МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, Записи о поезији

Окружени смо чудима, чија се аутономија чува у речима. Већ је и гола обичност невероватна. Шта је певање, ако не опијеност чудом и обичношћу? Енергија, коју убризгавамо у хаос, враћа нам се као охрабрујући одјек. У њој је тајна витализма. Надолазећи, повремено, без повода и без јасног разлога, та енергија отвара пут ка песми. Она нараста до воље за смислом: зарекли смо се да живимо, па нам, стално изнова, ваља тражити аргументе за ту луду и тешку одлуку. Кладиоци на немогуће, ми у пустињи, постављамо горде путоказе. И кад плачемо, ликујемо. Дисову „Тамницу“ увек сам доживљавао, и изговарао, као победну химну.

У данима и недељама кад нас држи грозница песме – некад се то звало надахнуће – доживљујемо не само као духовни, него и морални, и интелектуални, и телесни препород. Простор око нас се рашчишћава, све нам полази за руком, обавезе добијају хијерархијски след. Свет се не показује само смисленији, него и проходнији; проходнији у свим правцима. Наслућујемо велико средиште, руководећу силу; песма је у дослуху c том силом и кад је не именује. Нарочито онда.

* * *

Болно усамљивање песника и поезије нарочито се продубило од часа кад је започео разлаз између хуманистичких дисциплина, пре свега филозофије -– на једној страни, и науке, на другој. У првим годинама нашег века још је владао дух допуњавања и међусобног прожимања математике, физике, хемије, атомистике, сликарства, музике, пластичних уметности и поезије. Жил Верн, коме смо придавали способност пророчанског наслућивања техничких проналазака, био је тек нешто страснији читалац популарних научних ревија... У првој деценији нашег века универзалистичко знање се распукло. На једној страни су се нашле литерарствујуће душе, а на другој суви учењаци. Тако су се, и међу научницима, и међу уметницима, појавили специјалисти који су, погодивши једну тачку, промашили све остало – сам живот.

Наше се време плаши осећајне раскоши. Емотивно обиље се држи за знак примитивног, неразвијеног укуса. Ако је судити по успешности у кроћењу спонтане осећајности, у последњих сто година човек је више остарио него у претходних стотину векова... Живот никад није држао превише до укуса; Смрт је, напротив, страшно избирљив естета! Софистицирани укус се гнуша животног изобиља. И роман, и песма, чак и филм, зазиру од изражавања одвећ бурних и непосредних осећања. Пригушити осећајност, ако се већ не може одстранити: то је читав један естетски, и филозофски програм! Тамо где хируршки захват није до краја успео, прибегава се ироничном третирању емотивности.

* * *

Вирус који загађује песму зове се самодопадљива поетичност; а прозу, опет, угрожава банална прозаичност.

Песма у прози је ризичан облик, настао у тренутку распада старих метричких система. У њему се, међутим, даде уочити онај не формални, него суштински квалитет који песму одваја од прозе. Успела песма у прози, од Рембоа до Рене Шара, не прича о осећањима; она се, сваком речју, к њима приближава, гради их, откида их из таме нерецивог. Готово да поверујемо како се свака реч, ту, пред нама, први пут уобличује и исписује.

* * *

Постоје стихови који нам се, y тренуцима искушења и јачих потреса, наједном врате, испливју из ко зна каквих, замрлих и зазиданих дубина. Незвани, заборављени, склизну нам преко усана. Речи нам прискачу у помоћ. Као да их наш тренутни доживљај, наше интензивно суочавање са стварношћу, тога часа, ни из чега, стварају. Проживљено нам се прикаже као већ виђено и казано: y замрло сећање куљну сокови живог живота, и оно добије крв, у њему се обнови значење. Слика, утисак, потрес и мисао посегну за изразом, па или га створе ни из чег, или га препознају и ишчупају из сећања.

Варлам Шаламов прича да се, на Колими, тајно дружио са оним делом руске поезије који је, у младости, научио напамет. Тамничари су y Варламову убили све, сем сећања на неке песме. Вероватно је, захваљујући тим песмама, и преживео.

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 94-98. 

