У истраживањима књижевног
стваралаштва Григорија Божовића, која се могу поделити на два различита и пола
века удаљена периода (први обухвата време од Божовићеве појаве на књижевној
сцени 1904. године до краја његовог живота 1945, а
други је започео пре нешто више од двадесет година и траје све до данас) знатна
пажња била је посвећена и Божовићевим књижевним ликовима, галерији јединствених
и особених типова и карактера које је уобличио. Међутим, тек се у скорије време
акценат почео стављати на оне елементе психологизације које Божовића
представљају као доброг познаваоца не само светле стране људске природе (какве
су алтруизам, пожртвованост, посвећеност
вери, нацији и традиционалним вредностима), већ и као писца који осећа и
разуме, али и има довољно књижевног талента и стваралачке енергије да читаоцу
представи човека с оне стране добра, као
моралног слабића, лажова, лопова, које ће зарад личне добити жртвовати сопствену
душу. Он је „оголио људске душе“ (Цветковић, 2006, стр. 134) и у реалистичком
маниру са примесама романтичарског заноса, такве представио читалачкој публици.
Осветљавање тог аспекта Божовићеве прозе отвара могућност сагледавања
модернистичких елемената његове изразито реалистичке приповетке и откривања њених
нових књижевноестетских вредности.
Од 1904. године када се огласио
у београдском часопису Нова искра,
као студент завршне године књижевности на московској Духовној академији,
Божовић је писао пуно и разноврсно, све до самог почетка бомбардовања Београда
1941. Приповедач и путописац, редован сарадник Политике у првим деценијама 20. века, где је објављивао приповетке и путописе, записе о људима и
крајевима Старе Србије, Божовић је стваралац који је по речима Јована Скерлића
„проширио нашу књижевну географију“ (према Јевтовић 1, 1996, стр. 11). Винавер
је у осврту на збирку Приповетке из
1924. писао да је Божовић открио непознат свет и да је за писца Божовићевог
приповедачког дара то довољно да му име остане у историји националне
књижевности. По речима Антуна Барца, Божовићева „прегнантна приповетка“ унела је
изворну и оригналну свежину у монотону атмосферу југословенске прозе (према
Јевтовић 1, 1996, стр. 11).
Након прве збирке приповедака
из 1908. године, коју књижевна критика није баш благонаклоно гледала, Божовић
се окренуо егзистенцијалној стварности, и његове приповетке су одједном биле
препуне натуралистичких слика реалног живота. Тај други стваралачки период (од
1909. до 1913) у раду свакако се може сматрати периодом његове књижевне
афирмације, јер је у тада написао неколико репрезентативних приповедака, међу
којима су „Битољски богаљи“, коју је у три наставка објавио Српски књижевни гласник (под уредништвом
Скерлића, који се на почетку Божовићевог појављивања и није најлепше изразио о
Божовићу), затим „Злате из Слатине“ коју је у два наставка објавио књижевни
часопис Дело. Ове, као и низ других,
сакупљене су касније у збирку Приповетке,
која је објављена 1926. у издању Српске књижевне задруге. Од ове збирке, сматра
Миленко Јевтовић, Божовић више није трагао ни за темама, ни за мотивима, ни за
прототиповима ликова, нити их је измишљао, већ их је поједностављено али
најближе речено, узимао из стварног живота и реалног простора, и то онакве
какви они стварно јесу (Јевтовић 2, 1996, стр. 29). Ова збирка сажима приче о људима
с расцепом у националном бићу, о људима „бившег времена“ и њиховим трагичним
неспоразумима с духом и изазовима новог доба, о људима чији се дубоко усађени
лични морални закони сударају са моралном димензијом новонасталог времена.
Божовић је овом збирком учинио
лични искорак и напредак ка новијим и савременијим погледима на човека и његов
унутрашњи свет, на његову индивидуалну и колективну борбу у свету у коме су
демаркационе одреднице национални ентитет и верски идентитет. Његови јунаци
јесу померени из средишта себе и средишта света, а њихова драма јесте драма с
трагичним исходом. Даровитом приповедачу какав је био Григорије Божовић, то је
било мотивационо језгро ка индивидуалном и колективном психолошком профилисању
и карактеризацији, по чему је ова збирка изузетна. Због тога се као потпуно
природно намеће становиште да је ова Божовићева збирка најзахвалнија за
тумачење процеса психологизације и карактеризације, те ћемо се на примеру
репрезентативних приповедака ове збирке („Битољски богаљи“, „Рођак“, „Љута
неман“, „Стал Кијева“, „Њихова мржња“, „Кад мртви прозборе“, „Злате из
Слатине“, „Рако Козаревац“.....) показати и неке иманентне особености Божовићевог
литерарног поступка каква је његова склоност ка модерном сагледавању проблема
људске психологије.
