Марија Јефтимијевић Михајловић, РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ПРОШЛОСТИ (Славица Гароња, "Селена или приче из зелене кутије", Српска књижевна задруга, Београд, 2022)

 

Преглед библиографије издања Српске књижевне задруге, од њеног оснивања до данас, показује да међу њеним ауторима није било много жена, али оне чије су књиге овде  објављене у Задрузи, нарочито у Колу, заиста представљају репрезенте српске књижевности и науке о књижевности и језику (од Јелене Димитријевић, Милице Јанковић, Анђелије Лазаревић, Данице Марковић, Лепосаве Павловић, Јеле Спиридновић Савић, Исидоре Секулић, Анице Савић Ребац, Гордане Тодоровић, Светлана Стипчевић, Гордане Бабић Ђорђевић, Десанке Максимовић до Светлане Велмар Јанковић, Гроздане Олујић, Злате Бојовић, Јелице Стојановић, Снежане Самарџије, Весне Капор итд.). Као аутор Српске књижевне задруге, и Славица Гароња припада том кругу одабраних књижевница, јер је у едицији Коло објавила роман Повратак у Аркадију (2014), а осим тога и приповетке Изидина копча (2013), као и роман Под Месечевим луком (2018), у другим библиотекама ове издавачке куће, односно институције.

          Ово је важно истаћи и због чињенице да је научноистраживачки рад Славице Гароње, универзитетског професора, фоклористе, историчара књижевности, али пре свега књижевника, везан за проучавање тема које се ослањају на етнос и усуд жене односно женски принцип. Она је и у домену научног и у домену књижевног рада, као пасионирани истраживач  женског стваралачког доприноса српској књижевности и култури током 19., а нарочито 20. века, остварила значајне резултате, о чему сведоче књиге: Жена у српској књижевности и култури (2010), Жене говоре (2013) и Жена и идеологија у српкој књижевности (2017).[1]

Њен истраживачки фокус нарочито је био усмерен на питање утицаја идеологије, како на само стваралаштво, тако и на животну судбину умних и даровитих жена српске културе (Исидоре Секулић, Лепосаве Мијушковић, Љубице Цуце Сокић, Светлане Велмар Јанковић, Јелене Димитријевић, Милице Јанковић и других). Њу је, како чини се, посебно занимало стваралаштво и судбина оних жена које су страдале под репресијом власти различитих идеологија, а међу њима и оних које су, попут Вере Ценић и Драгице Срзентић, завршиле на Голом отоку.

Иако не нужно, познавање научноистраживачког рада Славице Гароње, значајно је за разумевање и тумачење њене најновије књиге уметничке прозе Селена или приче из зелене кутије, јер је драгоцено и нуди могућност сагледавања ове књигу као наставка њеног истраживања, с тим што је ауторка одлучила да српској историји женског страдања да и свој уметнички печат, односно израз; да на уметнички начин проговори о историјским околностима које су биле немилосрдне за књижевни таленат знаменитих жена из наше прошлости; да нам приближи једно време и дух грађанске и аристократске Србије, али и оне радничке, сиромашне, из које је, такође, просијавао ванредан женски интелект и таленат; да из сенке извуче и на особен начин читаоцу представи и оно што се може само назрети између историјских чињеница, рукописа и документације, али и много више од тога: да нам предочи једну надисторију или могућу историју, приповедајући на основу бројних историјских извора о околностима које су одређивале не само судбину појединаца из наше историје, него и саме њене токове.

Тематски и приповедачки врло сложена, књига Селена или приче из зелене кутије Славице Гароње, осим што нуди изванредан читалачки доживљај, подстицајна је и за мноштво драгоцених тумачења прошлости, нудећи перспективу која на ближи начин одређује дух једног времена, који се све више губи и траје само у обрисима и сећањима.

          Први од праваца тумачења везан је за оне поменуте токове којима је ауторка била посвећена у свом научном раду – допринос жена, активистикиња развоју српске интелигенције између два светска рата, односно теми њиховог страдања. Отуда не изненађује што књигу отвара управо прича посвећена оним женама које су покренуле профеминистички, односно напредан женски часопис Жена данас 1936. године – приповетка која носи наслов „Пашићева шест, мезанин десно“.

