Марија Јефтимијевић Михајловић - ГРАД ОД ПЕСАМА ИЛИ ГРАД-ПЕСМА (Бранислав Матић, "Београд изнад Истока и Запада", Принцип прес, Београд, 2023)

 

„Ништа није као пре. Вечни су само

видици с Калемегдана.“ 

М. Црњански

            Готово сви досадашњи покушаји и намере да се једном књигом сумирају знања и  виђења Београда – вечног, белог града, на раскрсници друмова истока и запада, града „старијег од свог имена“, места сусретања различитих цивилизација, народа и њихових култура, углавном су у фокус стављали његов геополитички, геостратешки, историјски и културни значај. Само током ХХ века објављено је на десетине монографија у којима је с подједнаком пажњом проучавана историја Београда, колико и његов особен дух, проткан одразима култура и стилских епоха из његове прошлости. Град који је у више наврата рушен, а трајан, постао је књижевни мотив многих знаменитих песника и прозаиста, оних који су за овај град везали своју судбину и који су Београд живели целим бићем. Њихови особени доживљаји града-симбола непролазности, лепоте, достојанства и пркоса, сачувани су и сачињавају бројне антологијске изборе песама и прича, легенди и анегдота, путописа, хроника. Па ипак, за све је Београд остао тајна – недокучива, колико и опчињавајућа, мистична колико и заводљива.

Најновијом монографијом Београд изнад Истока и Запада, аутор Бранислав Матић одаје наклон свим ауторима и прегаоцима, поштоваоцима и поклоницима посебне, недокучиве лепоте Белог града, и сам „додајући мрву, да се не баци“, али успоставља нешто другачији, самосвојан методолошки, поетички и естетски критеријум те мистичне лепоте, засноване понајвише на митским реконструкцијама и архетипским сликама овог древног града. Не занемарујући историјске димензије његове прошлости, чињеницу да су на ободима Београда и Винча и Старчево, као средишта различитих цивилизација – са вероватно нама најстаријим писмом на свету и човеколиким фигуринама – те да је своје трагове о њему оставио још Аполоније са Родоса у III веку, а деспот Стефан Лазаревић у XV веку, „поново заснивајући Београд као српску престоницу“, град посветио Богородици и у његове темеље уградио десну руку светог цара Константина Великог, Матић апострофира идеју да је књига пре свега лирска повесница о Београду, те да, као таква, мора обухватати оне димензије које нису видљиве само у историјском прегледу, него и у надисторијском (духовном) пресеку.

 Парадигма таквог односа према Београду, који је „историја и сан“, сублимирана је већ на почетку монографије-ризнице легендом о вођи Аргонаута, Јасону и његовом Златном руну, који је опчињен сликом скамењене беле лађе над рекама, на којој је град – Бели град у златној светлости, митски град чији мрамор памти небеског Адама, остао у непознању „да ли плови кроз свој сан или сања своју пловидбу“; односно, који је осведочио тренутак у коме се „људско лице суочава са лицем надљудске тајне“. И премда је монографија Београд изнад истока и запада по много чему историјска и лирска читанка о Београду, она је понад свега покушај да се ода признање оном неизрецивом о Белом граду – граду-идеји, граду-симболу и граду-песми, својеврсно мистично искуство једне аутентичне вере чије је име Београд. Симболички, Бранислав Матић је на трагу идеје Жарка Видовића да само непосредан доживљај гледања (иконе, слике, објекта, грађевине), може да реалност времена (посматрања) преобрази у илузију надвремена, односно боравак у том насликаном или извајаном, саграђеном или опеваном пределу.[1]

Реферишући насловом књиге „...изнад Истока и Запада“, на мисао владике Николаја да се Балкан географски налази између Истока и Запада, али да се само (православном) вером уздиже изнад Истока и Запада, Матић превасходно прејудицира принцип вертикале – по коме се мора „гледати увис“, јер је висина (духовна и морална) мера живота и човека, мера непролазности и вечности и тако, на особен начин, сугерише и „формулу опстанка“ Београда. С тим у вези стоји и намера аутора да се сачува сећање на „вечити град“, чији аутентичан изглед (боемске четврти, књижаре, кафане у којима су се сусретали песници и  настајале неке од најчувенијих песама, архитектонски драгуљи и украси на фасадама, али и велелепне грађевине из минулих епоха – сви „дамари града“), „у хистеричној метрополизацији, у силеџијском капитализму, у пећинском либерализму, у провинцијалном епигонству и сокачарском мондијализму, у кампањама подводачког туризма, у диктатури кича и разврата“, нестаје пред нашим очима; „нестају кључни профили града, цела једна симбологија и сопство“, закључује аутор, али „нестајемо и ми који смо се толико бусали у јуначка прса Београда, да, ʼпрепуна рана и ордењаʼ“, „нестају људи који све ово уопште примећују“ (225–226). Управо из тог разлога, Бранислав Матић, као изванредан естета, али и апологета мистичне лепоте Београда, мапира његове сржне тачке – естетске и етичке, историјске и културолошке и, изнад свега, формира златни пресек његове несазнајне тајне непролазности, тврдећи да је реч „тајна“ – када стоји уз „Београд“ – чист плеоназам. Пројекција тог златног пресека, његов симбол и слика перципирају се као укрштај строге (савршене) симетрије по којој се „Ресавска улица улица у Цркву Светог Марка“, а „хоризонт многоимене Главне улице врхуни Храмом Светог Саве“. Крстолика перспектива којом аутор сагледава историју града и људи који су у њему живели, градили га и рушили, о њему певали и сањали, веровали у његов дух и његову непролазност, диктира и лирску димензију књиге – Матић пише као да пева, али његова песма није ламент над Београдом (премда је, између осталог, и „антологија видика“ који нестају пред налетом нових Варвара-градитеља), већ покушај да се овековечи тренутак који пролази – лице града које се мења и дух који је ненарушив. Отуда је сасвим оправдана ауторова тврдња да је књига по свом карактеру, пре свега, „лирска одбрана Београда“.

