МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Нај, нај (максимум у минимуму)

 

 

                   Најинтересантније... Најлепше... Најбоље... Најмудрије... У одредбама свих тих појмова је заједничко: изражавају однос максимума и минимума.

Што је идеја веродостојнија и што је мање вероватна, тим је интересантнија. С научне тачке гледишта, најбоља теорија је она која најубедљивије доказује нешто што је најмање очигледно. Или, по Нилсу Бору: је ли та теорија довољно луда да би била истина?

С етичке тачке гледишта, најбоља радња је она која доноси добро читавом човечанству, али коју може извршити само један човек. Ради то, што би морао урадити свако на твом месту, али што не може да уради нико уместо тебе. Што је више објеката y радњи и што је мање субјеката (то јест што је незаменљивији субјекат), тим је већи његов морални потенцијал.

С естетичке тачке гледишта, најбољи сиже је онај y коме се спајају највећа природност и најмања предвидљивост: сваки догађај, сваки обрт радње морају се доживљавати као дубоко закономерни, али су при томе неочекивани.

Тако да и y науци, и у етици, и y уметности дејствује опште правило: највеће у најмањем.

„Нај–нај“ није просто понављање једне речи, то је скраћена формула: највеће и најмање образују јединство. Тај закон је открио философ Никола Кузански: подударање апсолутног максимума и апсолутног минимума.

И тај исти закон дејствује y религиозној сфери. Највеће – Царство Божије изједначава се са најмањим, горушичиним зрном. Сам Бог се умањује, не само до човекове него до најсрамотније судбине, трпи прогоне и смрт на крсту. И, напротив, мали овога света, за paзлику од богаташа и силника, стећи ће Царство Небеско. Будите као деца и порашћете до небеса. Такав је закон крајње интензивности: максимум y минимуму.

 

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 118–119.