ИВАН В. ЛАЛИЋ, ...ако народи имају душу, онда и њина душа душе познаје ноћ,

Страшна је књига кад каже: јер су народ

Који пропада са својих намера, и нема

У њих разума;

                   ако народи имају душу,

Онда и њина душа душе познаје ноћ,

И место неко страшно, где бучи пустош –

Али шта сања народ y ноћи душе? Ја сам

Честица народа једног, јер Творац смисли тако:

Да народ човечанства сведени, живи облик

Буде у историји; или, по књизи: раздаде

Наследство народима кад раздели синове Адамове –

Распеће Христово, манастир Студеница

A ja, честица, предмет физике субатома

У спорним размерима народа једног,

Ја сањам караконџуле, усековања и але,

Губавца са капуљачом, змијску траву, кад заспим

Тврдим, дубоким сном у ноћи душе народа

Који пропада са својих намера, и нема

У њега разума, већ само упорне наде у правду

Бестрасног Творца што с разумом везе нема,

Као и љубав што нема је.

                             Beћ предзмско расте вече,

Укључује све телевизоре у земљи Србији ...

Најблаженија, кћери Јоакима и Ане,

крај Студенице реке родитељима твојим

Сазда народ један храм, када светлост још беше,

Пре ноћи душе. И пропеваше зидови, бојама

Распричаним о твом животу земном.

                             Сети се

Танког потомства зидара те црквице. И мене сети се

У том грешноме мноштву.

И. В. Лалић, „Четири канона“ (2. песма трећег канона), Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977.