Божовићеви јунаци су
епски горостаси, али и романтични типови чврстог карактера, старинске лепоте
дате речи и надљудске храбости и јунаштва. За
њих живот вреди онолико колико је частан. При томе је Божовић био успешан
и у појединачном
портретисању и у колективном, створивши читав један конгломерат типова, од
суморних, безизразних лица богаља, типова „бившег човека“ пропале егзистенције
до јунака надљуске, прометејске снаге страдања и трпљења, живота
апсолутно посвећеног својој нацији и вери. Правда,
понос и жртвовање за веру, најјачи су основи морала ових необичних људи. Све те
личности носе изнад свега другога ореол родољубља и патриоте и сваки на свој
посебан начин оличава колико драматику толико хероику колективног националног
опстајања и постојања (Јевтовић 2, 1996, стр. 37). У том смислу може се
говорити о епском карактеру Божовићевог јунака, чији је удес, постављен између
унутрашњих борби, личних слабости, породичних односа и друштвених канона,
близак удесу јунака епске народне књижевности. При томе Божовић успоставља још
једну битну аналошку везу са јунаком усмене прозе, а то је висок степен
типизације.
Божовић је сликар неумерености људске
природе уопште, сликар „необузданих личности“ (Барац, 2004, стр. 51), које у
омеђеним историјским, психолошким и социолошким оквирима постају или све суровији
и сировији, или пак добијају карактер трагичног хероја чија је величина у
достојанству и жртвовању. То је та „психичка перверзија нашега Југа“, како је писао
Божидар Николајевић (Николајевић, 2004, стр. 65); недокучива душа која уме да
воли до демонски веселог давања, али и да мрзи и да се свети до коначног
уништења. У том мозаику лица који се развијају у суровом амбијенту, записао је
Антун Барац, „слабићи погибају као непотребан баласт, а јаки дају грађу за
песму“ (Барац, 2004, стр. 50). У ширем поетичком контексту посматрано,
Божовићева приповетка постаје прича о вишем и вечном устројству света у коме не
престаје борба између земаљског и небеског, телесног и духовног, демонског и
божанског у људској заједници и у људима самим.
На том поларитету бинарних
опозиција: јунак-слабић, вера-невера, своје-туђе, односно земаљско-небеско,
прошло-садашње, вечно-пролазно, заснована је и карактеризација Божовићевих ликова.
При томе се карактери првенствено обликују у динамичном дијалогу, дакле
посредно, са врло мало дескриптивног у себи. Карактер у књижевном делу
обликована је особа, с препознатљивим особинама које је чине непоновљивим
појединцем, али је такође повезују с неким типовима људи (Солар, 2012, стр.
376). Будући да је и сам потицао са те земље у којој владају нагонске страсти
Истока али и етика и чојство јунака однегованих на епском десетерцу, Божовић је
био у прилици да уметнички уобличи индивидуалне карактере Срба, Потурица,
Арнаута, Бугара, њихов темперамент, менталитет, традицију, као и њихове сложене
односе и релације и да створи типове јунака
и антијунака.
Због тога што су носиоци
карактеристика који антиципирају одређену идеју, Божовићеви јунаци се пре могу
сматрати типовима него индивидуалним карактерима. Због тога се можемо сагласити
са мишљењем да су „његови људи исувише типови да би могли бити индивудуалисане
личности“ (Георгијевић, 2004, стр. 86). У интервјуу датом Бранимиру Ћосићу,
Божовић је поводом својих књижевних ликова рекао:
„Све
донде док немам слику у глави, док не конструишем у главном тип, ја не пишем. А онда приповетку
свршим у један мах (...) Ипак, карактере
глачам“ (наше подвлачење, прим. М.Ј.М.) (према Јевтовић 2, 1996, стр. 39).
Овиме је Божовић унеколико
дефинисао и естетички кредо везан за књижевне јунаке и нагласио колики значај и
место имају у његовој књижевној визији и поетици. Што је још важније, он
потврђује да је градио типове, али да су карактери носиоци вредности његових приповедака.
То су они јунаци који живе у
дослуху са соспственим идеалом, крепки и несаломиви, који
умеју до краја испунити своју дужност, очувати образ, научени на одрицање и
пожртвовање, код којих је најјачи закон – морални закон. Али, то су и њихови
антиподи – отпадници друштва и времена у којем живе, дубоко поремећене и
неостварене личности које у сукобу са светом око себе и светом у себи постају
жртве властитих идеала. Карактеризацију Божовићевих ликова отуда је могуће
извршити по неколико различитих основа, узајамно повезаних и условљених, због
чега се она може сматрати релативном:
-
Колективна (овај
тип карактеризације односи се на национлна и колективна портретисања Срба,
Арнаута, Бугара, Турака; најмање заступљена али карактеристична по Божовићевом
добром познавању националних црта и психоетничких особености карактера). Овом
типу карактеризације припада и колективно портретисање одређене групе или слоја
друштва, какви су на пример, убоги, богаљи, просјаци, према чијем „занату
готованства“ Божовић показује нескривено гађење (репрезентативна приповетка
„Битољски богаљи“).