Вишегодишње истраживање Славице Гароње као историчара књижевности, њена обавештеност о историјским детаљима из прошлости и радознао дух, пред којим очигледно није смело да буде никаквих препрека, иако доминантно и значајно, није, међутим, и пресудно, што прво дотиче читаоца њених приповедака. Личностима, местима, догађајима, па и стварима из прошлости, она прилази на један посебан, сензибилан начин, упијајући од духа тог времена оно најзначајније и зрачећи духом тог времена најсугестивније могуће. Негован стил, који се овде, у највишем и најлепшем смислу речи, може назвати женским писмом, јер је у знаку високог степена поетизације, женског сензибилитета и перцепције, као и атмосфера прошлости, до детаља познавање личности и њиховог живота, прилика, просторног окружења, односа међу људима, све је то историјско и надисторијско сажето у причама Славице Гароње, да се с правом поставља питање: где престаје историја, а почиње фикција?

Чак и када не именује своје јунаке и јунакиње, попут књижевнице чији стан обилази (али је на основу иницијала и података које о њеном животу даје јасно да је реч о предратној књижевници Милки Жициној, коју Славица Гароња изузетно цени), она ванредном способношћу приповедања увлачи читаоца у тај свет прошлости, који и сâм постаје његов део. Ауторка (која је истовремено и наратор) постаје литерарни кустос који читаоца успева да заинтересује за готово сваки детаљ, сваки предмет у стану књижевнице, слику, мермерну или дрвену статуу, арабеску, али томе доприноси и један особен приповедачки поступак који Гароња користи – а то је промена нараторске перспективе. Од класичне дескрипције, у којој је наратор невидљив, долази се на крају приче до нагле промене приповедања у првом лицу: „Као да сам упознала М. Ж. Лично, тек сад!“. (Такав пример имамо и у „Причи о девојчици с породичне фотографије“, која је, на посредан начин, и прича о трагичној породичној историји новосадске породице Полит-Десанчић, кроз судбину њеног последњег потомка, професорке англистике, Илеане Чуре).

Осим тога, прича и причање је у књизи присутно и на један другачији начин, не само као нарација, већ као метанарација. Указујући на пропадљивост свега материјалног што иза једног писца остане – хартије, документа, фотографије, рукописи (који неретко завршавају поред контејнера због немарности несавесних наследника) – она доказује трајност и непропадљивост приче, па и оне приче коју сама приповеда о тим знаменитим, а заборављеним људима, пре свега женама из наше прошлости.

С друге стране, повремено се чини да приче Славице Гароње јесу израз феминистичке критике, јер из прошлости изразито мушког и суровог света, извлаче личности и достигнућа оних жена којима идеолошки обојена историја, и историја књижевности и историја културе, нису дале заслужена места. Њих нема у енциклопедијама, али их има у овим приповеткама и та врста оживљавања или реактуелизације, па и поетске рехабилитације, чине такође посебан квалитет прича ове ауторке. Историју несумњиво пишу победници, али, историју пишу и мушкарци, као читамо у подтексту многих прича. На том су фону можда су најснажније приповетке „Једно непослато писмо из Каћа“ (сестрино писмо Милеви Марић Ајнштајн), и посебно централна прича која именује збирку „Селена или приче из зелене кутије“.

Међутим, далеко од тога да се ова приповетка може тумачити само у контексту феминистичке критике. Напротив. Ауторка је андрићевски пре склона критици малограђанштине и малограђанског света, кога чине и жене, односно нарочито оне жене које, статусно, али не и по духу, припадају високим друштвеним слојевима. Па ће тако за „старамајке“ рећи да су биле „богови у кући“, чувари угледа и морала, па макар и оног лажног, а највећим парадоксом феминизма прогласити управо то што једна „женски освешћена“, талентована књижевница и новинарка, подређује свој таленат, али и прилику за материнство, мушкарцу којег воли.

