Ми знамо, да нема никаквог људског предвиђања или
животне мудрости, које би нас могле ставити у положај, да свом животу дамо
прописани правац, изузев на малим деоницама пута. Ово мишљење важи свакако само
за „обичан“ тип живота, али не за „херојски“. Задњи начин живота постоји такође,
али је несумњиво много ређи него први. О овоме се дакле свакако не може рећи,
да се том животу једва или само за кратку дистанцу може дати правац. Херојски живот
је апсолутан, то значи, он се управља
према судбинским одлукама, при чему одлука о одређеном правцу можда важи до
страшног краја.
*
Човеку су потребне тешкоће, оне спадају у његово здравље.
*
Највећи и најважнији животни проблеми су заправо нерешиви; они то морају и
бити, јер изражавају нужни поларитет, који је иманентан сваком саморегулишућем
систему. Они се не могу никад
решити, већ се само могу прерасти.
*
Ово „прерастање“ код даљег искуства, испоставља се као подизање нивоа
свести. Неки виши и даљи интерес
ступио је у видик, и овим проширењем хоризонта нерешиви проблем изгубио је
хитност. Он није био логички решен по себи, већ је избледео пред једним новим и
јачим животним правцем. Он није потиснут
и учињен несвесним, већ се појавио само у једној другој светлости и на овај
начин је постао друкчији. Што би на дубљем степену дало повода за најоштрије
конфликте и за паничне афективне нападе, сад се гледано с вишег нивоа личности
појавило, као невреме у долини, гледано са врха високе планине. Тиме олуји није
одузето ништа од њене стварности, али човек није више унутра у том, већ је над
тим.
*
Велики животни проблеми нису никада заувек решени. Ако су они једном привидно решени, онда је то
увек губитак. Њихов смисао и сврха чини се није у њиховом решавању, већ у
томе да ми непрестано радимо на њима. Само то ће нас сачувати, дакле, од
заглупљивања и окамењивања.
*
Циљ је само као идеја важан, битан је, међутим, опус који води циљу: он
испуњава трајање живота неким смислом.
Антологија Јунг: К. Г, Јунг, Човек и Душа, «Прометеј», Из целокупног дела 1905-1961.
одабрала Јоланда Јакоби, Нови Сад, 2008, стр. 410-412.
С немачког превеле
Босиљка Милакара и Ана Милакара
Нема коментара:
Постави коментар