Београд је, за аутора ове, и визуелно[2] и есенцијално раскошне монографије, легенда  и сан, тајна и чежња ка оном непролазном, јер је сав од духовне грађе, чак и онда када је дух материјализован у облике културних знамења. Ако је култура највећи аргумент у корист бесмртности, убедљивији од свих пет метафизичких доказа Божјег бића, као што тврди Михаил Епштејн,[3] Бранислав Матић кује знамења вечности кроз кодове и слике архетипског Београда, митове и легенде о њему, песме и записе, видике и перспективе укрштања времена и простора, улица и споменика. Његова перспектива лишена је ефемерног, свакидашњег и баналног – на то га обавезује сазнање да је прави Бели град „архетипски и вертикалан, светао и узбудљив и није измишљен“.  

„Београд, ту белу идеју, створили су, бранили и из пепела дизали његови песници-чаробњаци. Зато је Београд, и у мојој књизи, град од песама. Тешко је о том граду рећи нешто дубље и важније од онога што су оставили Иван Лалић, Црњански, Павловић, Попа... град од песма или ʼград-песмаʼ.“

          Отуда је – без обзира на методолошку и поетичку, историјску и хронолошку поливалентност перспектива из којих се формирају идеографска чворишта монографије Београд изнад Истока и Запада – доминантна она лирска у којој је Београд град-песма, јер у њеном средишту, пулсира вечно биће Белог града, његова душа и дух, сва његова лица („лице песника, ратника, свештеника, љубавника, тајанственог витеза, заиграног дечака, духовитог шерета, боема, мудраца, градитеља, трагичног заљубљеника у слободу, креативног импровизатора, јуродивог божјака, побуњеника, хероја улице, господина и сељака...“). Духовно језгро или spiritus movens Матићеве лирске повеснице јесте управо пето поглавље „Град од песама“, у којима се малим антологијским избором песама о Београду[4] (од Васка Попе, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Војислава Ј. Илића, Милутина Бојића, Бранка Радичевића, Слободана Ракитића, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића, Дејана Медаковића, Драгана Лакићевића, Милована Данојлића, све до Милоша Црњанског и његовог Ламента над Београдом, којим – не случајно – врхуни овај песнички избор), профилише духовни лик Београда и оцртавају контуре његове мистичне лепоте. Јер, нико тако сржно а широко није обухватио размере оних значења што град-симбол, град-песма сублимира, као што су то учинили песници–пророци који су знали да Београд за Србе „није био плен него поезија“. Наредно поглавље „Фрагменти о Београду“ (записи Јакова Игњатовића, Стојана Новаковића, Милутина Ускоковића, Антуна Густава Матоша, Симе Пандуровића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Пеђе Милосављевића, Исидоре Секулић, Светлане Велмар-Јанковић, Душана Матића) симболизују исту идеју да је сва духовна баштина древног града – неисказива у својој лепоти и непролазности – најцеловитије и најцелисходније садржана управо у архетипским сликама и симболима књижевника „лирске вртоглавице“.

          Уопште говорећи, уз све историјско-документарне чињенице, хронике, путописе и специфичне перспективе „београдског погледа на свет“, како Матић дефинише једну аутентичну филозофију гледања на живот, креирану од стране оних који су је сопственим делом и животом потврђивали (од Александра Белића, Милоша Црњанског, Драгоша Калајића, Моме Капора, Богдана Тирнанића, али и своје сопствене), аутор ниједног тренутка не губи из вида основу замисао – имплицитно исказану већ на почетку – да је Београд немогуће представити (само) као град, већ пре свега као идеју. Његова историја и његова геопоетика само су окосница његових неизрецивих архетипских дубина, „једне особите београдске scientia sacra“. За њом Матић трага, формирајући аутентичну поетску оптику као збирку последњих видика Београда и доказујући да је српска култура – оличена у књижевним симболима и представама – пре свега „књижевноцентрична“,[5] те да је задирући у мистичну и заводљиву тајну града-песме, и сâм, као песник, закорачио у поље њене неизрециве лепоте.

 

---

[1] Жарко Видовић, „Разговори о сликарству“ – Омладина, фељтон од дванаест написа (одломак), Библио-био-графија, Том I, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018, 118.

