Пред
огледалом стоји
Прекрасна
Млада жена:
Дакле,
Ове моје
злаћане косе
И влажне
зене,
И грозничаво-црвене
усне,
И ово
моје крто тело
Око чијих
се удова
Меко савија
хармонија
А које у
покрету
Зна да
буде
И Ритам
И Песма...
Дакле све
је то
Прах и
пепео...
О Душо
моја,
Ти,
Која си
вечита,
А која
пре но што си
Зашла у
моје тело,
Била си
душа
Какве гранитне
планине,
Душа какве
птице,
Каквог лептира,
Ил душа
можда
Најлепше
планете
Целог Свемира.
Да ли се
сећаш
Свега тога
И да ли
ћеш се сећати
У дугим
вековима
Твога путовања,
Кртих,
временских тела
Ти,
Која си
вечна.
Да ли
ћеш се сећати
Да си
икад била
У телу
жене,
Која је
имала врело срце
И луду
памет,
И безумно
волела
Свој малени
Ружични врт,
И очајно
се везивала
За жене
и људе
Који су
били
Ко и она
Прах и
пепео...
И чија
је мисао
Често лутала
Широким путима
Снова,
И чезнула
За Бескрајем,
Да,
чезнула, чезнула,
Док би
само
По некад
грезнула
У сјају
вечне
Светлости
Твоје.
Да ли
ћеш се сећати
Њеног болног
падања
И тријумфалног
Дизања,
Ти,
Која си
безгрешна,
Јер равнодушна,
И вечна.
О душо,
да ли ћеш се
Сећати
Ти дуги
Ланче
Ње беочуга,
Ти Симфонијо
Бескраја,
Ње једног
звука,
Ти божански
Везу
Ње једног
бода,
Ти вечита
Ње временске?...
А кад се
будемо
Растале
Мене већ
сада боли
Што теби
Не може
Жао бити
Кад предаш
земљи
Одакле си
га дигла
Прах и
пепео њен,
А који
сада
Тобом оживотворен
је
Млада жена,
Која има
Злаћане косе,
И влажне
зене,
И крто
тело,
Око чијих
се удова
Меко савија
Хармонија,
А које у
покрету
И Ритам
И Песма...
О Душо
моја
Ти етерична,
А ја
плотска,
Ти вечита,
А ја
временска.
Сети ме
се
У твоме
Дугоме,
сјајноме путу
Кроз векове,
Душо,
Коју волим
Чисто плотски
А која
си
– Ко зна одакле –
Још увек
Душа моја...
Јела
Спиридоновић Савић, Чежње: изабрана дела,
приредила Јована Реба, Службени гласник, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар