Петар Мамонов, БОГУ ЈЕ НИЈЕ ВАЖНО ШТО ВИ У ЊЕГА НЕ ВЕРУЈЕТЕ, ГЛАВНО ЈЕ ДА ОН У ВАС ВЕРУЈЕ

 

Питање: Причају да сте постали други човек. Зашто?

П. Мамонов: Кад ме је лупила 45. година изгубио сам занимање за живот. Иако сам све имао – вољену жену, прекрасну децу, добре родитеље, занимљив посао, слободно време, потпуну независност, сви ме воле и ја све волим. И одједном сам запео – немам ја због чега да живим. А имам рођака који је грађевинар. И некако баш тада је градио насеље људима које је јако ценио. Лену Филатову и другима. И брат ми каже: „Петја, узми плац“ А ја сам цео живот у граду – шта ће ми плац? Он каже: „Дођи овде, погледај“. И ја сам отишао, видео ту неописиву лепоту, те борове, речицу, и рекао: „Е, овде ћу и остати“

Прве две године живео сам сâм јер су услови били тешки. Жена и деца су навраћали. И сећам се једне зимске вечери, тамне, дуге, када сам у тренутку схватио шта сам изгубио. Без лажне скромности рећи ћу да сам развијен човек, и нисам глуп, и због тога нисам почео да се опијам. Али сам почео да размишљам зашто бих уопште живео, зашто ми је дато тих 70 или колико већ година живота. А мој прапрадеда био је протојереј у Саборној цркви Василија Блаженог. Дај, мислим, купићу молитвеник, да видим чему се они тамо моле. У почетку сам читао са ужасом и с неким дивљењем, истовремено. Чак сам почео да обележавам молитве са која се слажем и са којма се не слажем. Више се не сећам зашто ми је нешто изгледало високопарно или није долазило до мог срца у том моменту. Затим је све то прошло и ја сам схватио: све што ми треба је тамо. Реновирао сам кући. Почео да идем у цркву. Сељаци питају: „Шта је Петре, заређао си у цркву?“ а ја кажем: „А волиш ли ти да пијеш пиво са сељацима, да цео дан у пивници  престојиш?“ — „Волим.“ — „А ја волим да идем у цркву.“ Ето, то је био почетак, а прави сусрет са Богом десио се недавно, пре пола године. Нисам могао да се извучем из једног греха. Никако нисам могао. И једном, било је Сретење, устанем и изненада осетим како је Господ залио срце моје љубављу и разоружао ме. И све је прошло. Исак Сирин је говорио: „Наш Бог – то је океан љубави.“ И узрок Богооваплоћења и смрти на крсту само је љубав према човечанству, а све остало је у другом плану.

Питање: Контролно питање: да ли Бог воли и неверујуће?

П. Мамонов: Један свештеник је рекао: „Богу је неважно што ви у Њега не верујете, главно је да Он верује у вас.“ Бог верује у човека, он се узда у нас. Ми смо му потребни зато што је љубав обострано осећање. Њему је потребна наша љубав. Ви сте, колико схватам, атеиста, а ја верник, но при томе ми остајемо нормални, поштујемо се, слушамо, покушавамо да схватимо један другог, као људи. С једне стране, нико никога не вуче за уши у цркву, а са друге, нико ни од кога не тражи да се одрекне Бога.

Питање: Ја не знам да ли Бог постоји и придржавам се принципа дуалности: „Треба, у основи мислити, као да Бога нема, а поступати као да постоји“. Мени се чини да су у Русији, заправо, прилично сложени односи с Богом.

