7. август 1915.
Гледаш y ведро дубоко плаво небо и осећаш интимни додир своје душе са
целом, целокупном васионом израженом y светлоплавом небу. Гледаш и осећаш да си
ти плаво небо, и да је плаво небо ти, да сте ви једно и да је све једна дубока
нераздвојна целина. Гледаш, слушаш, oceћаш, али су ретки, врло ретки светли
тренуци духа и душе и бића.
Зашто цео живот није такав?
М.
Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје
новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 259.
Нема коментара:
Постави коментар