Категорије

среда, 07. фебруар 2018.

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Велики инквизитор


В. И. Суриков, Искушење Христа (1872)

(...) ко је био у праву: ти или онај који ти је тада постављао питања? Сети се првог питања; мада не буквално, али његов смисао је овај: «Ти хоћеш да идеш у свет и  празних руку, са неким заветом слободе, који они у простоти својој и по урођеној анархичности својој не могу схватити, од кога се боје и страхују, јер ништа и никада за човека и људско друштво није било неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи! ... Претвори их у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвалио и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш дићи руку своју и нестаће хлебови твоји.» Али ти ниси хтео да човека лишиш слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба; али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: »Ко је сличан овом зверу, он нам је дао огањ с неба!“ Знаш ли ти да ће проћи векови и човечанство ће устима своје премудрости и науке прокламовати да нема злочина па, према томе, нема ни греха, већ само има гладних. »Нахрани, па онда и тражи oд њих врлину!“ ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула, и мада се ни она неће довршити, као ни она раније, али ти би ипак могао избећи ту нову кулу и за хиљаду година скратити патње људима. јер они ће ипак доћи к нама, пошто се хиљаду година намуче са својом кулом! Они ће нас тада наћи поново под земљом, скривене у катакомбама (јер ћемо поново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: »Нахраните нас, јер они који су нам обећали огањ с неба, нису нам га дали.“ И тада ћемо ми довршити њихову кулу, јер ће је довршити онај ко их нахрани, а нахранићемо их само ми, у име твоје, и слагаћемо да је у име твоје. О никада, никада они без нас неће себе нахранити! Никаква наука им неће дати хлеба док буду били слободни, али свршиће се тиме што ће они донети слободу своју пред наше ноге и рећи нам: »Боље је да нас поробите, само нас нахраните.“ Схватиће, најзад, сами да је незамисливо да слободе и хлеба земаљског има довољно за све, јер никад, никада, неће умети да поделе међу собом оно што имају! Такође ће се уверити да никада не могу бити ни слободни, зато што су немоћни, порочни, ништавни и бунтовници.
Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам, може ли се он упоредити са хлебом земаљским у очима слабог, вечно порочног и вечно незахвалног људског племена? И ако у име хлеба небеског пођу за тобом хиљаде и десетине хиљада, шта ће онда бити са милионима и десетинама хиљада милиона бића која неће бити у стању да потцене хлеб земаљски ради хлеба небеског? Зар су теби драге само десетине хиљада великих и снажних, а остали милиони слабих који те, међутим, воле, многобројни као песак морски, треба да послуже само као материјал великим и снажним? А не, нама су драги и слаби. Они су порочни и бунтовници, али на крају ће постати послушни. Они ће нам се дивити и сматраће нас боговима. Зато што смо им се ставили на чело и пристали да подносимо слободу и господаримо њима – тако ће им, на крају, постати страшно да буду слободни! Али ми ћемо рећи да смо послушни теби и да владамо у име твоје. Ми ћемо их поново обманути, јер тебе више нећемо пустити к себи. У тој обмани ће се и састојати наша патња, јер ћемо морати да лажемо. Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си одбацио у име слободе коју си ценио изнад свега. Међутим, у том питању се садржи велика тајна овог света. Да си примио ,хлебове' одговорио би на свеопшту и вечиту чежњу човечанства, како појединог бића, тако и целог човечанства – наиме: ,Пред ким да се поклоне.