П. Мамонов: Нису једноставни. До 1917. године имали смо толико богат и лагодан живот да су људи забравили на Бога. Господ је погледао и рекао: „Ах, ја вама нисам потребан, ето вам Лењина и Стаљина“. А када смо престали да им се клањамо, дао нам је сву срећу. Ја живим у провинцији и уопште не делим широко распростањено мишљење да је све лоше и да сви краду. Народ је заинтересован за посао, престаје да пије. До десет сати увече раде на својој земљи. Све куће су покривене, у дворишту по два аута. Ја мами, у Москву, возим месо из наших продавница – нарофоминско, обнинско (градови Наро-Фоминск, Обнинск, прим. прев. ). И млеко, и павлаку, и кобасице – код нас је све јевтиније. Ето, из Холандије су увезли расна стада. Како да се не радујем? Или о младима, свашта се говори, а ја срећем младе људе и видим да им нису потребни порнићи, ни изопачене рекламе. Прошле године снимао сам са Сергејем Лобаном „Пламен“. Он има 24 године, направио је филм од својих пара, ни од кога није тражио – зарадио је снимајући хируршке операције. Ето тако, по површини плива прљавштина, а у дубини – вода је чиста. То је као када у тролејбус уђе пијани хулиган, и путовање изгледа немогуће. А осталих четрдесет људи седе и у тишини путују. Нас двојица смо седели у Сочију у фестивалској раскоши, а људи су устали у 7 ујутро и кренули на посао. Ја сам представник тих људи.

Питање: Крајем 80-тих година били сте рокер и мени се веома допадала ваша група „Звуци Му“. Имали сте оригиналан сценски изглед — као неки јуродиви „протестант“(игра речи — значи и протестант и човек који протестује, прим.прев.). А недавно сам гледао филм Марине Љубакове у коме се ви и ваше колеге одричете своје прошлости, као да сте се бавили нечим нечасним и ужасним.

П. Мамонов: Чињеница је да са својом прошлошћу имам лош однос. Зато што је тада мој начин живота био сличан животу стоке. А музика је просто таленат који ми је Бог дао. Сви говоре: Пушкин, Пушкин…А покажите ми мајку која би желела да њен син живи живот тако како га је Пушкин живео. Свој геније, који је од Бога, добро је користио. А живот….

Питање: Ви сматрате да се начин живота и стваралаштво могу одвојити? А ја нисам уверен да би Пушкин, да је водио праведнички живот, остао у историји упамћен као велики песник?

П. Мамонов: Испричаћу вам једну причицу. Када је Господ наш улазио у Јерусалим на магарици сви су викали: „Осана!“ и бацали цвеће под ноге магарици, која је била потпуно уверена да њу славе. Мој таленат – то Господ, на мени, магарцу, седи. Све је то избијало кроз мој срамотан однос према животу, кроз моје пијанчење, кроз мој разлупани нос, кроз моје осећање да сам краљ, да сам геније, да сам главни, да све знам, да сам све схватио. Ето какав сам човек био и зато своје старе песме просто мрзим. Ја на сцени никада нисам правио представу, то је био искрени крик о ономе што ми је у души. Сада слушам те песме и са ужасом видим како сам живео, о чему сам мислио, о чему сам певао. Чиста порнографија, вотка и тако даље. Можемо, наравно, рећи: „антихерој“ „привлачност негативног“… Ја сам само пријемник. Ако је пријемник „Грундиг“ онда је пријем чистији. Ја сам дужан да себе чистим, да не бих прљао дарове које Господ даје. Кад год сам имао оглав (опрема за коње која не дозвољава да коњ гледа са стране, прим. прев.) све што је ишло кроз мене, хтео – не хтео, додиривало је мочварну жабокречину којом сам био препуњен. И, иако је то било таленетовано, било је ужасно. То није пут. То је било само рушење. Порицање тог  живота. Може бити да је у том моменту тако и требало деловати. Зато што смо живели грозно.

Питање: Многи тугују за тим грозним животом.

П. Мамонов: То је разумљиво. У затвору је, на неки начин, здраво живети. Зато што те хране, поје, дижу, постројавају, терају на посао — ради и ништа не мисли. Отуда долази та кукњава за старим временима. А ја сам увек био бунтовнички расположен и борио се против тог времена. То је била исправна битка, но упрљана мојим личним жвотом.

Питање: Да она није била у вези са вашим личним животом, не би све то тако снажно деловало. И ви не бисте постали онај Мамонов, који је у нама изазивао такав драјв.

