ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Песма жене

Наручја ми пуна, препуна,

Још из доба златног Евиног,

Дивљег биља и цвећа,

А косе, густе ми косе,

Још пуне су влажне су росе,

Прадавних људских пролећа.

У оку ми обожавање:

Од Ватре, Змије и Сунца,

Па до Онога Великог,

Што кроз страдања диго се,

До највишег Врхунца.

У грлу ми је застао врисак,

Пећине влажних тмина,

А у крви носим мркле мраке,

Незнаних прадубина;

У плодова тешкој мојој крви,

Што мистично с бледим месецом кружи

И с њиме мртвим под мојој свешћу,

Блиско се дружи.

У утроби носим:

Песме пустиње,

Жудњу зверова,

Жеђу Живота

Без конца и без краја;

А у оку Чежњу далеку

За Нечим, што на земљи зна

Нема му завичаја...

Ко знак тајанствени

Мог најдубљег бића,

На небу ме Звезда

Светла увек прати

Јер сам деце ове

Земље вечна Мати.

Ко из Земље Сестре моје,

Из мене се Живот рађа,

Из мене се усне поје

А у тмини крви моје,

Загонетни знаци стоје.

Ко Земља сам иста Песма:

Вечно стара,

Вечно нова,

Друм друмова.

Кроз која језде столећа дуга,

Што куну и благосиљу,

Своме великом Циљу,

Кога ја једва слутити могу,

У сусрет хрле Богу.

Ја тамна сам и светла,

Ја грешна сам и света,

Ја Чекање и Чежња,

Ја слаба сам и јака

Ја Жена сам и Мајка,

Грешна сам и света

Од временска и од вечна света.

Јела Спиридоновић Савић, Чежње: изабрана дела, приредила Јована Реба, Службени гласник, 2012.