ʼ Нема трајније и мучније бриге за човека од тога да, кад остане слободан, што пре нађе пред ким да се поклони. Али човек тражи да се поклони пред оним што је већ неоспорно, тако неоспорно, да би сви људи сложно пристали на свеопште клањање пред њим. Јер се брига тих јадних створења не састоји само у томе да нађу то пред чиме ћу се ја или неко други поклонити, већ да нађу нешто тако y шта би сви поверовали и поклонили се пред њим, и то обавезно сви заједно. Ето, та потреба колективног клањања и јесте одувек главна мука сваког човека појединачно и целог човечанства. Због свепштег клањања они су уништавали мачем једни друге. Стварали су богове и позивали једни друге: ,Оставите ваше богове и дођите да се поклоните нашим, иначе смрт вама и вашим боговима?ʼ И тако ће бити до краја света, чак и онда кад нестану у свету богови: свеједно, клекнуће пред идолима. Ти си знао, ти ниси могао да не знаш ову основну тајну природе људске, али ти си одбацио једину апсолутну заставу, коју су ти нудили, да примораш све да се обавезно поклоне пред тобом – заставу хлеба земаљског, и одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. Погледај, шта си урадио даље. И све то опет у име слободе! Кажем ти да човек нема веће бриге него да нађе оног коме ће што пре предати дар слободе, са којим се рађа то несрећно створење. Али слободом људском овладаће само онај ко ће умирити њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава, даш хлеб – и човек ти се поклони, јер нема ништа неоспорније од хлеба; али ако неко истовремено мимо тебе завлада њиховом савешћу – е, тада ће он чак бацити твој хлеб и поћи за оним који је премамио његову савест. У томе си ти био y праву. Јер тајна постојања човековог није само у томе да живи, већ у томе због чега живи. Без поузданог сазнања због чега живи, човек неће пристати да живи и пре ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хлебови. To је тако, али шта се десило: уместо да си овладао слободом људском, ти си им је још увећао! Зар си заборавио да су спокојство и чак смрт човеку дражи од слободног избора у познавању добра и зла? Нема за човека ништа привлачније од слободе његове савести, али нема ништа ни мучније. И ето, уместо тврдих основа да се једном заувек успокоји људска савест, ти си узео све што је необично, неизвесно и неодређено, узео си све што је превазилазило људску снагу, према томе, поступио си као да их уопште не волиш, и то ко, онај који је дошао да за њих да свој живот! Уместо да овладаш људском слободом, ти си је увећао и заувек оптеретио њеним мукама душевно царство човеково. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за тобом, примамљен и занет тобом. Уместо по строгом древном закону, човек је сада морао слободним срцем да одлучује сам шта је добро, а шта је зло, имајући за узор само твој лик пред собом, али зар је могуће да ниси помислио да ће он, најзад, одбацити и чак оспорити и твој лик, и твоју истину, ако га оптерете тако страшним бременом као што је слобода избора? Они ће, најзад, повикати да истина није у теби, јер их је немогуће било оставити у већој пометњи и мукама него што си ти учинио када си им оставио толико брига и нерешивих задатака. Према томе, ти си сам почео рушење својег царства и не криви за то никог више. A, међутим, зар се то теби предлагало? Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника – то су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно, и друго, и треће, и сам си дао за то пример.
