Повероваћу у
то сврставање љубави међу чисто физичка уживања (уколико таква уопште постоје)
онда када будем видео гурмана како јеца од среће над омиљеним јелом као што
љубавник јеца на младом рамену. Од свих наших игара ова једино може да потресе
душу и једина је у којој се играч обавезно препушта телесном делиријуму. Није
неопходно да се онај који пије одрекне разума, али љубавник хладне главе није
до краја одан свом богу.
(...)
И признајем
да се разум збуњује пред самим чудом љубави, чудном опсесијом кад та иста пут –
о којој се тако мало старамо кад представља наше сопствено тело, бринући се
само да је оперемо, исхранимо и, ако је могуће, да је спречимо да нас боли – може
да изазове у нама такву страст за миловањцм само зато што је оживљава нека
друга, туђа индивидуалност, различита од наше и представља извесне линије
лепоте, у чему се, уосталом, ни најбољи суци не слажу. Овде људска логика
подбацује као и у откривању Тајни. Народна традиција се ту није преварила, јер
у љубави увек види неки облик иницијације, једну од додирних тачака тајне и
светиње. Чулно искуство се пореди са Тајнама утолико пре што први додир код
неупућеног оставља утисак обреда, мање–више страшног, срамно далеког од присних
радњи спавања, пијења и једења, предмет шале, стида или ужаса. Као и игра или
лудило Корибанта, наша нас љубав одвлачи у један други свет, где нам је иначе
забрањен приступ и где престајемо да се сналазимо чим жар угасне и уживање се
расплине. Прикован за вољено тело као распет на крст сазнао сам неколико тајни
живота, које већ бледе у мом сећању, као што се у складу са том истом
законитошћу болесник на путу оздрављења не сналази у тајанственим истинама
своје болести, затвореник пуштен на слободу заборавља своје мучење, а отрежњени
победник своју славу.
М. Јурсенар, Хадријанови
мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 24-26.
Нема коментара:
Постави коментар