[2] Аутори фотографија су: Станко Костић, Александар Радош, Ненад Боројевић, Светлана Дингарац, Јосип Шарић, Александар Ћосић, Мартин Цандир, Жељко Синобад, Љубинко Кожул, Драган Боснић, Влада Маринковић, Бане Велимиров, а неке су преузете из архиве Националне ревије.

[3] „Градови, музеји, поеме, романи, трактати – иконе су вечног живота, мада у њима сам човек није удостојен спасења (и то привременог), већ само његова дела“ (М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, Дерета, Београд, 2015, 88).

[4] Избор је, према Матићевом навођењу, сачињен углавном на основу две књиге: Мој Бели граде. Поезија о Београду (2008) Драгана Лакићевића и Београде, мој бели лабуде. Поезија о Београду од 1433. до 1986. (1986) Милорада Р. Блечића.

[5] Бојан Јовановић, Књижевност у антрополошком светлу, Прометеј – Архив Војводине, Нови Сад, 2024, 16.

Текст је објављен у часопису Нова Зора, Број 83, јесен, 2024, стр. 205–208. 

Мирјана Бечејски - ЦИКЛУС „СПОЗНАЊА“ ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА ХРАМ ТИШИНЕ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ

 

Апстракт: У истраживачком фокусу рада налази се циклус песама „Спознања“ из збирке Храм тишине (2023) Марије Јефтимијевић Михајловић. С једне стране, циклус се сагледава као неодвојиви део њеног песничког идентитета и Храма тишине, којим се песникиња профилише као „чист лиричар“ неосимболистичке и хришћанске оријентације (стожер збирке представљају кључне речи: Реч, Мелодија, тишина, љубав, душа, светлост, Бог). С друге стране, за разлику од осталих циклуса, између којих су тематско-мотивске границе веома флуидне, циклус „Спознања“ јасно се издваја као кохерентна целина мотивисана догађајима из породичне, културне и националне историје везаним за Косово и Метохију, а тиме и за лични и национални идентитет.

 

Кључне речи: Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, „Спознања“, неосимболизам, Момчило Настасијевић, хришћанство, Једно, Косово и Метохија, лични и национални идентитет, историја, поезија.

 

1. 

Иако је поезију почела да пише још у раној младости, што ће остати њено трајно и нужно интимно опредељење, Храм тишине (2023) представља прву и једину збирку песама реномираног књижевног критичара и есејисте Марије Јефтимијевић Михајловић.[1] Умногоме захваљујући томе што у свет ауторске књижевности улази најпре као тумач поезије, овде није реч о почетничкој збирци сабраних песама неуједначене естетске вредности, већ о зрелом, густо сатканом, промишљеном и целовитом песничком остварењу у ком су песме одабране строгим ауторским критеријумом и коме се нема шта ни одузети ни додати а да се не наруши хармонија њеног организма. Ни остале разлоге што Храм тишине публикује након више од две деценије књижевног рада не треба тражити у недостатку песникињиног самопоуздања – јер она већ неколико година појединачне песме објављује на свом блогу[2] – него у крајњој озбиљности с којом приступа писању стихова, и то у часовима када је та потреба достигла ниво нужности. Због тога у јавност износи само оне песме које су домашиле „милост уобличења“ и које су плод „чуда и труда“, да се послужимо метафорама Марине Цветајеве, једне од повлашћених песничких сабеседница Марије Јефтимијевић Михајловић. Овај готово сакрални однос према поезији изнедрио је њен самокритички ригороз – како у погледу форме и мелодије, тако и на плану изворности и искрености доживљаја и сензација транспонованих у песму, те укупности тих доживљаја суптилно укомпонованих у циклусе и хармонизованих у збирку као целину. Без те хармоније не би могло закуцати ни „срце руже“, како гласи наслов епилошке песме Храма тишине, једине у циклусу „Сагласје“.

Захваљујући срећном споју песничког дара и критичке самосвести ауторке, композиција збирке пажљиво је осмишљенаBottom of Form, а песме су подељене у пет циклуса, од којих сваки представља призивање светлости, неку врсту духовног просветљења – спознања и самопознања, као и лепоте/чистоте: „Обасјања“, „Сновиђења“, „Озарења“, „Спознања“ и „Сагласје“. У истраживачком фокусу овога рада налази се циклус песама „Спознања“. С једне стране, он се сагледава као неодвојиви део песничког идентитета Марије Јефтимијевић Михајловић и збирке Храм тишине, којом се песникиња профилише као „чист лиричар“ неосимболистичке и хришћанске оријентације (стожер збирке представљају кључне речи: Реч, Мелодија, тишина, љубав, душа, светлост, Бог). С друге стране, за разлику од осталих циклуса између којих су границе у тематском смислу веома флуидне, циклус „Спознања“ јасно се издваја као кохерентна целина мотивисана доживљајем националног страдања и догађајима из породичне, културне и националне историје везаним за Косово и Метохију, а тиме и за лични и национални идентитет.

Црква Св Саве, Косовска Митровица

2. 