 Када те је страшни и премудри дух изнео на врх храма и рекао ти: ,Ако хоћеш да сазнаш да ли си син божји, онда скочи доле, јер је казано за њега да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити се разбити и сазнаћеш тада да ли си син божји, и доказаћеш тада каква је вера твоја у оца твојегʼ, али ти си, саслушавши, одбацио предлог и ниси се повео, и ниси скочио доле. О, ти си наравно тада поступио поносно и величанствено као бог, али људи, али слабо бунтовно племе – зар су они богови? О, ти си тада схватио: кад би само крочио, кад би учинио само покрет да се бациш доле, одмах би искушао господа и сву би веру у њега изгубио, и разбио би се о земљу, коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је кушао. Али, понављам, зар има много таквих као ти? И је ли могуће да си ти макар и за тренутак могао сматрати да ће и људи моћи поднети слично искушење? Зар је тако створена људска природа, да одбаци чудо и у тако страшним тренуцима живота, у тренуцима решавања најстрашнијих, фундаменталних и тегобних питања духа, остане само са слободном одлуком срца? O, ти си знао да ће се подвиг твој сачувати у књигама, да ће стићи до последњих времена и последњих кутова земље, и понадао си се да ће човек идући за тобом остати са богом, не осећајући потребу за чудом. Али ти ниси знао да чим човек одбаци чудо, одмах одбаци и бога, јер човек не тражи толико бога колико чудо. И пошто човек није у стању да остане без чуда, наствараће себи нових чуда, сада већ својих, и поклониће се врачарском чуду, бапском бајању, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста када су ти викали, исмевајући те и изазивајући: ,Сиђи с крста и повероваћемо да си то тиʼ. Ти ниси сишао зато што ниси хтео да поробиш човека чудом и жудео си за слободном вером, а не за изазваним чудом. Желео си слободну љубав а не ропско одушевљење невољника пред моћима које су га запрепастиле једном заувек. Али ти си и тада судио о људима сувише узвишено, јер они су, наравно, невољници, мада су створени као бунтовници. Осврни се и оцени, ево прошло је петнаест векова, хајде погледај их: кога си уздигао до себе? Кунем ти се, човек је створен слабији и нискији него што си ти о њему мислио! Може ли, може ли он да изврши оно што и ти? Поштујући га толико, поступио си као да си престао да саосећаш с њим, зато што си сувише много од њега захтевао – и то ко, онај који га је волео више него самог себе! Да си га мање поштовао, мање би од њега и захтевао, а то би било ближе љубави, јер би лакше било његово бреме. Он је слаб и подао. Шта вреди то што се он сада свуда буни против наше власти и поноси се тиме што се буни? То је понос детета и ћака. То су малишани који су се побунили и истерали наставника. Али доћи ће крај дечјем одушевљењу и коштаће их скупо. Они ће порушити храмове и залити крвљу земљу. Али досетиће се најзад, глупа деца, да иако су бунтовници – немоћни су бунтовници, који не могу да издрже сопствену буну. Лијући глупе сузе, они ће најзад признати себи да је творац, стварајући их као бунтовнике, несумњиво хтео да им се подсмехне. Они ће то рећи у очајању и то што кажу биће богохуљење од кога ће постати још несрећнији, јер природа људска не подноси хуљење и, на крају крајева, за то ће се сама увек осветити. Према томе, неспокој, сметеност и несрећа – то је садашња судбина људи, после свега што си ти препатио за њихову слободу! Твој велики пророк у својим визијама и алегоријама говорио је да је видео све учеснике првог васкрсења и да их је било по дванаест хиљада из сваког поколења. Али ако их је било толико, онда и они као да нису били љуци него богови. Они су отрпелн крст твој, отрпелн су десетине година глади и голе пустиње, хранећи се скакавцима и корењем, и ти, наравно, можеш са поносом да покажеш ту децу слободе, слободне љубави, слободне и величанствене жртве њихове у име твоје. Али сети се да је њих било свега само неколико хиљада, и то богова, а остали? И шта су криви остали слаби људи што нису могли истрпети оно што и моћни? Шта је крива слаба душа што није у стању да прими толико страшних дарова? И ако је тако, онда је у томе нека тајна и ми је не можемо схватити. А кад је тајна, онда смо и ми имали право да проповедамо тајну и да их учимо да није важно слободно одлучивање њихових срдаца, нити љубав, већ тајна којој се морају слепо