошку „Стопе у прашини“ и завршну, епилошку „Лесендро“). Та најважнија, основна вертикала српског националног бића коју песник следи, и која је истовремено и основна поетска вертикала књиге, метафорично је представљена као мач деспота Стефана. Узимајући за мото књиге запис на његовом мачу: „Ја сам онај што научи мрак да сија“, песник је објединио обе равни, обе вертикале – историјску и духовну у једну, и то не случајно, будући да је деспот Стефан Лазаревић у историјским подацима и изворима представљен као парадигма мудрости и склада – вешт дипломата и способан државник, с једне, и покровитељ и заштитник уметности и културе, али и песник и писац, с друге стране. Стихови песме „Мач деспота Стефана“ која и именује збирку: Искован је од светлости / и од речи – топлих простих // Злато мача – сјај оштрице / не враћа се у корице // њим се учи мрак да сија / да нам светли Манасија, имају и библијски подтекст и реферишу на Јеванђење по Матеју: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!“ Апострофирање те највише мудрости као укрштаја историјске нужности и националне и духовне дужности – истиче се као начело које песник доследно негује од почетка до краја, обједињујући све најважније из историјске и духовне прошлости. Стављајући у исту значењску и симболичку раван оштрицу пера и оштрицу мача, песник указује на вечну борбу добра и зла која се води и у историјској и у духовној равни, од којих су обе подједнако важне: Је ли бриткија и јача / оштрица пера ил мача // би ли у судару победила / блага реч ил груба сила.

Реминисценције на славну и светлу историјску прошлост у коју песник ходочасти, укорењивање у та етичка и естетска жилишта – представља историјски и духовни континуитет, чију нит песник следи. Међутим, чини се да унутар тог историјског дискурса најбитније, суштинско место заузима косовскометохијски дискурс, односно тематски корпус везан како за страдања на Косову и Метохији (укључујући и сеобе и изгоне, и Кошаре и карауле, о којима пева), тако и интертекстуалне деонице у којима има елемената подсећања на оно што Косово значи у епској поезији, предању и историји – па отуда у највећем броју песама доминира изразита косовска мисао („Грачанице“, „Бистрица“, „Љевишка“, „Свети архангели“, „Бановић Страхиња“, „Косовка девојка“ итд.). Идентификација са косовскометохијском земљом је дубока, исконска, свепрожимајућа и увек се тиче идентитета: Све што имам и што знам / стало је у овак плам // што гори на рукама / на уснама и песмама („Метохија“).

Снажна евокација минулих, епских времена не укључује само прошлост српског културног простора у ширем значењу речи, већ и српског духовног простора, у којем смо, као матици – обједињени: У свакоме од нас бије / Звоно са Свете Софије / Као неухватљива слика / Давно срушених звоника / И њиних нечујних звона / Што звоне од искона („Звоно са Свете Софије“). У темеље тог српског духовног простора песник уграђује косовску мисао, али, посредно, и све оно што је у директној или индиректној вези са Косовом. Тако ће циклус „Печатање слова“ настати као директна кореспонденција или реферисање на Андрићев есеј „Његош као трагични јунак косовске мисли“, прецизније на почетну реченицу тог есеја: „Ова је драма почела на Косову“. У поетској рецепцији Данила Јокановића она гласи овако: Ова је прича отпочела / од саме речи капела // кад ју је владика као замисао / по небесима исписао // и почео да зида од крова / у темеље слажућ речи и слова („Капела“).

На исти начин, песник помера читаочеву пажњу са даље историјске прошлости на раван савремених историјских збивања. У „Поратним песмама“, горко искуство ратовања није само искуство онога ко пева и опева, већ се прелама кроз сва минула српска страдања, од Пребиловаца до Јадовна, војничког гробља на Сокоцу до Кошара: Овде се умире од ножа и пушке / (Ми за друге не знамо болести) / Једино још пушци, руке мушке / Прилазе ко жени и као невести.

Изједначавајући тако принцип борбе са принципом живота, песник је апострофирао и смисао жртве и жрвовања, као највише хришћанско начело, оличено у Оном који се жртвовао за човечанство. То начело прожимљања свега кроз све, односно принцип надградње историјске димензије духовном или победа духа над материјом, постаје све изразитије како се збирка развија, да би свој пун поетски потенцијал и смисао добило у наглашеним религиозним елементима и библијском подтексту у завршном циклусу „Ране од ексера“ („Храм“, „Икона“, „У име Оца и Сина“, „Пољупци Јудини“, „Тајна вечера“).

Напоредо са сакралним и библијским, песник осликава призоре из данашњице. Уносећи нове садржаје оснажиће библијске слике сликама свог народа и човека уопште: Човек, божје биће, и уз страх од Бога / разапео му је сина јединога. Препознајемо, затим, сурове призоре колективног усуда и болне сцене песникових властитих треперења душе, оличених у симболичним „ранама од ексера“. Стихови ће, попут сентенци, пронети савремене егзистенцијалне немире, горчину животних сазнања, у којима се контрастирају модерно и религиозно искуство.

Ако је патња, као што се тврди, извор идеје, која окрутном руком човеку дарује још окрутније истине, сваку патњу човек претвара у још једну истину. Оштрица пера и оштрица мача у песничком доживљају света Данила Јокановића имају подједнаку снагу – њихово је да рањавају, а песниково да – сведочи о патњи, и уздиже је на ниво благослова, чак и онда, или баш онда, када се у смисао стварања, то јест писања највише сумња, као у епилошкој песми „Лесендро“, којом се затвара овај историјско-духовно-егзистенцијални круг Данила Јокановића.

Књижевне новине, Београд, мај-јун 2023, Година LXXV, број 1332-1333, стр. 21.