Већ при првом читању Храма тишине уроњени читалац привучен је неким чудним магнетизмом и остаје под дејством магичне мелодије њених стихова. Тај ехо дуго одзвања у његовом уху и духу. Порекло ове мелодије, родитељке речи, налази се у праисконским звучним архама које долазе из дубине времена, о чему песникиња и сама сведочи у уводном аутопоетичком запису „Реч – мелодија – тишина“. Запис представља и сажету поетику збирке, и лирско тумачење насловне песме. Његове су кључне речи уједно глобални симболи поезије (нео)симболизма и креативни одзив настасијевићевском доживљају и промишљању песништва.[3] Првенствено, реч је о матерњој мелодији, за коју Настасијевић истиче: „Матерњом мелодијом називам ону звучну линију која, долазећи из најдубљих слојева духа, везује појмове у тајанствену целину живог израза. [...] Мерило је за матерњу мелодију, погоди ли или не погоди од првог слушања“; „Речи само оивиче у свести тај пренети трептај од духа духу“  (1991, 4: 40, 39).

Како је о реторици наслова Храм тишине детаљније писано у „Предговору“ (Бечејски 2023: 9–11), овде истичемо да је у питању симбол бременит латентним значењем. Тишина у овој збирци није празно ништа, већ стваралачка тишина и симбол Сверечи, који представља опозит заглушујућој а испразној буци егзистенције, хронотоп у ком се могу родити магичне речи поезије; али и хронотоп у ком се људска душа може сусретати са сродним душама, Богом, Љубављу, Светлошћу/чистим бивањем. „Све се с криком и из бола ствара –/ само се воли ћутањем“; „Једна је тишина тиша од свих тишина“,[4] пева Марија Јефтимијевић Михајловић у песмама „Само се воли ћутањем“ и „Храм тишине“. Дакле, у њеном песничком свету и стваралачкој филозофији тишина претходи свему и њој биће као највишем смислу тежи:

„Апсолутна тишина јесте хармонија, највиша тачка бића у ком пева Неизрециво, као божанска стваралачка искра, као Логос. Ћутање је ’духовна суштина’, али тишина бића је растакање индивидуалних искустава у опште – ’заборав себе’, нестајање песниковог ’ја’, врхунско искуство или доживљај Једног, које је клица, семе свега, које је – Љубав“ (Јефтимијевић Михајловић 2023: 25–26).

Подижући храм тишини а не речима, она се сврстава у поклонике симболизма и неосимболизма које је студиозно изучавала у својим критичким огледима[5] и монографији Миљковић између поезије и мита. То је потврда да је њен поетички као и критичарски избор најчешће „избор по сродности“, те да поменути симболи нису призвани случајно, као што није призвана случајно ни књижевна традиција на коју се ослања, већ су они одраз и њене лирске душе, и њене интелектуалне природе.[6]

Ако су симболистичко и неосимболистичко, као и настасијевићевско песничко наслеђе један од два велика ослонца песничке поетике и стваралачке филозофије Марије Јефтимијевић Михајловић,[7] друго њено упориште је хришћанско и светосавско/национално. То потврђују како наслови циклуса, тако и мота многих песама узета из Светога Писма и духовне литеритаруре. Али важно је нагласити да је религијско осећање које даје печат Храму тишине „резултат не усвајања доктрина, већ личног усхођења душе и (само)спознаје“ (Алексић 2024), те да се оно огледа у кретању од егзистенције, преко есенције/онтологије ка есхатолошкој перспективи (на пример, у песми „Душа“), и у симболима: светлост, љубав, вера, нада, душа, патња, света земља/посвећена отаџбина. Глобални симбол тишина најбоље сведочи о вези између ових песничких упоришта, јер тишина је пандан највишем степену молитве – молитви без речи. И док Миљковић у лирској минијатури „Ако кажемо“ пева: „Ако кажемо/ рекли смо што нисмо xтели рећи/ Ако ћутимо нисмо ништа рекли/ али смо много прећутали./ Свака реч значи оно/ што значи њено ћутање“, Марија Јефтимијевић Михајловић прави есхатолошки заокрет у односу на неосимболизам: „Оним што изговориш порећи ћеш свет/ и доказати да живота изван нас и нема/ оним што прећутиш доказаћеш Њега/ и порећи да смо од плоти, од крви“ („Легура“). 

3. 

Мисаон и родољубив по природи, циклус „Спознања“ чини шест песама поређаних „хронолошки“ према дубини урањања у историју – од средњега века до савременог доба: „Дно душе“, „Поглед у време“, „Сан прадеде Огњана“, „Гледајући у Звечан“, „Уочи дана свесрпског страдања“ и „Винар из Велике Хоче“. Национална тематика промишљена је кроз колективно, породично и лично, доживљено искуство, а спознања се односе на проналажење Сопства у националном и хришћанском идентитету, тј. на спознања снаге, мере и усуда колективног идентитета, те обличја хришћанског, песничког и хуманистичког идентитета.

Након Милана Ракића мало је песника у српској књижевности који су на оригиналан начин певали о Симониди, а дубина и снага доживљаја Марије Јефтимијевић Михајловић неспорно је изнедрила стихове такве уметничке снаге и лепоте. Лирски глас песме „Дно душе“ идентификује се с јунакињом у којој су уједињене средњовековна историјска личност несрећне византијске принцезе и српске краљице, и уметничка творевина ванредне лепоте – фреска краљице Симониде из манастира Грачанице што је кроз дуге векове отпатила све болове жена и сада проговара својом патњом:

То што видиш нису моје очи

Прозори су истинскога вида

Ја сам дете, сироче и жена,

Видарица – раном црном својом

Ране црне свих живота видам.