ИВО АНДРИЋ, О чекању и робовању

Заразити заробљеног човека лажном вером и безумном надом чекања значи исто што и осигурати себи трајну власт над њим и бити сигуран да такав роб неће ни покушати да се ослободи бекством или побуном.

*

Постоји прича неког путописца како негде у Монголији поступају са заробљеницима. Не убијају их него искоришћују за тешке радове. Да не би морали чувати те заробљене робове, а да би спречили њихово бежање, њихови господари им сасеку кожу на табанима и у те ране наспу ситно исецкану коњску длаку, а затим нарочитим мелемима залече те ране на табанима. Кад прездрави, такав роб може да се креће и да споро хода и непрестано скакуће по кући и око ње, али није способан за бржи и слободан ход, а још мање за трчање, јер га оне честице коњске длаке у месу боцкају као стотине иглица. То од њега ствара доживотног богаља, и доживотног роба и бесплатног радника који не може ни помишљати на бежање.

Нешто слично се дешава и овде, само на други, мање крвав, али не мање свиреп и сигуран начин.

*

Они овом ропском чекању дају понекад изглед отпора, чак јуначке борбе и подвига, изналазе му нове циљеве, и садржаје, издевају звучна имена, али што не мења ништа и не помаже.

*

Чекати – то овде значи висити изнад празнине дубоког понора који дели живот повлаштених Турака од оног што раја назива својим животом, значи не живети него се мучити.

Иво Андрић, из „Сиве свеске“, Свеске, Сабрана дела Иве Андрића, књ. седамнаеста, удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 224.

ИВО АНДРИЋ, Францискова химна сунцу

Свевишњи, свемоћни, добри Господе, Теби припада хвала и слава и част, и сваки благослов;

Теби једином доликују они, и ниједан човек није достојан да Те помене;

Слава Ти, Боже мој, са свим Твојим створењима;

Нарочито господаром братом Сунцем које освиће и обасјава нас светлом дана,

И лепо је и зрачи великим сјајем, и Твoja je, Свевишњи, слика и прилика,

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Месечине и рад звезда које си створио сјајне и драгоцене и красне.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Ветра и рад ваздуха, ведра и облачна, и рад сваког времена којим Ти крепиш своја створења.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре Воде, која је много корисна и понизна и драгоцена и чиста.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Огња којим расветљујеш ноћ, и који је леп и пријатан, и моћан и јак.

Слава Ти, Боже мој, рад мајке наше Земље, која нас држи и води, и која рађа свакојаким родом, са шареним цвећем и биљем.

Слава Ти, Боже мој, за оне који праштају ради љубави Твоје и подносе увреде и невоље.

Блажени они који их поднесу у миру, јер ћеш их Ти, Свевишњи, окрунити.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Смрти телесне којој нико жив не може избећи.

Тешко онима који умру у смртним гресима, блажени они који су по Твојој светој вољи, јер им друга смрт неће наудити (мисли на смрт духовну).

Хвалите и благосиљајте Господа, и благодариге му и служите у великој понизности.

Иво Андрић, „Легенда о св. Франциску из Асизија“, Историја и легенда, Сабрана дела Иве Андрића, књ. дванаеста, удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 94-95. 

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Сваки стих – дете је љубави

Сваки стих — дете је љубави,

Нишчи незакониторођени.

Првенац — у колотраг

На поклон ветровима — положени.

Срцу — ад и олтар.

Срцу — рај и срам.

Ко је — отац? Можда — цар,

Можда — цар, можда — тат сâм.

1918.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Стихови расту ко звезде и ко руже

Стихови расту, ко звезде и ко руже,

Као лепота — ближњима сувишна.

А на венце и на апотеозе —

Одговор један: — Oткуда овде ја?

Ми спавамо — кроз покров од камена сива

И гле, гост небески  са четири листа.

О свете, појми! Песник — кад снива — открива

И законе звезда и формулу цвета.

14. август 1918.

Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића:

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Срећна сам да живим...

Срећна сам да живим скрoмна и узорна:

Као сунце — као клатно — као календар.

Бити светска отшелница танкоћутна,

Премудра — баш као и свака Божја твар.

Знати: Дух — мој је саборац, Духа —  води ме светло.

