Ко жели да доспе до највишег
савршенства свог бића и до виђења Бога, највишег добра, мора да има сазнање о
самом себи као и о ономе што је изнад њега, све до дна. Само тако доспева до
највишег прочишћења. Зато, драги човече, упознај самог себе, то је боље, него да сазнаш снаге
свих створења! Како да себе упознаш, обрати пажњу на две ствари.
Најпре погледај да ли твоја спољашња чула на прави начин владају својом
службом. Сети се да се оку зло не нуди мање од добра. До ува допире једно како и
друго и тако је код свих чула. Зато морате свом озбиљношћу да се усмерите на
добро. Толико о спољашњим чулима.
Сад о унутарњим чулима или о вишим снагама душе. Разликујемо ниже и више.
Ниже су y cpeдини између горњих снага и спољашњих чула. Стижу тик до спољашњих
чула: што око види, што уво чује, то чуло нуди најпре жељи. Ако је овде став заузет
послушно, онда га оно нуди даље другој снази, посматрању. Ова га онда доводи до
гледања и нуди онда даље опет дару разликовања или разуму. Тако постаје све
прочишћеније за прихватање y врховне снаге. Јер душа има племенит дар да
прихваћено лиши сличности са самом собом и свега опипљивог и тако да га подигне
до врховних снага. Тамо се чува у сећању, продире y разум и извршава у вољи. То
су врховне снаге душе. Оне се налазе y једној природи: све што душа ради, то ради,
и то посредством тих снага, њена једнострука природа.
Сад ће ме питати: А шта је то природа душе? Ту добро пазите: последња
сигурност y души је апсолутно једноставна природа душе. Та природа душе је
толико танана, да јој простор не представља никакав проблем, као да је y њему и
нема. То се види по овоме: кад би човек имао драгог пријатеља хиљаду миља
удаљеног, његова душа би одлазила тамо са свим оним што има и волела би тамо
тог пријатеља. Ово потврђује свети Августин и каже: Душа је више тамо где воли, него тамо где живот ствара.
Хајде, драги пријатељи, да сада посматрамо врховне снаге у њиховим
разликама, како су изванредно сачињене и на шта је свака од њих позвана, како
све припадају једној те истој природи!
Сећање има дар да чува све оно што друге снаге y њега доносе. Друга снага, разум, толико је племенита да
кад се усмери на највише добро, на самог Бога, све друге снаге морају да јој
служе како најбоље могу. Трећа снага, воља, има дар да наређује шта хоће,
да забрањује што неће. То јој је слободно.
Учитељи се свађају да ли предност има разум или воља. Видите! Са то двоје
ствар је оваква: Ствари које су за нас сада исувише високо, разум ипак
примећује. Насупрот томе, воља је једина та која може све ствари. То потврђује
свети Павле и говори: „Све ствари могу с
Богом, он ме јача“. Где, дакле, разум
не може даље, ту се надмоћно вине воља y светлости и снази вере. Ту ће воља
бити изнад сваког сазнања. То је њен највиши домет.
А сад видите! Као што воља има слободу да чини или не чини шта хоће, она ту
надмоћност не спроводи сама, сопственим снагама, већ јој се за то даје помоћ,
како од других снага, тако и од вере. Та помоћ је следеће врсте. Снагама је
заједничка једноставна природа душе. Она врши и ону превагу y вољи. Тако су
дакле и друга имања, колико их има y једноставној природи, узрок те преваге. То
је једна помоћ. Упитајмо се даље, која је y тројству душе снага из које потиче
вера. То је она средња: она потиче из сазнања. Али плодна постаје у вољи. А
воља опет постаје плодна у вери. Тако је дакле и светлост вере узрок преваге.
То је још једна помоћ. И треба рећи о још једној помоћи. Разум је такође
окренут према споља. Он слуша и прима, y томе онда извршава своје одлучивање,
сређивање и постављање. Али иако y свом делу припада највишем савршенству, он
ипак има нешто изнад себе што није y стању да докучи. Но ипак види да ту има
још нешто надређено. То се јавља разуму, не зато што су одвојене моћи, већ у
јединству заједничке природе. Тим обавештењем сазнање даје полет вољи и
пребацује је у оно надређено.
Овде разум стоји изнад воље. Насупрот томе, на основу посебних резултата,
пошто има најплеменитије занимање, вољи припада извесна надмоћ. Она прима од највишег
добра, од самог Бога. Што души тако буде
додељено, то јој буде додељено једино помоћу воље. Али светлост не прима
сама воља, јер њен начин није да прима. Даровањем милости највишег добра у
једноставној природи душе бивају оснажене друге моћи и тако се светлост Светог
духа пали y оној првој снази. Та светлост обликује онда у души цело њено
деловање. Зато Исаија каже: „(...) јер
сва дела наша ти си нам учинио". – (Исаија 26,12) То је светлост милости. Светлост која на то указује, је природна
светлост. Сигуран знак те светлости
милости јесте, кад се човек својом вољом окрене од пролазних ствари ка највишем
добру, Богу. Видите! Треба да га
волимо што је души даровао тако велик дар. Кад је већ учинила све што може да
учини, онда воља у својој особености има слободу да се пребаци y сазнање, које
је сам Бог. Тек то пребацивање уздиже душу на врх савршенства. Уистину, какво
дивно биће које је Бог ни из чега створио самом себи једнако!
А о томе како душа доспева до свог највишег савршенства и дивотности,
следеће: Један учитељ каже: Бог се
милошћу уноси и усађује y душу. Из тога y њој настаје божански извор љубави,
који душу опет носи y Богa. Чудно је то са тим стварима. Један светац каже:
Све што човек само може исказати о Богу, то није Бог. Један други каже: Све што
човек само може исказати о Богу, то је Бог такође. На шта један велики учитељ
одлучује да су обојица имали право! У том смислу, као та три свеца, ја кажем
следеће: Кад душа својим разумом усвоји божанско, то се пружа даље вољи. Ова се
тиме толико прожима да постаје једно са тим што је у себе узела. Тек тада она
га носи даље и усађује га у сећању. Тако се Бог носи и сади y души. И сад из
божанског извора љубави почиње уливање у душу, тако да се горње снаге уливају у
доње, а доње y спољашњег човека и уздижу га изнад свега ниског, тако да цело
његово деловање постаје продуховљено. Јер као што дух делује божански
подстакнут, тако и спољашњи човек мора да делује подстакнут духом. О, чуда над
чудима, кад помислим на сједињавање душе с Богом. Он учини да душа од радости и
задовољства истиче из саме себе. Ништа више што има име није јој довољно. Пошто
је и сама само именована природа, то ни сама себи није више довољна. Божански
извор љубави тече преко ње и одваја је од ње саме у безимено биће, y њен
праизвор, y Богa. Jep премда му је створење дало име, он је ипак безимено биће.
Тако душа доспева на врх савршенства.
М. Екхарт, Јака као смрт је љубав (избор
из дела), избор и превод Мирјана Аврамовић, «Адреса», Нови Сад, 2007, стр.
63-67.
Нема коментара:
Постави коментар