Ослањајући се на Ракићеву поетску имагинацију о ископаним очима на фресци – имагинацију која је постала легенда и остављена да буде легенда и након конзерваторских радова седамдесетих година 20. века који су открили плаве очи што јој је подарио древни мајстор иконописац (Видовдан, 26. мај 2021) – лирски субјект у „зенама којих давно нема“ открива „прозоре унутрашњег вида“. Паралела са ликом Богородице је очигледна. Симонидине „ископане“ очи постају симбол патње из које се рађа исконски духовни вид и она најдубља, лековита, освештана светлост што зрачи са дна њене чисте душе – „ископана светлост која пева“ гласовима истинских песника кроз векове. Душа се тако открива дубљом од свакога страдања (јер чиста душа непрестано дуби своје дно), потврђујући речи М. Настасијевића узете као мото за ову песму: „Дубље дно души но страдању“. Несумњиво, у питању је „Душа која говори тишином“, како песникиња пева у песми „Једноставност“ из циклуса „Обасјања“, повезујући песме у збирци на нивоу смисла и осветљавајући их једне другима. У том погледу упутно је ову песму читати паралелно и са песмом „Душа“, песму „Душа“ паралелно с песмом „Поглед у време“, а ову са песмом „Чежња векова“, чиме се откривају нове везе међу циклусима и дубља значења збирке као целине.

Наиме, лирски субјект песме „Душа“ такође ослушкује тишину нагомилану у људској души од праискона и емпатично прима на себе и у себе многе болове – не само својих савременика него и предака; и не само оне људске него и исконске, од прарођења, болове свега што се рађа и умире, ниче и вене, све живе и неживе природе. Његова душа постаје утока свеопштег бола. Уверен да „Духован човек је – сав бол“ (што су речи Пајсија Светогорца узете као мото за ову песму) и загледан у есхатолошка исходишта, он патњу претаче у песму радости и спокоја у славу васкрсења Оног који је отпатио бол свега човечанства и који је за Душу задужен.

Познато је да појам душе није научно дефинисан. У збирци Храм тишине усвојено је хришћанско, светоотачко поимање душе као божје искре дароване човеку, засновано на искуству, подвигу, интуицији, самопознању. Према хришћанском веровању, као бестелесна, бесмртна есенција људског бића, душа потиче од Бога (Пост. 2,7) и води спасењу. Међутим, како сматра Милица Јефтимијевић Лилић, „има изгледа да је ауторкино поимање душе подобно Платоновом које подразумева раст душе, очишћење душе која је заправо космичко начело што вуче ка праизвору и нужно га посведочује кроз речено, иако трага за неизрецивим као највишим ступњем бића које је дубински спознало битак“ (2023: 20).

Лирски субјект песме „Поглед у време“, која се може узети као програмска песма циклуса, урања у протекле векове на Косову и Метохији, где на ленти времена види караване и друмове, и све оне који су пролазили тим друмовима, види мешање и сукобе цивилизација и вера, и скрнављење светиња од Јерусалима до Призрена, Дечана и Богородице Љевишке, саосећа с патњом побијених, поробљених, освећених и посвећених „Од Галилеје до Газиместана/ Поља смрти – Поља дарована/ Узнела до Високих Дечана...“

У песми, као и у целој збирци Храм тишине, изражен је циклични доживљај времена, али будући да је реч о уметничкој транспозицији како реалног географског, тако и имагинарног простора наталоженог историјским, митским, уметничким и другим симболичким наслагама, па и наслагама лично доживљеног и актуелно-политичког, у овом уметничком хронотопу примат добија просторна концепција (в. Fuko 2017; Bašlar 2005). С друге стране, премда топоними јасно указују на Косово и Метохију и њене светиње, у емпатичком доживљају лирског субјекта губи се етничка и верска разлика између ми и они и остаје само земља чија је свака стопа натопљена крвљу, земља посвећена од људске патње и страдања.

„Чежња векова“ из циклуса „Озарења“ обележена је спознањем да људско биће постаје Ја тек у односу на Ти и на друге, с којима је Једно, и од којих се разликује; у односу према времену и историји, према стварном и имагинарном простору(о чему пева и песма „Места које сањамо“), у односу на све оно што је доживело, пожелело, снило, волело, додирнуло, у односу са другим бићима и са самим собом, са намерама и случајностима – сопственим изборима и онима наметнутим судбином, као и са оним што је наследило – колективно несвесним, и оним што у наслеђе предаје: 

Ми ходамо у чизмама предака,

у рукама носимо повој потомака –

Ми смо –  сан и ми смо –  историја.

Ми – нисмо само ми, Ми – то је Једно

–  са сном, са жељом, са собом, са другима. 

