Категорије

петак, 05. јануар 2018.

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, Записи о поезији


Окружени смо чудима, чија се аутономија чува у речима. Већ је и гола обичност невероватна. Шта је певање, ако не опијеност чудом и обичношћу? Енергија, коју убризгавамо у хаос, враћа нам се као охрабрујући одјек. У њој је тајна витализма. Надолазећи, повремено, без повода и без јасног разлога, та енергија отвара пут ка песми. Она нараста до воље за смислом: зарекли смо се да живимо, па нам, стално изнова, ваља тражити аргументе за ту луду и тешку одлуку. Кладиоци на немогуће, ми у пустињи, постављамо горде путоказе. И кад плачемо, ликујемо. Дисову „Тамницу“ увек сам доживљавао, и изговарао, као победну химну.

У данима и недељама кад нас држи грозница песме – некад се то звало надахнуће – доживљујемо не само као духовни, него и морални, и интелектуални, и телесни препород. Простор око нас се рашчишћава, све нам полази за руком, обавезе добијају хијерархијски след. Свет се не показује само смисленији, него и проходнији; проходнији у свим правцима. Наслућујемо велико средиште, руководећу силу; песма је у дослуху c том силом и кад је не именује. Нарочито онда.

* * *
Болно усамљивање песника и поезије нарочито се продубило од часа кад је започео разлаз између хуманистичких дисциплина, пре свега филозофије -– на једној страни, и науке, на другој. У првим годинама нашег века још је владао дух допуњавања и међусобног прожимања математике, физике, хемије, атомистике, сликарства, музике, пластичних уметности и поезије. Жил Верн, коме смо придавали способност пророчанског наслућивања техничких проналазака, био је тек нешто страснији читалац популарних научних ревија... У првој деценији нашег века универзалистичко знање се распукло. На једној страни су се нашле литерарствујуће душе, а на другој суви учењаци. Тако су се, и међу научницима, и међу уметницима, појавили специјалисти који су, погодивши једну тачку, промашили све остало – сам живот.

Наше се време плаши осећајне раскоши. Емотивно обиље се држи за знак примитивног, неразвијеног укуса. Ако је судити по успешности у кроћењу спонтане осећајности, у последњих сто година човек је више остарио него у претходних стотину векова... Живот никад није држао превише до укуса; Смрт је, напротив, страшно избирљив естета! Софистицирани укус се гнуша животног изобиља. И роман, и песма, чак и филм, зазиру од изражавања одвећ бурних и непосредних осећања. Пригушити осећајност, ако се већ не може одстранити: то је читав један естетски, и филозофски програм! Тамо где хируршки захват није до краја успео, прибегава се ироничном третирању емотивности.

* * *
Вирус који загађује песму зове се самодопадљива поетичност; а прозу, опет, угрожава банална прозаичност.

Песма у прози је ризичан облик, настао у тренутку распада старих метричких система. У њему се, међутим, даде уочити онај не формални, него суштински квалитет који песму одваја од прозе. Успела песма у прози, од Рембоа до Рене Шара, не прича о осећањима; она се, сваком речју, к њима приближава, гради их, откида их из таме нерецивог. Готово да поверујемо како се свака реч, ту, пред нама, први пут уобличује и исписује.

* * *
Постоје стихови који нам се, y тренуцима искушења и јачих потреса, наједном врате, испливју из ко зна каквих, замрлих и зазиданих дубина. Незвани, заборављени, склизну нам преко усана. Речи нам прискачу у помоћ. Као да их наш тренутни доживљај, наше интензивно суочавање са стварношћу, тога часа, ни из чега, стварају. Проживљено нам се прикаже као већ виђено и казано: y замрло сећање куљну сокови живог живота, и оно добије крв, у њему се обнови значење. Слика, утисак, потрес и мисао посегну за изразом, па или га створе ни из чег, или га препознају и ишчупају из сећања.
Варлам Шаламов прича да се, на Колими, тајно дружио са оним делом руске поезије који је, у младости, научио напамет. Тамничари су y Варламову убили све, сем сећања на неке песме. Вероватно је, захваљујући тим песмама, и преживео.


М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 94-98. 

Нема коментара:

Постави коментар