-
Индивидуална
(најчешће заступљен тип карактеризације која често,
али не и изричито, искључује поделу по националној и верској основи, већ је
основни критеријум етичко опредељење, те су јунаци и антијунаци у истој мери и
Срби и Арнаути, и повлашћени и подређени, и млади и стари, и мушкарци и жене. Али,
сви су они подједнако страдалници, како својих идела, тако и своје части, вере,
нације, крви, незадовољених и неостварених снова и жеља.
-
Посебном типу карактеризације припадали
би бивши Срби, потучерњаци, којима између никад потпуног укидања везе са
напуштеном вером и никад потпуним прихватањем од стране новоизабране вере, идентитет
бива пољуљан, а тиме и вера у сопствену вредност. Они су двоструки страдалници,
чију је драму идентитета и дубоке психолошке растројености Божовић уткао у слику свеукупног
старосрбијанског историјског страдања. Овај тип карактеризације могуће је
тумачити и на нивоу колективитета, и на нивоу индивидуалитета у Божовићевим
приповеткама.
У приступу колективном,
националном и верском портретисању евидентно је Божовићево добро познавање
Цвијићевих антропогеографских истраживања, јер наглашава неке групне локалне и
регионалне карактерне особине. На то је свакако утицала и чињеница да је
Божовић рођен и да је живео са припадницима других народа, стварајући слику о
њиховој нарави, природи, навикама, обичајима, али и националним и политичким
тежњама. Уопште узев, српска књижевност и припада оном типу литератуте „с наглашеним осећањем властитог идентитета“ (Деретић, 1996, стр. 124), па је
такав случај и са прозом Григорија Божовића. У коначном уметничком обликовању
пресудан значај имао његов књижевни таленат и осећај за најфиније нијансе
психологије једног народа какви су били Срби или Арнаути. Иако је сматрао да
књижевност има задатак да конституише националну односно историјску свест, у
чему је врло близак Добрици Ћосићу који је сматрао да историјски роман може да
постане књижевни облик колективне стваралачке свести, потрага за изгубљеним индивидуалним и колективним идентитетом (Тодоров,
2013, 141), не можемо се сложити са мишљењем да је Божовић настојао да изгради
„идеалну слику Срба“ (Тодоров, 2013, стр. 150). Пре би се могло рећи да је у
настојању да прикаже српску борбу за очување егзистенцијалног простора и националног
идентитета, реалистички приступ сенчио романтичарским нијансама. Он је имао
„тенденција ка идеализацији“ (Бечејски, 2006, стр. 243), због чега се многе његове
приповетке могу сврстати у оквире наше романтичарске поетике, која је не само
код нас већ и у другим земљама Европе истицала националну функцију књижевности
и знатно се ослањала на усмену књижевност (Ахметагић, 2012, стр. 15). Али,
Божовићева романтичарска сконост ка националном и епском, никада није умањивала
његов приповедачки манир да карактер (не)човека (ма које вере и нације био) реалистички
представи, често се упуштајући у дубља психолошка понирања у мрачне дубине
човекове природе. Зато је врло спорна тврдња Весне Б. Тодоров да су Срби
„изграђени као прави хероји“, док „Албанци и Турци, имају сувише недостатака да
би били хероји“ (Тодоров, 2013, 150). Јер, међу Божовићевим Србима има много
антихероја (репрезентативан пример Рако Козаревац), као што и међу Арнаутима
има много хероја (на пример, Биљал Рустем, Ганић-бег). Основни критеријум којим
се Божовић руководи у диференцијацији херој/антихерој јесте етички, односно да
ли је Србин или Арнаутин о коме пише човек или нечовек. Јасно је да из тога
није сасвим искључена субјективност (узимајући у обзир животе, документарне чињенице
из Божовићевог живота), па се његова сентиментална и романтичарска перспектива
прелива у осећај за свој народ, а у одабиру историјских догађаја и начину
њихове интерпретације кроз текст видимо пишчеву јасну идентификацију са
колективном свешћу. Ипак, та нескривена љубав ка свом народу није пресудно
утицала на његово виђење арнаутске части која је много пута исказивана у
саосећању са српском несрећом али и њиховом поимању српског слободарског и
непокоравајућег духа. Бираним речима, Божовић истовремено и одаје признање
арнаутском карактеру и указује на различитост и подвојеност од српског живља:
„Арнаути су најуљуднији варвари на свету. Непосредни су, верни другови и одани пријатељи. Цене људске величине, али је свака личност исте вредности: колико барјактар толико и обичан голаћ. Крв и једнога и другога вреде само по једну крвничку главу или по дванаест кеса аспра. Није им у души да личност згазе и унизе. (...) Без верске су и народносне мржње. Навикли су на просто опхођење без рогушења и празнога величања: у колико је ко виши по друштвеном положају, по пушци или богатству, у толико је дужан да буде обазривији и понизнији према мањему и слабијему – велики је само Бог и фис!...“
(Божовић, 1926, стр. 54-55)
Међутим, Божовићу је добро
познато и шта се крије иза часног Арнаутина, за кога дата реч има вредност
самог живота, односно да је вера често само параван иза кога се крију праве
