МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, О теорији додира

Понекад сам сањао о томе да изградим систем људског сазнања саздан на еротичном, једну теорију додира, где би се тајна и достојанство оног другог састојали баш у том пружању подршке неког другог света нашем Ја. Уживање и у тој филозофији био би један потпунији, али и посебнији облик прилажења Другом, још један начин у служби сазнавања онога што нисам ја. И у најмање чулним сусретима ипак се доживљај или радња довршавају додиром (...) Такви најмањи и најповршнији додири са већином бића довољни су за нашу жељу, чак је и превазилазе. Ако јачају, онда се множе око једног јединог створа док га целог не обавију, ако сваки делић тела има за нас исто толико потресних значења колико и црте једног лица; кад једно једино биће, уместо да у нама изазове, у најбољем случају, раздраженост, задовољство или досаду, почиње да нас опседа као музика или нас мучи као проблем, ако са периферије нашег света доспе у његово средише и постане најзад неопходније но што смо ми сами себи, онда се догоди то неочекивано чудо, где ја пре видим најезду духа на пут но просту игру пути.

М. Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 26.