Категорије

среда, 07. фебруар 2018.

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Од народа ће доћи спасење


М. В. Нестеров, У Русији. Душа народа (1914-1916)
Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци – а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену већ развратну. Загушљива хала, бука машина, раде цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина?
У Европи народ већ устаје силом против богатих и народни вођи га свуда упућују на крв и уче да је праведен његов гнев. Али »њихов гнев је проклет, јер је cypов«. A Русију ће спасти Господ, као што ју је спасавао већ много пута. Од народа ће доћи спасење, од његове вере и смирености. Оци и учитељи, чувајте веру народну и ово неће бити сан: ја сам се целог живота дивио у великом народу нашем његовом достојанству, дивном и правом, лично сам видео, лично могу посведочити, видео сам и дивио сам се, видеo сам упркос смраду грехова и просјачком изгледу народа нашег. Он није сервилан, и то после двесгатодишњег ропства. Слободан је по изгледу и понашању, али никог не вређа. Није осветољубив, нити завидљив. »Ти си угледан, ти си богат, ти си паметан и даровит, па нека си, бог те благословио. Поштујем те, али знам да сам и ја човек. Тиме што те поштујем без зависти, и показујем своје људско достојанство пред тобом.» Ако и не говоре овако (јер још не умеју ово да кажу), заиста овако поступају, то сам лично видео, лично доживео, и знате ли: што је сиромашнији и нижи положајем наш руски човек, утолико се јаче запажа у њему ова дивна истина, јер богаташи и изелице међу њима су већином покварени и до тога је дошло умногоме због нашег нерада и непажње. Али спашће бог народ свој, јер је Русија велика благошћу својом. Сањам да видим и као да већ видим јасно нашу будућност: јер биће тако да ће се и најпокваренији богаташ најзад постидети свог богатства пред сиромашним, а кад види ову кроткост, сиромах ће схватити и уступнће му првенство са радошћу, н топлином ће одговорити на његов дивни стид. Верујте, тако ће се завршити: на то иде. Једнакост је само у човековом духовном достојанству, а ово ће само код нас схватити. Ако буде браће биће и братства, а док не буде братства никада нећe моћи поделити имовину. Чувајмо лик Христов и засијаће целом свету, као драгоцени дијамант. . . Нека тако буде, нека буде!

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 433-434. 

Нема коментара:

Постави коментар