освајачке намере. С једне стране, то указује на чињеницу да је Божовић, живећи са њима и крај њих савршено познавао њихову природу, док с друге стране, из
сваке забележене мисли о Арнаутима избија опрезност
у начину опхођења с њима и стрепња
да се у пробуди зла арнаутска крв:
„Човек
би се готово заклео да су то јагањци божији, најмекши и најпитомији људи, који
никад никому ни зла помислили нису, а камоли убијали из зелене мартинке, не
зечене но људе, једновернике и суседе своје, због врло ништавних разлога. А
овако: само да стане као прикован од чуда и узвикне – благо овим људима, које
вера може да умири и упитоми било и за време молитве, кад ће већ сутра можда,
опет крваво гледати низ смртоносно модро гвожђе...“
(Божовић, 1926, стр. 58)
Колективну каракатеризацију као
тип препознајемо и у Божовићевом представљању једног чудесног, мрачног и
тајновитог света битољских богаља. Галерију најразличитијих лица божијих
отпадника, духовних и телесних, писац је утемељио на иначе њему мало
својственој дескрипцији, како екстериорној, тако и интериорној. Слепи, кљасти,
хроми, унакажени, спољне су манифестације духовне наказности, оличење ситних,
проданих, до зла покварених и бездушних људи. Тиме је Божовић свој тематски проседе
знатно проширио, а слици Старосрбијанаца као искрених бораца за очување
националног и верског идентитета, патњама којима су изложени, придодао и пошаст
друге врсте – нераднике, паразите, на мукама ионако исцрпљеном телу Човека који
у смутним временима настоји да сачува везу са самим собом. Атмосфера која
преовлађује у приповеци „Битољски богаљи“ тамна је и мрачна, баш колико и душе
ових божијих и људских отпадника, а групна портретисања у знаку су суморних
натуралистичких слика. При томе је Божовић показао извесну „уметност завођења“
читаоца, кога омамљује наизглед жалосна свирка ових безбожника. На самом
почетку приповетке којом отвара збирку, Божовић даје неколико суштинских
запажања о битољским богаљима:
„Ускоро
наилази читава врста прилепских слепаца и уопште маћедонских богаља, толико
сличних између себе да их је тешко разликовати и подвојити у редове. Један исти
богаљско-слепачки језик, речник и музика, равна, жалосна, отужно-бљутава. Одвратни
занат готованства и овде је учинио своје. Јер не видиш искренога невољника,
који ти смерно а отворено Бога ради (подвукла М.Ј.М.) тражи милостињу да
се прехрани, не буди у теби оно сажаљење које увек изазивље право убоштво, него
презрење и гађење. Ови божјаци сваким дахом својим гледају да те обману, да те
слажу, те да више зараде. Лаж и подла грабљивост крећу њихов одвратни живот.“
(Божовић, 1926, стр. 5-6)
Пажљивим избором речи, какве
су: божјаци, смерно, Бога ради, убоштво,
сажаљење, име Господње, добро и свето, пој анђела, вера, милостиња, Божовић
је слику битољских богаља утемељио на јаком библијском подтексту, односно своју
причу о македонским богаљима сагледао кроз призму православне духовности. Тако
заснована прича се темељи на борби између добра и зла, при чему је зло распрострањеније
и веће, у прилог чему сведочи већина ликова: идиот Тасе Мрсуљче, некадашњи
богаташ Нестор Црни, Књаз Јевангелије Николајевич Донгар – трагичан и велики у
лудилу својему, и други. Снажну хришћанску потку и доживљај ових духовних
богаља као Божијих отпадника, Божовић је индикативно изразио следећим речима:
„...богаљ
скрнави име господње и прави безобразне шале за мимопролазницима, смеје се и
цери као сатанин пород. А улицом, као на подсмех и покор целом свету и свему
што је добро и свето, разлеже се рефрен:
За
душа, мале,
За
Господ, мале...“
(Божовић, 1926, стр. 8)
Наспрам зла стоји добро, које
иако у мањини, држи на својим плећима читаву тежину света. Мрачним лицима
битољских богаља (где се тама поистовећује
са хтонским, демонским), Божовић је супротставио два лика просјака Арапина,
чија лица светле. Светлост је
еманација божанског, духовног и указује на хришћанске врлине ове двојице
Божијих угодника. Док је код других „сасвим потамнео лик божји и човечји“, јер
су тамни и споља и изнутра, па „кроз ту таму гледа на свет“, идентификујући свој
мрачан поглед на свет на све људе око себе, дотле појава двојице арапских
просјака има карактер пројављивања Божијег лика и Божије промисли. Они су „скромне
несрећне појаве, које не мрзе људе, напротив желе им бољу, много бољу срећу, но
што је и сами по вољи судбине имају“ (Божовић, 1926, стр. 15). Њихову духовну
чистоту симболизују и њихове беле доламе, а њихова песма наликује поју анђела – она уздиже од земље, чини да је то призив
пустињскога пророка, мистичнога
богоискатеља. Њихова песма је молитва (чиста и искрена), јер „призива онога
ко је највиши да му објасни све, да га сједини с том бескрајношћу и величином“
(Божовић, 1926, стр. 15). Захвалност коју показују према уделиоцима равна је
чину просветљења: они добијају неке тајанствене
очи, што се у хришћанској естетици може назвати унутрашњим виђењем или гледањем
