ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Аскет

У руху беде, усамљен и презрен

окренут цео једном свету другом,

ја ходим прашном људском цестом дугом.

Подсмех ме деце прати украј друма,

и људи шапћу: „Он је сишô с ума...“

А мени у свету још је само драга

тишина тужних и вечерњих шумȃ.

Ја сам ко последња усамљена кућа

бела и нагнута над понором бездна.

а над којом хује ветри и олуји:

„Ко са мером воли, тај волети не зна...“

И зато сам тамо негде иза горȃ

оставио радост уских, људских чула,

крај мене је минô давно смех зумбула,

шапат белих ружа, сребри осмех звезда;

ја не тражим више топла мека гнезда

ја далеко хитам, журим,

нит с ким стојим,

нит се дружим,

јер ја само Теби... Једном...

крвљу... срцем...

врелим бићем целим служим.

Дај ко јаблан голи да стојим на брегу,

и да све што јесам

Заборав однесе;

и од мога целог бића и хотења

сплићем трнов венац

новог Знамења.

А да више никад

себе нашо не би,

дај Господе да се утопим... изгубим

васцели у Теби.

И ходећи друмом наше људске ноћи:

где Ти будеш хтео..

кад Ти будеш хтео...

куд Ти будеш хтео...

ја ћу увек поћи.

Ја сам ко последња усамљена кућа

бела и нагнута над понором бездна,

а над којом хује ветри и олуји:

„Ко са мером воли, тај волети не зна.“

Јела Спиридоновић Савић, Чежње: изабрана дела, приредила Јована Реба, Службени гласник, 2012.