Трагање за Целином, спајање са првобитним Једним тема је или мотив присутан у многим песмама и свим циклусима Храма тишине. Тако у песми „Места која сањамо“ лирски субјект спознаје да тек када се огледамо у својим сновима можемо бити Целина (целовито биће), те да је и пре нашег рођења нешто у вези наших живота било предодређено. Тајна смисла и среће људског живота у песми „Срећа“ крије се у спознању сопственог места на земљи, ограничености и безграничности/ телесности и духовности, тј. у богочовеколикости које открива њихова равнотежа и – патња: „док носиш своје земаљско рухо/ приземљен чулом узвинут духом/ биће твоје цело је крст“.

Једна од најлепших песама циклуса „Спознања“ – „Сан прадеде Огњана“ – настала је техником лирске нарације. Помало бајковито групишући мотиве око „конкретних“ ствари које на симболички начин представљају колективну и индивидуалну биографију, она пева о чудесном пртљагу прадеде Огњана на путу у Велики рат (очевом џепном сату и ковчежићу са сновима о будућем животу), о томе шта је сневао преживљавајући албанску голготу („досегнути сан о срећи“), те се уместо ковчежића пуног снова вратио „са ковчежићем бременитим од историје“. Иако обојена јединственом, непоновљивом нијансом сваког појединачног људског живота, судбина прадеде Огњана обремењена историјом, његови снови пред рат и током снежне одисеје, воља за опстанком и повратком у отаџбину, парадигматично представљају усуд сваког српског војника, и то не само у Првом светском рату:

 

Витак као младо дрво јасена,

прадеда Огњан је кренувши у рат

пригрлио уз срце две важне ствари:

џепни сат оца Јефтимија

да му у хладним ноћима преко Албаније

куца као срце сањане жене

чији га је глас кроз мећаву дозивао

обећавши топлину под својим скутима,

топлију него под снежним ћилимом,

што му сву ноћ приповеда бајке о сну

варајући га, да му очи заувек склопи,

ту у далеким страшним планинама

чије је и само име проклето...

О савременом добу и новијој историји Косова, свога завичаја, Марија Јефтимијевић Михајловић пева кроз „горки талог“ личног искуства. Отуда и не чуди да су тим нашим „последњим по реду Косовом“, како је говорила мудра Исидора, мотивисане чак три песме, те да је цео циклус везан за хронотоп Косова. Чежња за косовским завичајем бременитим од историје, који се „издалека види боље/ и болније“ него изблиза, изражена је у песми „Гледајући у Звечан“. Духовним очима продире се кроз временску и историјску перспективу до средњега века и Стефана Дечанског, чији је световни вид остао у Звечану. Звечан је у овом носталгичном песничком доживљају сагледан и као стварни и као жељени, свети град, који лирски субјект сели у небеско уточиште, односно, речником Башларових топофиличних истраживања – слика жељеног „срећног простора“,[8] али и Фукоово „друго место“ (Fuko 2024).

За разлику од песме „Гледајући у Звечан“ – где је јасно да се лирски субјект оглашава из перспективе садашњости, када је сам физички измештен из свог родног града, али тачно време и разлоге читалац може само да наслути из контекста збирке и/или актуелне друштвено-политичке стварности – песма „Уочи дана српског страдања“ омеђена је датумима као ознаком конкретних егзистенцијалних догађаја и доживљаја који су је мотивисали: 17. март 2004 – 17. март 2022. Дакле, њена тематика је насилно протеривање Срба са територије Косова и Метохије 17. марта 2004. године, уз девастацију богатог културног наслеђа као сведочанства њиховог вековног боравка на овом тлу. Притом је наговештена и лична траума – искуствени доживљај мајчинског страха који се претвара у ужас. У овој песничкој визији две се љубави сусрећу: стварна љубав мајке према детету и метафорично, љубав мајке-отаџбине (и љубав према отаџбини), која такође обавезује. Трећа се пак мајчинска љубав наслућује – то је љубав „оне која је родила спаситеља света“ (Лакићевић 2023: 84): „Мајка је име веће од сваког страдања/ и Љубав је њена страшнија сила од пожара“.

Као последња у циклусу „Спознања“, песма „Винар из Велике Хоче“ посвећена је великом аустријском књижевнику и борцу за истину, нобеловцу Петеру Хандкеу, који се противио анатемисању Србије и у више наврата давао подршку Србима: у чланцима „Правда за Србију“ (са темом истине о рату у Босни), о Хашком трибуналу, потом двема посетама Србији током бомбардовања 1999. и посетом Великој Хочи 2008, када је и настао есеј „Кукавице из Велике Хоче“ који је инспирисао ову песму, и о коме је критичарка Јефтимијевић Михајловић писала у научном раду „Кукавице од Велике Хоче Петра Хандкеа (Кукавичје доба или живот без будућности)“ (2021: 201–212). У песми се преплићу мотиви тегобног винарског живота на светој српској земљи – земљи богатој вином и православним светињама, сада енклави Велика Хоча, где је винар виђен као „хочански Сизиф“ што „котрља своју муку/ По гроздовима плаву тугу пребира/ У чокоте ниже судбину своју/ И сузе у свето вино претвара...“ – са мотивима из Хандкеовог живота и рада (сценаро „Небо над Берлином“): „Он чита знаке у дрвету/ И знамења кује у облаке/ – Неба над Хочом/ И оног над Берлином“. Светлост Истине заувек ће спојити душе хочанског винара и овог правдољубивог светског човека.  