П. Мамонов: Нико не зна шта би са нама било — да нисмо пили толико вотке, променили толико жена и да нисмо чинили толико глупости. Можда сам петсто својих најбољих дела утопио у вотку…

Питање: Да сте се тада обратили Богу направили би ансамбл духовне музике који би људе смарао…

П. Мамонов: Митрополит Антоније пише да ако верујући уметник почне да ствара дела о својој вери, она ће, по правилу бити фалш. Не треба ништа измишљати, треба се ослонити на своју уметничку интуицију, и тада ће чистота достигнута у вери бити и у твојим уметничким делима. Ово је почетак једен од мојих последњих песама:

Чисто-чисто срце

Виско-високо

Мисли бистре-бистре

И снег је далеко

То је написао човек који је певао: „Мува је извор заразе“ и „Кебаб“. Ја реално видим да сам се променио.

Питање: Искрено говорећи, оно о мувама ми се више свиђа.

П. Мамонов: Шта се коме свиђа, ствар је укуса. Уметност није први план нашег живота. Први план су односи међу људима. Љубав нису уздаси на клупици, ни шетњица на месечини, и љубав није усхићеност једно другим. Љубав је умеће да се носи бреме другог човека. Чак и ако ти је непријатан, учини му добро, пређи преко себе. Подигни онога ко је пао, не размишљај како се пијан ваља. Можда му је позлило од срца. И чак ако је пијан, подигни га, посади на ивичњак. Ми имамо погрешно мишљење да је хришћанство одлазак у цркву и молитва. Како је говорио мој вољени отац, Димитрије Смирнов, неки од нас после четрдесет година одлажења у цркву и читања свих молитава, јако се изненаде када стану пред рајске двери и одатле зачују глас: идите, не познајем вас. Хришћанство је стално прање судова.

Питање: У филму Павела Лунгина „Острво“ у коме играте непослушног послушника, веома ми се свидело како сте говорили црквенословенски језик. Просто музика. 

П. Мамонов: Да, то је запањујућа ствар. У старословенском језику није било ни једне ружне речи или псовке. Није било потребе за њима. Значи, није било простаклука.

Питање: Негде сам прочитао да Лунгин снима човека у молитви, и то још у крупном плану, а то је ружно, као да вирите у купатило…

П. Мамонов: То је озбиљно питање. Сада на филм гледам као на забаву. Бацио сам на таван све „бергмане“ и све „тарковске“, који сами ништа нису схватали и нас, гледаоце, натоварили су својим неразумевањем. Гледам француске филмове из педесетих, гангстерске трилере. Врло поштени филмови. Сижеи су јако занимљиви, тако да два сата можеш све заборавити. И сви преступници, које си заволео, на крају обавезно гину. Зло се кажњава. Тако да ти филмови, на чудан начин, носе у себи позитиван набој. Зато у мени постоји велика сумња према нашем филму. Шта је сврха филма? Јер ми проповедамо, ненаметљиво, но свеједно проповедамо. Не дај Боже да се створи православна пропаганда. Ми просто покушавамо да дамо људима, који ујутро у седам иду на посао, некакве поруке и помагала, штаке, да би им било лакше да живе. А како приказати православље без молитвеног стања?

Питање: Не бојите се да се од глумца претворите у проповедника?

П. Мамонов: Ја са вама делим своје духовно искуство. Код мене је долазио један човек и говорио: „Хоћу да спознам Бога, откријте ми Бога.“ Одговорио сам му: „Претпоставимо да ја то могу да урадим, но да ли сте ви спремни да се одрекнете живота који живите и да почнете нови живот? Или само маштате о Богу као о бонусу?“ Он је био искрен човек и рекао је: „Да, волео бих да Бог уђе у мој живот не нарушавајући ред који сам установио.“ А то не иде тако. Ако Га примамо, онда морамо мењати цео свој живот.

Питање: Рекли сте да хришћанство никоме ништа не намеће. А црква? По мом мишљењу она је почела да застрашује. Ето, била је у Центру Сахарова изложба: „Опрезно, религија!“ Двосмислен назив, провокативни експонати. На пример као икона са рупом уместо лица, а преко пута фото-апарат. Људи који су себе називали православцима, растурили су изложбу, наводно спонтано, а заправо по налогу неког свештеника и нису били кажњени. Уместо њих суд је казнио новчаном казном једног од организатора изложбе.