очима душе, јер се наочиглед свих дешава чудо – уделилац постаје благосиљан, односно враћен је на пут
спасења:
„Дупло
си ти њима захвалан што ти уделише много скупљу милостињу: што ти изазваше веру
у добро људско срце, и неизмерно зашалиш што ниси у стању да и њих учиниш
срећним“
(Божовић, 1926, стр. 16)
Наведена хришћанска перспектива
и дубока духовна утемељеност на којима ова приповетка почива, експлицитно
сугерише Божовићев антрополошки оптимизам и његову веру у човека. Истовремено, приповетка
„Битољски богаљи“ сасвим потире мишљење оних критичара који су сматрали да је
вера у Божовићевој прози чисто културолошког
убеђења (Јашовић, 2009). Напротив, вера је за њега основ идентитета што је
показао у бројним приповеткама.[1]
Један такав репрезентативан лик
(који према напред наведеној класификацији припада типу индивидуалне
карактеризације) јесте Злате из Слатине из истоимене приповетке, чија је борба
за очување националног и верског идентитета симбол свеопште борбе против
немилосрдних окупаторских тежњи. Иако је добро познавао менталитет својих
саплеменига и суграђана и имао изванредан таленат да етнопсихолошки
окарактерише одређену националну, верску или културолошку скупину, Божовић је
далеко био успешнији у појединачном портретисању, јер је градећи један лик
градио препознатљив тип јунака своје
прозе, чији психолошки склоп и животна филозофија постају општи образац
понашања већине њихових књижевних јунака.
Појам карактера се у књижевности најчешће употребљава или у претежно
етичком или у претежно психолошком смислу. Први аспект је онај у којем карактер
има психолошки смисао, означавајући скуп релативно константних психичких
особина неког појединца. То је карактер изразите индивидуалности код којег
„нема никакве могућности да се карактер помијеша с типом човјека,
темпераментом, или човјеком као представником неке друштвене професије, класе,
сталежа или сл.“ (Солар, 1980, стр. 133). У другом, етичком смислу, карактер
означава битне особине појединца „с обзиром на неки одређени сустав
вриједности“ (Солар, 1980, стр. 133). Иако се ова два аспекта ретко могу сасвим
разделити, јасно је да код Божовића доминира други, етички аспект с ког се може
тумачити карактер, из чега експлицитно произилази да његов јунак нема изразиту
индивидуалност, већ је пре тип јунака,
јер је његово деловање условљено друштвеним и историјским околностима и изгледа
као продужетак епске традиције о јунаку прометејске издржљивости и несаломиве
воље.
Злате из Слатине је тип изразитог јунака свеукупне
Божовићеве прозе, јер је његово страдање симбол свеукупног страдања за
жртвовања за веру и нацију, које чини пишчеву круцијалну тематску нит. Он
припада типу „христоликих јунака“
(Ахметагић, 2012, стр. 23), чија је величина у достојанству и жртвовању,
односно онај који свој живот подређује вишем циљу – спасењу целе заједнице. Он
је сложен, али статичан лик, јер се у
његовом деловању има само доследности и оданости највишем циљу, а то је – ни за
шта и ни по коју цену не изневерити најдубље лично, остати веран ономе
суштинском, оном што чини његов идентитет, а то су вера и нација. Злате је двострука
жртва, Турака да им ода Бугаре, и бугарских настојања да га учине припадником
своје нације и вере. Избор између две могућности: да буде мртав Србин или жив
Бугарин, могуће је схватити као реактуализацију косовског мита (Ахметагић,
2012, стр. 31) и Лазарево опредељење за Царство небеско. Схвативши своју смрт
не само као једини излаз, већ као једини прави избор којим доноси добро својој
породици и својим Поречанима, Злате постаје парадигматска оса на којој је
Божовић изградио свој тип изразитог јунака:
„...Уосталом,
једном се мре. За пример целом Поречу његова смрт још може донети добра. Што је
најглавније – она ће ископати дубоку провалу између Сиљана, између целе његове
породице и бугарштине. Они онда, само по себи разуме се, дужни су бити добри Срби
и мрзети људе који њега буду убили.“
(Божовић, 1926, стр. 129)
Снажна
есхатолошка перспектива, према којој се Златетова смрт тумачи као спасење, не
само његово лично, већ и спасење целе његове породице и читавог српског Сиљана, и дубока веза за духовношћу и вером,
нарочито је појачана Златетовом жељом да му се живом одржи опело. Самртничко задовољство које је очитује
на његовом лицу док, са крстом у рукама, слуша
своје опело, отвара хоризонт тумачења
Божовићеве приповетке сличан оном у „Битољским богаљима“, али знатно
интензивнијег, указујући на чврсту везу са православном духовношћу. Златетово
опело је чудесна свечаност, узвишена и трагична истовремено, јер његова смрт
неће значити страдање него спасење. Ту светковину опела будућем страдалнику-спаситељу,
дубоко осећа и митрополит:
„Он
никад није тако осетио близину Бога мученога, па га, као да је пред њим, мољаше
за овога праведника, који ће за кратко време понети свој тешки крст уз уву
језовиту Голготу.“
(Божовић, 1926, стр. 132)
Златетова смрт на празник
Благовести симболична је слика Христовог страдања ради спасења људског рода.
