19. јуни 1915.
Нашто то, и откуда
то? Често
се пише у књигама, а још чешће се говори да је човек сам узрок својим недаћама
на земљи и да је он творац своје среће или своје несреће, да човек може
створити овде на земљи своју срећу, тј. хармонизирати свој телесни живот са
душевним, а оба та живота са природом. Срећа
је хармонија, тако се вели. Али човек је изгубио ту драгоцену хармонију онога
тренутка кад се у њему појавило оно кобно питање – зашто? Кад се осетио усамљен
са својим ја на свету, кад је свест започела своју паклену игру у њему. То је тренутак одвајања
од природе, кад један молекул спутан свим законима целине започиње истинску
борбу са свим оним што њиме господари.
Коме и зашто је то требало да се у овој несхватљивој покретљивости онога
што ми називамо материјом и несхватљивој просторности онога што ми називамо
простором и временом, и дубоко несхватљивој сталности y појавама што ми називамо законима природе, јави једна
искра свести која би хтела да осветли и прожме ту несхватљиву целину, њену
немилосрдну и грубу матер.
Оно што је највише и најјаче падало човеку y очи кроз све векове,
то је она јединствена хармонија у природи коју је он кроз разна доба разно и
тумачио, али је кроз сва та доба стално осећао тежњу да своју свест измири са
оним што он назива инстинктом, оним што је покренуло, створило живот и
организам у космосу. Али је свест горда и упорна, уколико се више угушује,
утолико она све више расте, уздиже се и јача. Она у себи има једну тежњу које
ће нестати онда кад и ње, да све расветли и прими у себе, по чисто њеном
схватању и тумачењу ствари и појава, да обухвати космос у себе и да се прогласи
владарком васионе, оне несхватљиве васионе у простору и времену која је неким
несхватљивим начином за човека, његов дух и разум постала несвесно сама из
себе. Највећи изражај човекове гордости и човекове самостворене висине у
природи јесте она позната Паскалова мисао: ,,L’homme n’est qu’un roseau.“ Човек према својој планети, а
још више према космосу, само је једна слаба трска коју би један најнезначајнији
покрет могао уништити. Али он је виши од свога уништитеља, јер пропада свесно
од свога несвесног творца.
За оне по чијим је теоријама праузрок света свест, Бог, тај дубоко
несхватљиви проблем решен је релативно лако (постанак свести у свету) оним у
исто време дубоко наивним и дубоко истинитим закључком: свест и чула морао је
створити неко, који такође има и свест и чула, јер не може се створити неко,
или нешто, са особинама које сам праузрок стварања не би имао у себи. Друго
схватање и тумачење овог тешког проблема највећи је притисак на човекову душу,
највећи бол и највећи напор који се икад могао јавити код једног бића у
космосу, једна ужасна горчина која се стално кроз сва времена његове прошлости
упијала y његову душу и која ће га стално
и неминовно пратити док год он постоји. Вртоглав је то посао за онога који се
загњури у те ужасне тајне природе, посао од кога мозак свирепо заболи, због
прекомерног напора, а чула се блесаво изгубе у плаветнилу несхватљивог, лепог,
величанственог, тајног... Зашто сам? откуда сам? куда ћу? И ако је све
несвесно, откуда свест, разум? – То је оно што човека оставља у једној ужасној
недоумици, тиме је условљен основни и неизгладиви бол једној развијеној свести.
М.
Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје
новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 256–258.
Нема коментара:
Постави коментар