П. Мамонов: Експонат је, по мом мишљењу, богохулан, али погром није хришћански чин. Зло на зло — није прави одговор. Зло се може побетити само добром. Уопште, шта је то зло? Тама — то је одсуство светла, а зло је одсуство добра. Оно нема своју суштину, биће. Пробајте да у собу унесете свећу и да прекријете светлост тамом. Можете само угасити свећу. Мене узнемирују и голе задњице на екрану и аутомати за игру у продавницама. Али томе се треба супротставити својим животом. А не рушењем тога.

Питање: Ђаво такође нема своју суштину, своју бит?

П. Мамонов: Шта су то анђели? Кристали у којима нема никакве таме и чије површине трепере зато што се у њима прелама светлост. Анђели, славећи Бога, успињу се дан по дан све ближе и ближе Њему. А шта су то злодуси? То су анђели који су се зауставили и почели да тамне. Тако и људи. Заустављање на достигнутом није могуће. Ако се зауставиш на удобном степенику твој лифт ће одмах кренути доле. Гордост је најстрашнији грех, из кога сви остали произилазе. Таштина, празнословље, моји су велики греси. Но, празнословље је празнословљу непријатељ. Када говорим и комуницирам са новинарима, да би преко њих дошле до људи такве ствари, овлашћен сам да брбљам. Као што је рекао један атонски старац: „Боље је да са Богом поразговарам о теби, него са тобом о Богу“.

Питање: Добра формулација, иако види Бог да ви са мном само о њему и говорите. Ваш херој у филму је унеколико другачији. Помало је свет, помало јуродив, помало провокатор, помало враг. Зато је и занимљив. Да ли је тако?

П. Мамонов: Не, није сасвим тако. Шта је то подвиг јуродивог? Највиши подвиг у хришћанству, када човек себе осуђује на потпуно понижење, потпуну срамоту, да не би неко, не дај Боже, у њему видео светост. Ето, Василије Блажени је трчао го – зашто? Јесу ли га зли духови обузели? Не. Да би му сви говорили – ти си најодвратнији, ти си нам најмрскији. По нашој вери, то је срећа, то даје смирење. Бог се гордоме супротставља, а смернима даје благодат. То, што ви називате провокацијом, он чини не зато што је зао, већ да би људе уразумио, да би се људи освестили. Тако он пред долазак оца-економа, премазује кваку катраном, пали игуману душек, да би га извео из стања потпуне блажености, коју је тако блиставо одглумио Виктор Иванич Сухоруков.

Питање: Атеисти сматрају да ви, у стању у каквом се данас налазите, такође производите блажен утисак…

П. Мамонов: То вама тако изгледа. Ја се налазим у стању непрестаног дивљења пред Господом, који све што чиним трпи, све ми даје, и очекује од мене, и чека, и полагано отвара и отвара срце моје. Знате ли како су раније објашњавали стварање бисера? Када се шкољка отвори и на њу падне зрак светла. Врхунац који сам до сада достигао, јесте да се понекад осећам као та шкољка. А да ли ће бити бисера – Бог зна…

 

Петар Мамонов се родио 14. априла 1951. године у Подмосковљу. Године 1979. завршио је Московски графички факултет. Од 1979-1982 студирао је на редакторском факултету Москоговског графичког факултета. Радио је као штампарски радник у штампарији „Црвени пролетер“. Од 1984-1990 године био је вођа и певач групе „Звуци Му“. Од 1991-1995 ради на пројекту „Мамонов и Алексеј“. Сарађује са Позориштем Станиславски. Позоришни рад: „Пуковнику нема ко да пише“ (1995) „Има ли живота на Марсу?“ (1997. монодрама). На филму је дебитовао 1986. године у краткометражном филму „Хау ду ју ду“. Играо је у филмовима „Игла“ (1998), „Такси блуз“ (1990), „Анна Карамазофф“ и „Нога“ (1991), „Тера инкогнита“ и „Време туге још није дошло“ (1995), „Острво“ (2006)

Разговор водио: Виктор Матизен (30. јун 2006.)

Извор: https://newizv.ru/news/culture/30-06-2006/49317-rok-muzykant-i-akter-petr-mamonov

Превео: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com