Његова смиреност којом дочекује џелата Јаковчетова и одлазак у смрт со Господа напред, муке које потом
подноси, дају могућност читања ове Божовићеве приповетке у хрићанском
контексту, јер је вера, још једном то потврђује, основ идентитета.
На другој страни, Божовић је
градио тип изразитог антијунака и ту је смелије и директније него код јунака,
улазио у срж њихове психологије, у њихову поремећену и често параноидну нарав. Овде
се, за разлику од типичног јунака, може говорити о карактеру који има изразиту самосвојност и индивидуалност, односно
о карактеру у психолошком смислу,
који није типски већ индивидуални. Сходно томе, Божовићевог изразитог јунака могли би довести у везу са, у
историји и теорији књижевности познатом концепцијом лика као хероја (концепција
која начелно припада епу), док се Божовићев антијунак
може довести у везу са концепцијом лика као карактера у ужем смислу речи
(концепција која начелно припада роману у традицији од Сервантесовог Дон Кихота до најновијих романа у којима
карактер подлеже „својеврсном растварању у сплет дезинтегрираних животних
функција тек на неодређен начин везаних за појединца)“ (Солар, 1980, стр.
136-137). Из овога произилази и двострука рецепција Божовићевог дела, она
традиционална, епска, ближа усменој него уметничкој књижевности, и она
савремена, која у антијунаку или
негативном јунаку (термин који потиче од Николе Милошевића (Милошевић, 1990)),
Божовића открива као модерног приповедача који има талента за продоре у највеће
тајне људске природе.
Таква изразита индивидуалност,
карактер без премца у психолошком, а не етичком контексту, јесте патолошки
лажов Рако Козаревац из истоимене приповетке. За разлику од већине Божовићевих
јунака, који наглашено припадају типу статичног
лика, овај антијунак јесте изразито
динамичан лик, јер се под утицајем
животних околности његов лик толико трансформише да на крају постаје потпуно
другачији. Његова изванредна ђаволска
природа, у којој се добро и зло обличје непрестанце крвнички носе јесте
оквир у који Божовић смешта причу о необичној природи човека егоцентрика и
егоманијака, који кроји судбину читавом селу. Тумачењу његовог лика отуда је могуће
прићи модерним, психолошким и интердисциплинарним приступом. Рако Козаревац има
карактеристичну црту лажова која његове ситне лажи и преваре доводи до
параноидне идеје о наводном турском нападу на село ради одмазде, због измишљеног
злочина које је починио. Ако је лик у књижевном делу жив не онолико колико личи на људе у животу, већ „колико је
увјерљив, односно колико је могућ у свијету у којем се креће“ (Лешић, 2010,
стр. 406), онда је Божовићев Рако Козаревац најживљи лик његове прозе. Његов
психолошки склоп преступника сасвим одступа од типичног јунака који је
преовлађујући у Божовићевом приповедачком опусу и због тога је сугестивнији и уверљивији.
Из Ракове прве лажи: „Ја убих човјека... Турчина...“ (Божовић, 1926, стр. 176)
расте његова мегаломанска представа о себи као човеку који ће нешто велико
учинити за свој народ, макар то била сеоба пред лажном турском одмаздом.
Сугестивност и комплексност низа лажи којом Рако успева да убеди своје
саплеменике да се усред ноћи заједно са малом децом потуцају по шуми, показује
Божовићев таленат за оне најтање нијансе људске психе које са етиком немају
никакве везе, али имају дубоко људским – а то је жеља за моћи. Јер, „многи је
литерарни преступник обликован тако да у читаоцу изазове утисак изузетне
духовне сложености и рафинираности“ (Милошевић, 1990, стр. 11), што потврђује и
лик Рака Козаревца. Своје осећање кривице због животног неуспеха, неугледности
и осуде околине као нерадника, преваранта, човека без ауторитета, Рако
пројектује најпре на брата Миљка, а потом на читаво село Козарево, у чему лежи
основни мотив његове освете. Животна филозофија Рака Козаревца садржана је у
једној реченици: Боље једном пијевац, но
кокош до вијека, чиме се указује
на примат личног изнад колективног, односно личне славе над несрећом колектива.
