Категорије

понедељак, 12. фебруар 2018.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, ...ако народи имају душу, онда и њина душа душе познаје ноћ,

Страшна је књига кад каже: јер су народ
Који пропада са својих намера, и нема
У њих разума;
                   ако народи имају душу,
Онда и њина душа душе познаје ноћ,
И место неко страшно, где бучи пустош –

Али шта сања народ y ноћи душе? Ја сам
Честица народа једног, јер Творац смисли тако:

Да народ човечанства сведени, живи облик
Буде у историји; или, по књизи: раздаде
Наследство народима кад раздели синове Адамове –
 
Распеће Христово, манастир Студеница

A ja, честица, предмет физике субатома
У спорним размерима народа једног,
Ја сањам караконџуле, усековања и але,
Губавца са капуљачом, змијску траву, кад заспим
Тврдим, дубоким сном у ноћи душе народа

Који пропада са својих намера, и нема
У њега разума, већ само упорне наде у правду
Бестрасног Творца што с разумом везе нема,
Као и љубав што нема је.
                             Beћ предзмско расте вече,
Укључује све телевизоре у земљи Србији ...

Најблаженија, кћери Јоакима и Ане,
крај Студенице реке родитељима твојим
Сазда народ један храм, када светлост још беше,
Пре ноћи душе. И пропеваше зидови, бојама
Распричаним о твом животу земном.

                             Сети се
Танког потомства зидара те црквице. И мене сети се
У том грешноме мноштву.


И. В. Лалић, „Четири канона“ (2. песма трећег канона), Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977.

Нема коментара:

Постави коментар