Категорије

уторак, 26. фебруар 2019.

ВЕСНА КАПОР, Трнови је венац, оче




 У свим аутобусима. На свим цестама. Испод небеса, Оче. Наше је време.

Сунце греје у пролетњем расипању, светлост не престаје да трепери, бела, тужна, вечна. Сви су часови, небески. И догађа се то, унутра, у нама. Светли и не престаје. Гужва се, и боли. На овој цести, земној, остало је много недодирнутих радости, Оче. Нека се догоди y причи, каже мој муж, све што није стигло да се деси.

Kyпујем ти одело и ципеле. У једној скромној београдској радњи. Нежно осиона.
Велиш, ово ми је за укоп. После, одлазиш на свадбу и свираш усну хармонику, уплићеш ногама тројанац, коло, као да је цео свет у тој малој дрвеној кутији.
И сад, кажу, падала је киша, не сећам се, y том вуненом петролеј кроју, путујеш. И одмараш се. Свако одело је укопно.  
И сваки час. Трнови је венац.
Оче.

Весна Капор, Венац за оца“ (одломак), Венац за оца (приче), СКЗ, Београд, 2018.

1 коментар:

  1. Ух, Весна ће једног дана да ме пошаље Творцу путем срчане капи, али не жалим, жалим само што чешће не дијелим разговор са овом богињом ријечи!
    Љубим је као сестру!

    ОдговориИзбриши