...Не, у Србији се нисам одомаћио, али је никада нисам доживљавао
ни као странац, у смислу неког неприпадања или чак шока. Све време сам био
путник, туриста, мада оне нове врсте, којој стручњаци за туризам у последње време
препоручују „путовања са дуготрајним дејством“. Јер би путовање (...) требало „коначно
да се схвати као добро велике вредности“, што није све „док циљ путовања зависи
од престижа који је за одређена места везан“. Путовања која нису „оријентисана
на понуду, већ на потражњу“ – јер путник само тако може да искуси „шта његово
путовање чини“; укратко: „туризам са дуготрајним дејством“.
Колико
је, у случају Србије, дуготрајно то дејство? Оданде сам, на пример, понео слику
једне, у поређењу са нашом, готово кристално јасне свакодневне стварности. Због
ратних прилика? Не, много пре би се могло рећи због једног целог, великог
народа који зна да га читава Европа јавно презире, који то доживљава као
безумну неправду и сада свету жели да покаже, мада то овај уопште не жели да
прими к знању, да је прилично другачији, не само на улицама, већ и када се
скрене са њих.
У сећању ми је, баш у усамљености
готово сваког тамо, која се са скоро кристалном оштрином може осетити, остало нешто
као „народ“, који је другде, вероватно са правом, одавно проглашен мртвим;
разумљиво, утолико што овај народ тако очигледно живи у дијаспори у својој
властитој земљи, свако у свом властитом расејању (а у сећању ми је, приликом
повратка, остало и дрво на којем спавају птице на железничкој станици у
предграђу, накострешене од хладноће, свака на извесном одстојању од друге, а
између њихових тела пада снег). Остало ми је у сећању, односно дуготрајно
дејство има и, сасвим профано говорећи, већ и само путовање у једну чисто
континенталну земљу, готово чак и без природних језера, само са рекама, али
каквим! Ако неко жели да доживи једну овакву континенталну земљу, само реке,
надалеко и нашироко никаквог мора, у Србију с њим!
Петер Хандке,
Правда за Србију, у: Хандке и његови критичари (полемика о „Правди за
Србију“), Танјуг, Београд, 1996, стр. 47–48.
Нема коментара:
Постави коментар