То што је песникиња овај циклус инспирисан догађајима из конкретне егзистенције уврстила у збирку чисте лирике несумњиво је добро промишљен композициони поступак, али и сведочанство о њеном косовском опредељењу као „оном последњем, беспризивном одговору којим се одговара на питање о смислу човековог постојања“ (Мишић 1987: 288). У свој храм тишине она уводи националне светиње и славне владаре-мученике, посредством којих лирски субјект долази до самопознања и спознања Целине, Бога, Љубави, односно до тишине бића у којој се индивидуална искустава растачу у опште и доживљава се Једно. „Спознања“ су највиши ступањ духовног просветљења пре сагласја са Једним. Спознање да све ове светиње и појединци који су се преселили у вечност припадају Целини, Богу, бесмртности, доводи до сагласја са животом и светом који нас окружује, закључује Луна Градиншћак: „Ове песме, које мишљу и срцем певају о тишини иза ових догађаја, истичу њихову христолику симболику, што нас увек наводи да се усаглашавамо са тоновима тишине, Љубави и Мајке“ (2024: 154 –155).

Ако је у песмама претходних циклуса збирке Храм тишине укрштај стваралачки, а крст симболички принцип који илуструје човекову унутрашњу разапетост између тела и духа, у циклусу „Спознања“, како запажа Јана Алексић, „страдалничка мера распећа постаје и колективна“: крстоносно страдање, које је саставни део нашег идентитета, одвија се према Божјој промисли, па је део те промисли и очекивано васкрсење (Алексић 2024). „Нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка“, истиче Настасијевић у „Белешкама за апсолутну мисао“ (1991: 49). У песму ваља преточити тугу, доћи до самопознања опипавањем најболнијих рана (како верује песнички субјект песме „Мисао“), јер самопознање кроз патњу јесте пут у Светлост; у песму ваља слити најснажније потресе и најтише шумове бића (срца и ума), окрилатити мисао и пустити је да плови „звезданим друмом“ – у бесмртност.Bottom of Form

Иако у бити хришћански, православно оријентисана, самосвесна и дубоко укорењена у националном идентитету, у трагању за Целином, Једним, Љубављу као клицом, семеном и исходишном тачком свега духовног у човеку, ова поезија кроз матерњу мелодију проговара својом општечовечанском, хуманистичком природом. Марија Јефтимијевић Михајловић је у Храму тишине учинила „натчовечански напор песнички проговорити“, потврђујући Настасијевићево уверење да поезија прочишћава и онога ко је казује и онога ко је прима (1991, 4: 35, 36–37).

 

ИЗВОР

 

Јефтимијевић Михајловић 2023: Марија Јефтимијевић Михајловић. Храм тишине, Београд: Партенон.

  

ЛИТЕРАТУРА

 

Пост. 2,7: Библија или Свето писмо Старога и Новога Завјета. Превели Ђура Даничић (Стари Завјет) и Вук Стеф. Караџић (Нови Завјет). Београд: Британско и инострано библијско друштво, 1985.

Алексић 2024: Јана Алексић. Кораци. Крагујевац <https://koraci.net/2024/04/јана-алексићкњига-префињене-поетске/>, приступљено 15. 5. 2024.

Bašlar 2005: Gaston Bašlar. Poetika prostora. Prev. Frida Filipović. Beograd: B. Kukić; Čačak: Gradac.

Бечејски 2023: Мирјана Бечејски. „Љубав се родила да би тебе родила.“ Предговор у: Марија Јефтимијевић Михајловић. Храм тишине, Београд: Партенон, 7–21.

Видовдан, 26. мај 2021: <https://vidovdan.org/kultura/o-fresci-kraljice-simonide-u-gracanici-koju-je-opevao-milan-rakic-iskopase-ti-oci-lepa-sliko/>, приступљено 15. 5. 2024.

Градиншћак 2024: Луна М. Градиншћак. „Песнички пут Марије Јефтимијевић Михајловић (Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, Партенон, Београд 2023).“ ЛМС, год. 200, јануар – фебруар 2024, књ. 513, цв. 1–2, 152–155.

Јефтимијевић Лилић 2023: Милица Јефтимијевић Лилић. „Поетеса преображавајуће тишине (Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, Партенон, 2023).“ Књижевне новине, бр. 1338/1339, новембар/ децембар 2023, 20.

Јефтимијевић Михајловић 2006: Марија Јефтимијевић Михајловић: „Поезија као онтолошко искуство (Певање и мишљење Бранка Миљковића и Аца Шопова).“ Слика и идеја: поетика и критика. Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, 63–79.

Јефтимијевић Михајловић (блог): <https://santamarijadellasalute.blogspot.com/>, приступљено 27. 5. 2024.

Јефтимијевић Михајловић 2010: Марија Јефтимијевић Михајловић: Миљковић између поезије и мита. Институт за српску културу Приштина – Лепосавић.