Друга значајна димензија ове приповетке односи се на облик казивања који ауторка примењује, и он је такође у вези са поменутом магијом или чари приповедања. Служећи се монтажним поступком у коме се смењују сан и јава, односно прошлост и садашњост, где се несмирена душа рано преминуле Селене, новинарке Политике уочи Другог Светског рата, јавља у сновима човека који је заправо син њене животне љубави, професора М. Б., Славица Гароња је исприповедала причу која је на граници фикције и метафизике. Ту се кроз онострано пројављује оно реално и проживљено, а Селена, чије име у грчкој митологији означава богињу и персонификацију месеца, оправдава и мистичност свог имена, и мистерију свог краткотрајног живота. Уз све то, посебна је заслуга Славице Гароње што је причом о Селени (Дукић) подстакла и друге истраживаче да се заинтересују за њену личност и дело, како за оно што је објављено, тако и за оно што је остало иза ње у рукопису – писма, драме или део незавршеног романа о Милици Стојадиновић, о којем С. Гароња такође пише.[2]

Међутим, иако, у идејном и тематском смислу чини доминантнији део књиге, темат о знаменитим и оним заборављеним женама српске историје у приповеткама Славице Гароње представља само део духовне ризнице наше прошлости, јер им у вредносном смислу парира прича која прати живот „несуђеног краља“ Србије – принца Ђорђа Петровића, Карађорђевог унука, прича која носи назив „Принц Ђорђе од Србије, или прича која се могла догодити“.

Иако главни ток приче прати његов живот, од рођења у изгнанству његовог деде и оца, па до смрти, ова обимом дуга приповетка – која уз Селену представља најбољи и уметнички најуспелији део књиге – вођена је пре свега ауторкином идејом да се историја представи као низ околности које одређују не само судбину једне личности, већ и судбину читавог српског народа, захваљујући оном „језичку на ваги“ који је, како ауторка каже, заслужан за многе „случајне уласке у историју“.

При томе, начин на који она уноси мноштво историјских детаља, података – за чије је прикупљање несумњиво било потребно и време и студиозно научно истраживање – показује и њено приповедачко умеће и тежњу да историја не засени књижевност. Успешно повезујући догађаје и личности, историјске околности које су нужно утицале на токове живота личности о којима приповеда, С. Гароња ниједног тренутка не допушта да буде нарушена магија приповедања, нити да историјско буде претпостављено – надисторијском. Осим тога, главни стожер приче представља историјат чувеног Капетан-Мишиног здања, око кога се, као магијске ватре, плете прича о принцу Ђорђу, који је био зет утицајног Михаила Анастасијевића. Отворена питања о могућности другачијих историјских токова Србије у 19. веку, а тиме и читаве њене даље историје, могла би ову причу именовати и као: „Једна могућа историја“. Занимљиво је, иначе, да у историјским подацима, архивским и другим изворима, нема ниједне сачуване фотографије принца Ђорђа, али је његов лик, захваљујући истраживачком духу, колико и лирском рафинману Славице Гароње, јасно изронио из ове приче, доказујући да књижевност, на известан начин, има преимућство над историјом.

Уопште говорећи, све личности наше прошлости о којима Славица Гароња приповеда – било да су престолонаследници и припадници династија или признате и оспораване књижевнице, жртве владајућих политичких идеологија, па и оне које су део прошлости као животни и духовни сарадници, сапутници и сапатници поменутих – живе су на један чудесан начин више него многи наши савременици. Начин на који С. Гароња приповеда и начин на који је читаоца уводи у тај мистични свет минулих времена, има карактер дослуха са оним највреднијим из прошлости, које, као вредности из зелене кутије, извлачи на светлост дана, односно ставља пред читаоца.

У уметничком смислу, те вредности су права мала јеванђеља за искушења данашњице, како она каже за есеј „о књизи и кромпиру“ и Исидори Секулић, са којим и заокружује књигу, а у стваралачком смислу оне доказују колико је књижевност значајан чинилац у процесу реинтерпретације прошлости.

Текст је објављен у Новој зори, број 79 (јесен, 2023), 185 – 188.

---

[1] Осим тога, домети научног рада Славице Гароње на пољу фолклористике су веома запажени и улазе у ред значајних резултата у изучавању српске традиције, етнологије и антропологије: Народне песме славонске границе (1987), Народне приче са Папука (1996), Антологија српске народне лирско-епске поезије војне крајине (2000), Српско усмено књижевно наслеђе војне крајине: у записима 18, 19 и 20. века (2008), Од Цариграда до Будима: аспекти усменог песништва; савремена књижевност на фолклорној матрици (2014).

[2] Након објављивања књиге Селена или приче из зелене кутије Славице Гароње, Татјана Јанковић је приредила збирку приповедака и публицистичких радова Пређа, које је Селена Дукић објављивала у Летопису Матице српске и Политици до своје смрти 1935. године (Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац, 2022). О Селени Дукић је у више наврата писала и Ана Стјеља.