покоравати, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Ми смо исправили подвиг твој и засновали га на чуду, тајни и ауторитету. И људи су се обрадовали што су их поново повели као стадо и што су, најзад, са њихових срца скинули тако страшни дар, који им је донео толико мука. Реци, јесмо ли били у праву, када смо проповедали и поступали тако? Зар ми нисмо волели човечанство, кад смо тако смирено схватили његову немоћ, са љубављу олакшали његово бреме и дозволили слабој природи његовој и грех, али са нашом дозволом? Зашто си сада дошао да нам сметаш? И зашто ме гледаш ћутке и саосећајно кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоју љубав, зато што и ја тебе не волим! И шта да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Ово што имам да ти кажем, теби је већ све познато, ја то читам у очима твојим. И зар ја да скријем од тебе тајну нашу? Можда ти хоћеш да је чујеш управо из мојих уста; онда слушај: Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка. А ко је крив? O, наш подухват је и сада још у почетку, али је започео. Дуго ће се још чекати на његово довршавање и још много ће препатити земља, али ми ћемо постићи циљ и бићемо цареви, и тада ћемо помислити о универзалној срећи људској. Међутим, ти си могао још тада узети царски мач. Зашто си одбио тај последњи дар? Да си прихватио трећи савет моћног духа, испунио би све што тражи човек на земљи, наиме: пред ким да се поклони, коме да уручи савест и на који начин да се, најзад, сви уједине у неминовни, општи и сложни мравињак, јер је потреба за универзалним уједињењем трећа и последња мука људска. Одувек је човечанство као целина тежило да обавезно оствари универзално уређење. Било је много великих народа са великом историјом, али што су били већи ти народи, утолико су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу универзалног сједињавања људи. Велики завојевачи Тимури и Џингис–кани летели су као вихор по земљи, тежећи да освоје васиону, али и они су, мада несвесно, изразили ту исту велику потребу човечанства за универзалним и свеопштим уједињењем. Да си примио свет и царску одору, основао би васељенско царство и дао спокој целом свету Јер ко треба да влада људима него ми, који владамо њиховом савешћу и у чијим су рукама њихови хлебови. Ми смо узели царски мач, а када смо га узели, одбацили смо, наравно, тебе и пошли за њим.
О, проћи ће векови анархије слободног ума, њихове науке и антропофагије, зато што ће, кад почну дизати без нас своју Вавилонску кулу, завршити антропофагијом. Али тада ће и допузити к нама звер и лизаће ноге наше, и покапаће их крвавим сузама из очију својих. И ми ћемо узјахати звер и подићи путир на коме ће бити написано: ,Тајна!ʼ Али тек тада и само тада ће настати за људе царство спокоја и среће. Ти се поносиш својим изабраницима, али ти имаш само изабранике, а ми ћемо успокојити све. И да ли је тако: колико се од тих изабраника, од моћних који би могли постати изабраници, најзад уморило чекајући тебе, и однело и још ће однети снагу духа свог и ватру срца свог на другу њиву, и завршиће тиме што ће против тебе подићи слободну заставу своју. Али ти си сам подигао ту заставу. А код нас ће сви бити срећни и неће се више ни бунити нити уништавати једни друге, као што се у слободи својој дешавало свуда. О, ми ћемо их убедити да ће они постати слободни тек онда кад се одрекну своје слободе, ради нас, и када нам се покоре. И хоћемо ли тада бити у праву или ћемо слагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих је ужаса ропства и пометње доводила твоја слобода. Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити себе, други непокорни, али слаби уништиће једни друге, а трећи који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: ,да, ви сте имали право, једино сте ви знали његову тајну и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.' Добијајући хлеб од нас, они ће, наравно, јасно видети да ми њихов хлеб, њиховим рукама стечен, узимамо од њих да бисмо им га поделили, без икаквог чуда; видеће да ми нисмо претворили камење у хлебове, али ће се заиста више него самом хлебу радовати томе што га добијају из руку наших! Јер ће сувише добро памтити да су се раније, без нас, хлебови које су стекли, претварали у њиховим рукама само у камење, а када су се вратили нама, онда се само камење у њиховим рукама претворило у хлебове. Сувише, сувише ће добро оценити шта значи покорити се једном заувек! И док људи ово не схвате, биће несрећни. А ко је највише допринео овом несхватању, реци? Ко је растерао стадо и растурио га по путевима незнаним? Али стадо ће се поново окупити и поново покорити, и то заувек. Тада ћемо им дати мирну и тиху срећу, срећу слабих створења, какви су и створени. О, ми ћемо их најзад убедити да се не поносе, јер ти си их уздигао и тиме научио да се поносе; доказаћемо им да су слаби, да су само јадна деца, али да је детиња срећа најслађа. Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде, и узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред богом. И неће бити у њих никаквих тајни пред нама. Ми ћемо им дозвољавати или забрањивати да живе са својим женама и љубавницама, да имају или немају деце – и све то према њиховој послушности и они ће нам се весело и радосно покоравати. Најмучнје тајне њихове савести – све, све ће то нама изнети, а ми ћемо им све објаснити и они ће са радошћу поверовати нашем објашњењу зато што ће их избавити од велике бриге и страшних садашњих мука због личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони бића, сем стотине хиљада управљача њихових. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Биће хиљаде милиона срећне деце и сто хиљада патника, који су узели на себе проклетство познања добра и зла. Мирно ће они умрети, тихо ће се угасити у име твоје, а у гробу ће наћи само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би нешто и постојало на ономе свету, онда, наравно, не за такве као што су они. Говоре и проричу да ћеш ти поново доћи и победити, да ћеш доћи са својим изабраницима, са својим поносним и моћнима, али ми ћемо рећи да су они спасли само себе, а ми смо спасли све. Кажу да ће бити осрамоћена блудница, која јаше на звери и држи у својим рукама тајну, да ће се поново побунити слаби, да ће подерати њену пурпурну хаљину и разголитити њено ,гадноʼ тело. Али ја ћу тада устати и показаћу ти хиљаде милиона срећне деце која не знају за грех. И ми смо узели на себе грехове њихове ради среће њихове, ми ћемо стати пред тебе и рећи: ,Суди нам ако можеш и смеш’. Знaj да се ја не бојим тебе. Знај да сам и ја био у пустињи, да сам и ја јео скакавце и корење, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе, и ја сам се спремао да станем у редове твојих избраника, у редове моћних и силних, са жељом да ,попуним бројʼ. Али ја сам се освестио и нисам хтео да служим безумљу. Вратио сам се и пришао мноштву оних који су ревидирали подвиг твој. Отишао сам од гордих и вратио се кроткима, ради среће тих кротких. Ово што ја теби говорим, оствариће се, и царство наше ће настати. Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити. Dixi[1]
Иван се зауставио. Узбудио се говорећи и говорио је са заносом. Кад је завршио, неочекивано се осмехнуо.
Аљоша, који га је стално слушао ћутке и пред крај, изузетно узбуђен, више пута покушавао да прекине брата, али се очевицно уздржавао, одједном је почео да говори као да се отргао, дајући одушке себи.
- Пa ... то је бесмислица! – повикао је црвенећи. Твоја поема је похвала Исусу, а не осуда ... као што си желео. И ко ће ти поверовати у оно о слободи? Зар је тако треба схватити! Зар је тако схвата православље ... To je Рим, а није ни сав Рим, није истина – то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити! ... И уопште не може постојати тако фантастична личност, као твој инквизитор. Какви су то грехови људски које су узели на себе? Какви су то носиоци тај–не, који су узели на себе то проклетство ради људске среће? Кад је њих неко видео? Ми знамо језуите, о њи–ма се ружно говори, али да ли су они такви, као код тебе? Они уопште нису такви, никако нису такви ... Они су једноставно римска армија за будуће земаљско царство, са царем – римским папом на челу ... то је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене ту–ге... Најједноставнија жеља за влашћу, жеља прљавих земаљских блага, поробљавања ... слично будућем кметству у коме ће они постати спахије ... то је све што имају. Они, можда ни у бога не верују. Твој инквизитор који пати, само је фантазија...

Ф. М. Достојевски, «Велики инквизитор» (одломак), Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 357-367.




[1] Рекао сам. 

Нема коментара:

Постави коментар