Његова изопачена свест види победу у акцији коју је изазвао и страху које је у
људе усадио (Барем ће се причати за наше
колено... Причаће се, Господа ми Бога, за Рака Козаревца...) због чега сама
приповетка отвара нову могућност читања ове реалистичке прозе као модерне која
се бави најдубљим проблемима човекове психе:
„И ево учиних што сам пожелио. Распраших цијело село, те сте сад сви ви сиротиња као и ја. А ви никад не би могли повјеровати да ја могу овако нешто учинити. Па, ето, виђесте својим очима.“
(Божовић, 1926, стр. 181)
Посебан, разуђен и продубљен
тематски циклус о „некадашњим Србима“, Србима који су се потурчили, тражећи
спас у исламу, доноси понирање у дубину човекове психологије и уметничко
уобличавање распетости човекове свести и савести. Тај Божовићев човек је
прототип истинског „роба незаробљеног“ и у себи и у свету око себе; он је
дубоко расцепљена личност, који је у потрази за новим идентитетом стигао до
пола пута и који је сударању и антагонизму различитих етничких, националних, личних
и историјских циљева у Старој Србији на размеђи 19. и 20. века, изгубио
ослонац, заклон и оријентир (Јевтовић 2, 1996, стр. 74). Тај срамни чин на миросаном телу Божовићевог
човека јесте она фундаментална тачка која располућује национално, верско и
етичко биће тог изгубљеног човека, који више не налази ослонца ни у времену ни
у простору. Бежећи од смрти и настојећи да сачувају живот деци, ови дојучерашњи
Срби прихватили су исламско име, ислам и све вредности ове вере, али је у њима
остао онај „миросани крст“, а око њих рођаци, српски гробови и цркве, да их
непрестано разапињу између два света.
Тај дубоки расцеп Божовићу је
послужио као полазна тачка у приказивању унутрашње најинтимније психолошке
драме – драме људи без идентитета. У сталној борби да побегну од својих корена,
да раскрсте и забораве, с једне
стране, и да се докажу у новој вери, дојучерашњим непријатељима, од којих
никада у потпуности неће бити прихваћени, с друге стране – они се растачу и
ломе. Тако прича о потучерњацима у суштини постаје прича о страдању људи које
су изгубили корене у вери и могућност пута ка Богу и спасењу (у вертикалној
равни) и везу, блискост, љубав својих рођака, саплеменика, сународника (у
хоризонталној равни). Отуда значај приповедака о потучерњацима није у
квантитету (иако је неспорна њихова бројност), већ у квалитету – у томе што се
неке странице ових приповедака сврставају у сам врх Божовићевог књижевног
стваралашва.
Два репрезентативна лика
потучерњака Божовић је представио у приповеткама „Љута неман“ и „Кад мртви
прозборе“ – у лику Симе Лековца и Биљала Рустема. Иако у основи имају исто
полазиште – драму о човеку не на свом
месту, позиција са којих је та драма представљена је сасвим различита.
Заједничко им је, између осталог, и то што се приповедач опредељује да ликове и
радњу ситуира уочи великих верских празника, Божића односно Бајрама, и тако
додатно драмски оснажи атмосферу изгубљености у вери, оној остављеној и оној новоприхваћеној.
Обојица су индивидуализоване личности и не припадају типу Божовићевог јунака. Синан
Лековац, дојучерашњи Сима, је дубоко трагична личност коме прихваћена исламска
вера не доноси душевни мир, јер зна да је на себе ударио жиг потурковића и да му од тога нема спаса.
Бадње вече и породично окружење у дому, где све мирише на тамјан и молитву
Христу и где га дочекују браћа и мајка који нису напустили хришћанску веру,
постаје полигон за Синаново обрачунавање са самим собом – оним бившим, Симом и
овим садашњим, Синаном. Између та два Синана стоје презир Срба и равнодушност
Турака, с којима он не уме да се носи и због чега утеху проналази у пићу. Тај
пијани Синан који не припада нигде, најдубље изражава свој губитаг идентитета:
„- Мати, ништа несам!... Ни штета Христосу, ни
хајер Мухамеду, враг да ме изеде кад сам се родија!“
(Божовић, 1926, стр. 38)
Сасвим другачијег душевног
склопа јесте Биљал Рустем који се не стиди српског порекла, а уз то је и манастирски
војвода. Његово идентификовање са исламском вером и обичајима је далеко испред
Синановог, и не чини од њега трагичну личност попут Синана, али чињеница да
упркос томе што су му ближи преци већ били Турци, у кући чува гусле и
распростире сламу на задушни петак (аналогија са православним обичајем
распростирања сламе на Бадње вече) говори о извесној духовној подвојености с
којом живи. У свечаном тренутку уочи Бајрама, када се мухамеданци сећају
покојника и за њих читају молитву, Биљал Рустем говори хоџи имена својих
предака (Рустем Алија, Али Сокол, Сокол Драгаш), а онда на запрепашћење хоџе
дозива мајку да му даље говори имена предака, јер се боји да не погреши. У тој бојазни да не погреши и тако се огреши о
своје претке, садржана је драма његовог идентитета, коју успева да превазиђе
ставом да је Бог један и да сви на крају Њему припадамо, без обзира у којој
вери
били:
„-
Каури-некаури, Татари или Манџуке, тек моји су они, дали су ме на овај свет, и
ја сам, шућур, у веру... правој, те сам дужан да се за њихову душу молим Богу.