Без најаве улази, као поглед, као зрак.

Живети и писати једнако: узорно и сажето,

Као што је Бог рекао, а против био свак.

22. новембар 1918.

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Априлско јутро

У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца,

Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа,

И видела сам где цветају зоре неизречне

Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова 

Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим:

О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови,

Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни, цветови звезданих бескраја,

О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души!

Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу,

Буђење рана што поново тону, у тешке облаке,

Па модре сасе априлских ведрина

Тихе маргерите у бездану морске траве,

И пламене купе и гроздови свилни

И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје:

Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.

Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010. 

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Пролетњи дитирамб

Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,

Гори у ружама срце моје љубави,

Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.

Бездана трава је модра и чемпреси златни,

Ветар је само шушањ свиле небесна свода,

А ја имам твоју душу као простран врт.

Негде далеко окрећу видици

Сунчане каскаде и даждеве плаве,

Но срце неба гори у постојаној жари.

Преливају се месечасте мањолије к'о водоскоци,

Све гране дрхте у загрљају,

А моја је душа на твојим уснама,

Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.

У гранама певају ветри к'о птице пурпурне,

Безграничног пролећа нишу нас вали.

Сунчани виногради крај мора

Кроз твоје тамне трепавице зраче,

А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.

Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010. 

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Magia naturalis soltitium

Тихо у златноме миру сужаваху се прстенови дана,

У пурпурна тоњаху мора вечерња:

Опални благи жар јесењих залазака,

Дрхтаји бледа пурпура у лишћу и у позном грожђу,

Најнежнији плам разливен по небесној пучини млечној:

Таласи и ветри и буктиње буја,

Полако је легло све у најдаљи најтиши сунчани затон

- да најзад из таме

Блесне у дну небеса обртника тајанствени лук.

Тишина неба се пење као стрмен зид.

Но негде далеко кроз крајеве стране

И равни бескрајске разлеже се сребрна јека оружја,

А штитови звуче у плесу мађијску:

То светлосни дуси што чувају живот међузвездани

Одгоне чини, и штите сунчев сан.

и све је већ засјало снова: у небесном кругу се пролеће

рађа –

Обнажена лоза се вије уз сунчани зид тишине,

Ко слутње мора преко сурих стена

Падају огромни модри одсеви, и љубичаст се пење дим,

Топлота нежна зрачи са осунчана снега;

Високо над струјама хладним

Пролетње сенке цветају азуром,

А доле на земљи

Дрвета у ињу, ко шуме белог корала, бујне,

Дигнуте из подморска дуга сумрака

И снова суморних мед ведрије струје где неба сјају

У модром миру халкионских дана.

Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010. 

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Праксителу

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,

као у трену бело сунце лепоте кад клону

Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,

Моћан месец се диже етиром тамним – и као

Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком

Посред модрих бескраја

Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,

Док под неизречном чари

Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна

сјаја.

Буди се сенка модра бескрајскога Маја,

Буди се бесмртна лепота сна богова,

Месец док сија – одломак небесна мрамора,

Најлепши свет из њега што вајаш:

Богова ликове сјајне на којима дрхће

Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

Небом жилама невидним и нежним,

Бела крв богова струји.

На оживелој модрој и сребрној тами

Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса –

На оживелој тами

Сија небесни мрамор уметности, и сјај му

Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Праксител је био уз Скопаса и Лисипа највећи атински скулптор IV i V  в.п.н.е. и представник такозваног „лепог стила“. Тежио је елеганцији облика, а његове скулптуре поседују мекоћу сенке.

Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010. 

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ, Трансцеденција

   1. 

Трансценденција, све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечно и несазнатљиво, што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи. Трансценденција је наша могућност и способност да се удаљимо од нас самих. Удаљујемо се од нас уколико смо ми тај објективни свет у којем смо се обрели, тако да смо и сами учествовали у његовом стварању. У нама су овај и онај свет заједно, ми смо објективни свет и његова трансценденција.

2.

Оно што је трансцендентно, несазнатљиво је. Трансцендентно се увек враћа ка нама, и то је феномен религије. Религија, то је трансценденција која нам се враћа. А тамо, с ону страну, постоји само оно што нам се враћа, и то нипошто није мало. Оно што нам долази као чињеница религиозног искуства, то су визије, то је топлина око срца у исихастичком подвигу, то је осећај празнине будиста, то је такође извесност о оном што нас надилази, превазилази, и истовремено, остаје с нама.

