Категорије

среда, 12. август 2020.

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Захвалност учи летењу

После једног, не баш угодног летења, почео сам да се плашим ваздушних путовања. Свако од њих претварало ми се y тешко искушење, за које сам се дуго и мучно спремао. Највише сам се плашио самог стања страха и молио се за избављење од њега. И ето једном сам, већ y току узлетања, осетио наједном даровану лакоћу... А истовремено – захвалност за њу. Почео сам се плашити да ће ми лакоћа нестати брзо, онако како је и дошла, али сама захвалност је појачавала y мени то стање лакоће.

И одједном сам схватио да захвалност заслужује не само то што ми лет протиче мирно већ и то што ја дишем, гледам, постојим, јер ништа од тога не зависи од мене него ми је дато. Од самог рођења пребивам y летењу – и шта ме држи? Каква ме је сила узнела изнад земље? Мене лично, као таквог, у суштини нема. Све ми је даровано: и светлост, и ваздух, и тело, и свака ћелија у њему. Јер ништа од тога нисам ја створио. Ако се из мене одузме оно што ми је дато, шта ће ми остати? Ништа. Мене y себи нема.


Осећати све своје биће управо као дар –– и значи захваљивати. Ако ми је то дато, значи, постоји Неко ко даје. Моје постојање добија двоструки смисао, као сусрет са Даваоцем Захвалности, као со, придаје снагу и укус сваком искуству.

Авион је почео да се тресе, што је раније изазивало у мени скамењеност: размишљао сам са које висине ћемо падати. Срце би почињало да ослушкује сваки поремећај y звучању авиона. Али овога пута осећај захвалности ме је помирио и с том глупошћу. При сваком потресу ја сам y мислима понављао: „и за то захваљујем!“ Осетио сам да се не само свака моја влас него и сваки трен мог живота налази y нечијим рукама и траје нечијим дарежљивим старањем.

Захвалност превазилази страх. Он достиже максимум када се осећаш као господар свега постојећег и бојиш се да ћеш изгубити оно што поседујеш. Што је више гордости, уверености y себе, тим је јачи унутрашњи страх. А кад све твоје – није твоје, нема ни страха: немаш шта да изгубиш, јер ти се све даје.

Јуз Алешковски има изузетну дефиницију: „Срећа је стање несвесне захвалности Свевишњем апсолутно за све.“ Захвалност – философски је камен, који чак и одвратности живота претвара у честице среће. Кад ти се догоди нешто тешко, алармантно, опасно, почни да захваљујеш – и одмах ћеш осетити радост и прилив снаге!

Раније сам осећао огроман терет на себи: све је зависило од мене, све сам морао да радим сам, чудовишним трудом, као робијаш, да окрећем точак свог живота. Тачно је речено: „Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.“ Довољно је захвално примити јарам на себе – и живот постаје лак.

 

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 58–59.


Нема коментара:

Постави коментар