Свако
критичко промишљање укључује темељно читање – оно које је усмерено и на
појединости и на смисао целине једног рукописа. Читалац као неуморни и
надахнути трагалац за духовном суштином једног дела, трага и за „духовним
стањем које је скрио писац“ (Иван Иљин), које жели да пронађе и присвоји за
себе. Отуда је читање стваралачки процес. Када је, при томе, у такво
„стваралачко читање“ укључено и особено критичко промишљање које нема
претензије ни амбиције да се назове критиком, већ пре свега тумачењем
(иако не искључује вредновање), добија се нека врста импресионистичке
критике (у којој аутор, пишући о делу, изражава своје утиске
и импресије
које је дело у њему изазвало, емоције које је покренуло, као и промишљања на
која га је нагнало).
Рукопис Александре Грозданић Лакићевић
из књиге у књигу представља један такав вид особеног начина читања,
тумачења и вредновања жанровски разноврсног и богатог опуса Драгана Лакићевића.
Иако лишена књижевнотеоријског проблематизовања неких великих и важних
поетичких питања дела овог књижевника, како песничког, тако и прозног (какво
је, на пример, књижевноисторијско контекстуализовање, питања језика, стила или
жанра итд.), без строго конципиране методолошке оријентације, ова књига се бави
неким суштинским питањима Лакићевићеве поетике, порукама и идејама које она
носе, сагледавајући их кроз визуру властитог поетског доживљаја светова у
делима које тумачи. Приступајући тумачењу in medias res, ауторка говори из средишта ствари, то јест на светлост
износи оно најважније, фундаментално, знаменито, као трајну вредност на којој
почивају његови поетички квалитети. Њу
занима оно што је суштина, бит, било поезије или прозе, унутрашњи живот
књиге, те у том смислу може да представља драгоцен допринос досадашњим
критичким промишљањима о стваралаштву Драгана Лакићевића – било као самостални
поглед на један књижевни свет, било као релевантна допуна другим тумачењима и
вредновањима његовог опуса, насталог у протеклих неколико деценија.
Конципирана као критичка студија, чији
је фокус на изабраним Лакићевићевим делима, књига Бог, отаџбина, васиона је
подељена у четири целине: „Лирика“ (у оквиру којих су тумачене збирке Снежна
икона и Прохуја), „Поеме“ (Родословље и Породични музеј),
„Легенде“ (Српске легенде, Његошеве стопе и Штап митрополита
Амфилохија) и „Проза“ (Сабор погинулих и Замак). Доминантан
аналитички поступак, препознатљив и по бројним примерима – стихова из песама и одломака
из прозе коју тумачи и на основу којих експлицира своје импресионистичке и
критичке ставове – Александра Грозданић истовремено богати специфичним језиком,
чија је природа пре свега поетска, односно песничка. Њен аналитички поступак
карактерише посебан лирски рафинман, потреба, али и способност, да се и о
највећим филозофским, метафизичким и националним проблемима и феноменима које
препознаје у Лакићевићевом делу, говори на лирски начин. О томе, поред
осталог, говоре и поетички наслови поглавља, формулисани тако да, с једне
стране, упућују на суштинско у делу, а са друге, да сугеришу лирски карактер
„књижевних чињеница“ које тумачи. Њен приступ је есејистички, и утолико ближи и
блискији читаоцу, несклоном сложеној терминологији теорије књижевности и строгим
књижевноисторијским класификовањима опуса једног писца, који, удружени, често
бивају оптерећени артифицијелношћу и строгим методолошким оквирима, занемарујући
тако саму суштину дела – његов дух.
Тумачећи
Лакићевићеву поезију из две његове збирке, Снежна икона и Прохуја, Грозданићева
афирмише оне кључне поетике тачке који се могу третирати као његова идеографска
чворишта. Тако ће мисију песника и уопште песништва издвојити као песников
стваралачки кредо и закључити да „у међупростор тајне рођења и смрти, Драган
Лакићевић, уводи мисију песништва, постављајући је у исту феноменолошку раван,
а сагледавајући је и као вредност еквивалентну животу“. У свету у ком је
наступила дехуманизација, а модерна поезија се приклонила неким новим,
другачијим, обездуховљеним естетичким начелима, место једног „анахроног“
песника је и даље важно, јер је његова мисија управо да указује на духовне,
етичке и цивилизацијске девијације времена у којем живи и света чији је део.
Повратак природи, препознат пантеистички принцип, ослањање на древне симболе
словенске митологије (воду – као метафору почетка и краја нашег
постојања и дрво – као метафору вечности, које је „човеков двојник“, јер
„има сличну судбину“), затим, повратак завичају као духовном изворишту у којем
је родна Морача „најшира пречица према Богу“, само су неки од путоказа којима
ауторка читаоца (у)води кроз песнички свет Драгана Лакићевића, доследно
потврђујући своје закључке на релевантним примерима.
И
управо су поменута песникова суочавања са светом (не)вредности – светом из кога
су протерани и Човек и Бог, а непожељни и личност и Лик – иницијација за
критичаркино маркирање и мапирање најбитнијих одредница Лакићевићеве поетике,
које, с правом, истиче као најважнија обележја и трајне вредности његовог дела.
Међу њима примат имају она питања која се тичу идентитета – рода,
порекла, културе сећања, језика и писма. Тумачећи родословље у Породичним
поемама Грозданићева препознаје суптилне паралеле које песник прави између
античке књижевности и својих јунака, градећи моралну пирамиду ослоњену „на наше
традиционалне друштвене вредности – породицу, отаџбину и веру“. Значај духовне
вертикале – породичне, колективне и националне – додатно је апострофиран
указивањем на снажну симболику ћириличног писма као идентитетског обележја,
чија се поједина слова доводе у јасну и недвосмислену везу са хришћанским
поимањем света и живота. Називајући двадесет и треће слово ћирилице „симболом
српства“ и „корифејем наше азбуке“, ауторка подвлачи ове стихове: „Целом народу
име се завршава / крстом на слову Ћ“ и закључује да је „књижевност Драгана
Лакићевића слојевита и дубоко укорењена у националном поседу, византијски
широка и богата православном орнаментиком, детерминисана високим етичким
вредностима, филигрански прецизна и лирски препознатљива“.
Па ипак, ако би требало издвојити две кључне речи којима Александра Грозданић дешифрује Лакићевићев поетички „кôд“, то би биле: Косово и Његош. У својим луцидним промишљањима о најдубљим значењима Лакићевићевог дела, својим аналитичким тренуцима и темама, она је, трагом Исидоре Секулић, потцртала значење „два тестамента наших врховних господара“ (И. Секулић) – Кнеза Лазара и владике Рада – као два постамента (духовни и историјски), два „најдоња камена нашег постојања“ (М. Бећковић), које и Лакићевић уграђује у темеље своје духовне грађевине. Њима додаје и трећи – лик митрополита Амфилохија, лучу која светли у мраку и странпутицама данашњице. Препознајући важност логосно-религиозно-метафичичког принципа за којим овај књижевник трага, у Његошевим стопама и Штапу митрополита Амфилохија, ауторка књиге о Лакићевићу оставља читаоцима и будућим тумачима отворена питања о његовом делу као „путопису једног народа у потрази за Богом“ (Његошеве стопе), док, са друге, кроз поменута дела проблематизује духовно-религијски потенцијал литературе, потврђујући Исидорине речи да „оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал“.
Поговор у: Александра Грозданић, Кустос душе: Лакићевић из књиге у књигу, Партенон, Београд, 2023, стр. 83–87.
Нема коментара:
Постави коментар