3.

Овај свет постоји, постоји онда и онолико колико нам се указује, у машти и мисли, у страху и дивљењу, у речима и у неизрецивом. Почетак оностраности је у епифанији, у јавном указивању светог и пресветог. Оностраност постоји од границе овостраности. Шта смо и ко смо ми у свему томе, неизрециво је и непојамно као и сама тајна богопостојања. Али мислим да је тако: божанска оностраност почиње тамо где нам се, нама људима, јавља, и величанствена је онолико колико ми то можемо да поднесемо. Превазилази нас у недоглед, који је толики колико га ми у нашим негативном и позитивном замишљању можемо на свет да донесемо.

М. Павловић, Свечаности на платоу, Просвета, Београд, 1999. 

ВАЛТЕР БЕЊАМИН, Властито име је заједница човека са стваралачком речју бога

 Бог није створио човека из речи, и није га именовао. Није хтео да га подреди језику, већ је у човеку бог ослободио свој језик, који је њему служио као медијум стварања. Бог се одмарао када је у човеку препустио своје стваралаштво самоме себи. Ово стваралаштво, ослобођено своје божанске актуалности, постало је сазнање. Човек је сазнавалац истог језика у којем је бог творац. Бог га је створио по обличју својему, створио је онога који спознаје према обличју творца. Зато је ставу: духовно биће човека јесте језик — потребно објашњење.

Његово духовно биће јесте језик у коме је створен. У речи је створен и божје језичко биће јесте реч. Сав људски језик је само рефлекс речи у имену. Име исто онолико мало достиже реч колико и сазнање стварање. Бескрајност целог људског језика увек ће по бићу остати ограничена и аналитичка у поређењу са потпуно неограниченом и стваралачком бескрајношћу божанске речи.

Најдубљи одраз ове божанске речи и тачка на којој људски језик постиже најприсније учешће у божанској бескрајности чисте речи, тачка на којој језик не може постати коначна реч и сазнање — то је људско име. Теорија властитог имена јесте теорија о граници између коначног и бесконачног језика. Од свих бића, човек је једино које само именује припаднике своје врсте, као што је и једино које бог није именовао. Можда је смело, али је потпуно могућно у овом контексту поменути други део стиха 2,20, који говори да је човек надео име свим бићима, „али се не нађе Адаму друг према њему". Као што и Адам својој жени, чим ју је добио, даје име (човечица у другој глави, Јева у трећој.) Давањем имена, родитељи посвећују своју децу богу; имену које дају не одговара — метафизички, а не етимолошки схваћено — никакво сазнање, ма како назвали новорођену децу. У строгом смислу не би требало ни да иједан човек одговара имену (према његовом етимолошком значењу), јер властито име је божја реч у људским гласовима. Са њим је сваком човеку зајамчено његово стварање од стране бога, и у том смислу он је сам творац, као што то митолошка мудрост исказује у схватању (које се често налази) да је човеку његово име судбина. Властито име је заједница човека са стваралачком речју бога.

В. Бењамин, Есеји, превео Милан Табаковић, Нолит, Београд, 1974, стр. 38-39. 

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Човек познаје сву науку овога света, али не и властиту душу

Глава може бити препуна безначајних световних ствари, и човек може познавати сву науку овога света, а да ипак не зна властиту душу. Човек познаје нарочита својства сваке твари, али је у погледу познавања властите суштине једнака незналица као и магарац. Он изјављује: "Ја знам шта је допуштено, а шта није." Али он не зна јесу ли његови властити поступци допуштени. Он зна тачну вредност сваке ствари коју купује и продаје, али у својој лудости нема појма о властитој вредности. Научио је разликовати погодне звезде од непогодних, али му не пада на ум упознати властиту душу, како би сазнао у каквом је духовном стању – радосном или јадном.

Познавати себе и живети свој живот предвиђајући Судњи дан, значи овладати највишом науком.

Џ. Руми, Благо Његова духа

Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић