ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Пергаменти

У Манастиру Ватопеду године 1194.

                                                            у Господу нашему Исусу Христу.

Господе,

седам година је прошло,

седам година дуги,

а ја не прођох

ко други

у свој Твојој Слави

још ми се не јави Ти

Господ...

(O Моћни,

који је ово ноћни сат,

то је други Стратоник,

мој брат...

мој мили, љубљени брат,

што страдава исто ко ја...)

И онда једне ноћи

у светој самоћи

чух тихи Глас,

ко голуб бео,

мекани цео

ко паперје беле птице:

„Покри твоје лице

и заборави себе.

Ако будеш увек

чекао Спас за тебе,

и кружио увек

око твога Ја

ко соко око куле,

а ти збаци црну ризу,

ено,

градови су близу

a ти знаш пут...

He мисли, Мили, да сам крут,

но треба да видиш

у тмини светли прст,

и сазнаш:

да носити Крст

значи велику Славу.

Ти знаш да круну нисам

хтео за твоју главу

али сам за тебе изабро круну

других, лепших

алема пуну,

што изнутра светли...

Па као што петли

криком

најављују нови дан,

тако овај самостан

само је можда зато ту,

да кроза њ се нешто јави...

Ено, већ зора се плави,

a ја ћу ти показати пут:

Заборави на себе

и спас сопствене душе,

и док народи се у незнању

и црној мржњи гуше,

и један другог гони,

и један другог руши.

Ти у твојој ћелији уској

пиши просте

вечне речи,

што од душе иду души...

Векови ће проћи

и људи ће нови доћи

и рећи:

„Колико времена већ прохуја“

а волеће увек ко и стари

само просте, искрене ствари:

мирис цвећа,

пој славуја,

Ти буди

та искрена проста Реч,

па уместо бриге

за душу своју

и вечна неба,

ти чини

што другоме треба:

лечи где боли,

и воли.

То ти је моје цело Завештање.

У Љубави је најдубље знање.

Јела Спиридоновић Савић, „Пергаменти“ (нашао и превео брат у Христу Стратоник), одломак, Чежње: изабрана дела, Службени гласник, Београд, 2012.