Категорије

субота, 15. август 2020.

Владета Вуковић, МЕМЕНТО


Ако вам покаткад нежна реч затреба

ако вам уморним снаге понестане,

ако вам је песма жедна росе неба,

ако ветар кида моје вите гране,

 

сетите се да сам и ја био некад

с разлисталим ветром минулог времена,

а кад ме понесе неумитна река

на дну мене неста и сен мога сена.

 

Сад ме нема више. Блиста драги камен.

У каменој сенци гроба тихим сјајем

На смотри је смрти једини живи пламен

Што из мене зашлог кроз саркофаг дајем.

 

Сад ме нема више. Трајних свећа треба,

Јер ја немам више ноћи и дане,

а песма је моја жедна росе неба.

Гробни ветар кида моје вите гране.


Нема коментара:

Постави коментар