Категорије

уторак, 02. јануар 2018.

ВАЛТЕР БЕЊАМИН, Властито име је заједница човека са стваралачком речју бога


 Бог није створио човека из речи, и није га именовао. Није хтео да га подреди језику, већ је у човеку бог ослободио свој језик, који је њему служио као медијум стварања. Бог се одмарао када је у човеку препустио своје стваралаштво самоме себи. Ово стваралаштво, ослобођено своје божанске актуалности, постало је сазнање. Човек је сазнавалац истог језика у којем је бог творац. Бог га је створио по обличју својему, створио је онога који спознаје према обличју творца. Зато је ставу: духовно биће човека јесте језик — потребно објашњење.
Његово духовно биће јесте језик у коме је створен. У речи је створен и божје језичко биће јесте реч. Сав људски језик је само рефлекс речи у имену. Име исто онолико мало достиже реч колико и сазнање стварање. Бескрајност целог људског језика увек ће по бићу остати ограничена и аналитичка у поређењу са потпуно неограниченом и стваралачком бескрајношћу божанске речи.
Најдубљи одраз ове божанске речи и тачка на којој људски језик постиже најприсније учешће у божанској бескрајности чисте речи, тачка на којој језик не може постати коначна реч и сазнање — то је људско име. Теорија властитог имена јесте теорија о граници између коначног и бесконачног језика. Од свих бића, човек је једино које само именује припаднике своје врсте, као што је и једино које бог није именовао. Можда је смело, али је потпуно могућно у овом контексту поменути други део стиха 2,20, који говори да је човек надео име свим бићима, „али се не нађе Адаму друг према њему". Као што и Адам својој жени, чим ју је добио, даје име (човечица у другој глави, Јева у трећој.) Давањем имена, родитељи посвећују своју децу богу; имену које дају не одговара — метафизички, а не етимолошки схваћено — никакво сазнање, ма како назвали новорођену децу. У строгом смислу не би требало ни да иједан човек одговара имену (према његовом етимолошком значењу), јер властито име је божја реч у људским гласовима. Са њим је сваком човеку зајамчено његово стварање од стране бога, и у том смислу он је сам творац, као што то митолошка мудрост исказује у схватању (које се често налази) да је човеку његово име судбина. Властито име је заједница човека са стваралачком речју бога.


В. Бењамин, Есеји, превео Милан Табаковић, Нолит, Београд, 1974, стр. 38-39. 

Нема коментара:

Постави коментар