14. VII 1915.
Xoћe ли се једна нова мисао, један скривени тајни брег негде у дубини
непознатог, сјајан са своје лепоте, леп са своје тајанствености, један брег,
једна тајна непозната стална тачка, са које пада нека нова светлост на свет, са
које се виде људи и ствари у новим бојама и новим облицима, где ишчезава чудо и
где се појављује апсолут... Хоћу да видим биће истинитог, лепог,
величанственог. Један неизлечиви црв сумње покреће и распаљује најогорченију
борбу свих могућих противуречности. Треба велике борбе, оне страховите борбе
која раздире човека и у неколико тренутака ствара од овце тигра, од једног
облика из кога избија живот и дух света, расплинуту масу, поглед који зјапи
једном страховитом празнином, и чији се видни зраци не пресецају нигде.
Победити значи изићи из једног страховитог сплета путања, по којима се не зна
ни одакле се иде, ни куда се иде, чији се крајеви стапају у периферију једног
круга, онај који би хтео кретати се правцем свих стаза, окретаће се око самог
себе у једном вечитом и стално вртоглавом кругу сумњи и противуречности.
Победити значи упутити се једном путањом која се кришом искрала из тога сплета
и пошла негде усамљена. Колико савршенства у хармонији где влада једна основна
мисао водиља, једно основно осећање покретач – колико среће y хармонији и вери.
М.
Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје
новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 258–259.
Нема коментара:
Постави коментар