Јефтимијевић Михајловић и др. 2021: Марија С. Јефтимијевић Михајловић, Мирјана М. Бечејски, Halimah Onalla, „Кукавице од Велике Хоче Петра Хандкеа (Кукавичје доба или живот без будућности)“, Тематски зборник НАТО агресија на СРЈ (Републику Србију) – да се вечно памти. Ур. Драган Танчић и Миодраг Гордић. Београд: Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, Факултет за пословне студије и право Универзитета „Унион – Никола Тесла“ у Београду – Факултет за информационе технологије и инжењерство Универзитета „Унион – Никола Тесла“ у Београду, 201–212.

Лабудовић Шарло 2023: Горан Лабудовић Шарло. „Једна је тишина тиша оод свих.“ Траг: часопис за књижевност, уметност и културу, год. XX, књ. XX. св. LXCVII, март 2024, 158–159. Доступно и на: <https://santamarijadellasalute.blogspot.com/2024/05/blog-post.html>, приступљено 15. 5. 2024.

Лакићевић 2023: Драган Лакићевић. „Поезија и тајна.“ Поговор у: Марија Јефтимијевић Михајловић. Храм тишине, Београд: Партенон, 75–85.

Миљковић 1972: Бранко Миљковић. „Песник и реч.“ Бранко Миљковић. Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности – прилизи. Сабрана дела Бранка Миљковића, књига IV. Ниш: Градина.

Мишић 1987: Зоран Мишић. „Шта је то косовско опредељење.“ У: Задужбине Косова. Споменици и знамења српског народа, одговорни уредник: јеромонах Атанасије Јевтић. Епархија Рашко-призренска – Богословски факултет у Београду, Призрен – Београд.

Настасијевић 1991: Момчило Настасијевић. Есеји, белешке, мисли. Приредио Новица Петковић. Сабрана дела Момчила Настасијевића: у редакцији Новице Петковића, књ. 4, Горњи Милановац: Дечје новине – Београд: СКЗ, 30–37.

Fuko 2017: Mišel Fuko. „Druga mesta“. <https://www.scribd.com/document/381444799/documents-tips-misel-fuko-druga-mesta-pdf>, pristupljeno 17. 5. 2024.

---

[1] Марија Јефтимијевић Михајловић је објавила две значајне монографске студије посвећене појединачним поетикама – Миљковић између поезије и мита (2012) и (Мито)поетика романа Петра Сарића (2023), као и две књиге критичких огледа и студија – Слика и идеја (2011) и Знамења и значења: Огледи о српској књижевности Косова и Метохије (2018).

[2] https://santamarijadellasalute.blogspot.com/

[3] Јана Алексић с правом запажа да је концепт апсолутне тишине који песникиња конфигурише „донекле аналоган Настасијевићевом концепту апсолутне поезије и Малармеовом чисте поезије, с тим што се овде не ради о неком поетичком задатку или програму“ (Алексић 2024). Однос песничке поетике Марије Јефтимијевић Михајловић према Настасијевићевом промишљању песништва морао би бити предмет засебног рада, а овде наглашавамо да је у погледу поетичких сродстава посебно занимљиво паралелно читање Храма тишине и следећих есеја: „Белешке за апсолутну поезију“, „За матерњу мелодију“, „Белешке за стварну реч“, „Белешке за стварну мисао“ (Настасијевић 1991).

[4] Горан Лабудовић Шарло сматра да овај стих најбоље илуструје смисао целе збирке (2024: 158–159).

[5] На пример, у огледу „Поезија као онтолошко искуство (Певање и мишљење Бранка Миљковића и Аца Шопова)“ она прави критичку паралелу ових песника у контексту филозофије Мартина Хајдегера (Јефтимијевић Михајловић 2006: 3–79). Уверење да „Тело је само кућа нашег духа“ у истоименој песми Храма тишине варијација је једног од кључних Хајдегерових ставова.

[6] Уп. лирску минијатуру Аце Шопова „Во тишина“ из збирке Слеј се со тишината: „Ако носиш нешто неизречено,/ нешто што те притиска и пече,/ закопај го во длабока тишина,/ тишината сама ќе го рече“, као и почетне стихове песме „Трета молитва на моето тело“ из збирке Небиднина: „Што си: девојка, жена, мајка? Што си/ ти што бдееш пред овој храм во кој со тишина се лечи/ телото мое молитвено што клечи.“ У есеју „Песник и реч“ Бранко Миљковић истиче: „А има и ћутања које то није. Моћи ћутати је исто што и моћи говорити. Ћутање није одсуство речи већ њихова спремност да буду речи и да као такве буду казане или ћутане“ (Миљковић 1972: 14).

[7] О песничкој, филозофској и духовној традицији коју Марија Јефтимијевић Михајловић усваја и изграђује – било директно, било посредно и интуитивно, надахнуто пише Јана Алексић у тексту „Књига префињене поетске духовности“ (2024).

[8] „Простор обухваћен имагинацијом не може да остане индиферентни простор изложен мерењима и мислима геометра. Тај простор је доживљен. И то доживљен не у својој позитивности, већ са свим пристрасностима имагинације“ (Bašlar 2005: 23).

Рад је објављен у збирнику Ми и други кроз визуру Косова и Метохије, књига 1, језик и књижевност, Институт за српску културу - Приштина, Лепосавић, 2024, стр. 193-203.