А он је један и све душе иду к њему.“
(Божовић, 1926, стр. 62)
Божовић, дакле, није само
сликар Старе Србије и душе српског југа; он продире у тајне човекове природе, у
њене крајности, слојевитости и подвојености. Отуда проучавање процеса
карактеризације и психологизације његових ликова у новом поетичком кључу може
донекле изменити слику о Божовићу као писцу који је искључиво посвећен
националној и родољубивој тематици. Јер, комплесност психолошког профилисања
појединих личности пружа могућност читања појединих приповедака као изразито модерних,
а Божовића као модерног приповедача традиоционалистичке провенијенције. Треба
нарочито нагласити да су Божовићеви карактери
које глача најизразитији код његових антијунака, док су јунаци типови хероја које је систематично,
промишљено и можда мање успешно уметнички дорадио. Ова констатација се сасвим
подудара са поделом Божовићевих приповедака које је начинио К. Љумовић, према
којој у прву, далеко бројнију групу, спадају оне чије је ткиво изаткано од
националних идеја и националног оптимизма, док другој припадају оне које су лишене тенденције и светлих ореола (Јевтовић,
2004, стр. 37).
Божовићева приповетка показује
се као начин израза борбе појединца са светом, а карактер његовог књижевног
јунака или антијунака својеврстан је аспект с којег таква борба може бити
схваћена.
Литература
Ахметагић, Ј. (2012). Невидљиво збивање: Православна духовност у прози Григорија Божовића.
Лепосавић: Институт за српску културу.
Барац, А. (2004). „Јак уметнички инстинкт“. У: М.
Јевтовић (избор и предг.), Григорије
Божовић у међуратној књижевној критици (стр. 50-52). Лепосавић – Косовска
Митровица: Институт за српску културу/Приштина – Филозофски факултет.
Бечејски, М. (2006). „Културно-историјски
споменици у путописној прози Григорија Божовића“, У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића (стр.
243-256). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – Стари
Колашин.
Божовић, Г. (1926). Приповетке. Београд: Српска књижевна задруга.
Георгијевић, К. Г. (2004). „Слике и снажни
портрети“. У: М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије
Божовић у међуратној књижевној критици (стр. 82-87). Лепосавић – Косовска
Митровица: Институт за српску културу/Приштина – Филозофски факултет.
Деретић, Ј. (1996). Пут српске књижевности: идентитет, границе, тежње. Београд: Српска
књижевна задруга.
Јашовић, П. (2009). Нацрт експлицитне поетике
Григорија Божовића. Баштина (св. 26),
стр. 93-114.
Јевтовић,
М. (1996). Личност и књижевно дело
Григорија Божовића. Књига 1. Зубин Поток – Приштина: Стари Колашин – Нови
свет – Институт за српску културу.
Јевтовић,
М. (1996). Личност и књижевно дело
Григорија Божовића. Књига 2. Зубин Поток – Приштина: Стари Колашин – Нови
свет – Институт за српску културу.
Јевтовић,
М. (2004). „Критика и писац (Григорије Божовић и међуратна књижевна критика“. У: М. Јевтовић (избор и
предг.), Григорије Божовић у међуратној
књижевној критици (стр. 9-43). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за
српску културу/Приштина – Филозофски факултет.
Лешић, З. (2010). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.
Милошевић, Н. (1990). Негативни јунак. Београд: Белетра.
Николајевић
Б. (2004). „Недокучива душа нашега југа“. У: М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије Божовић у међуратној књижевној
критици (стр. 65-67). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску
културу/Приштина – Филозофски факултет.
Солар, М. (1980). Идеја и прича: Аспекти теорије прозе. Загреб: Знање.
Солар, М. (2012). Теорија књижевности са рјечником књижевнога
називља. Београд: Службени гласник.
Тодоров, В. Б. (2013), Историја, мит
и ремитизација српског идентитета у прози Григорија Божовића. Philologia
Mediana V (5), стр. 141-153.
Цветковић,
Н. (2006). „Поетички
и језичко.стилски аспекти у фолклорним фрагментима Григорија Божовића“. У: Д.
Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија
Божовића (стр. 133-144). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски
факултет – Стари Колашин.
Текст је објављен у књизи: Знамења и значења: огледи о српској књижвности Косова и Метохије, Институт за српску културу - Приштина, 2018, стр. 127-146.
[1] Библијским
подтекстом Божовићеве прозе и смислом православља у његовом делу посебно се
бавила Јасмина Ахметагић у студији Невидљиво
збивање: Православна духовност у прози Григорија Божовића (Институт за
српску културу – Приштина, Лепосавић, 2012)
Нема коментара:
Постави коментар