Окружени смо чудима, чија се аутономија чува у
речима. Већ је и гола обичност невероватна. Шта је певање, ако не опијеност
чудом и обичношћу? Енергија, коју убризгавамо у хаос, враћа нам се као
охрабрујући одјек. У њој је тајна витализма. Надолазећи, повремено, без повода и
без јасног разлога, та енергија отвара пут ка песми. Она нараста до воље за
смислом: зарекли смо се да живимо, па нам, стално изнова, ваља тражити
аргументе за ту луду и тешку одлуку. Кладиоци на немогуће, ми у пустињи,
постављамо горде путоказе. И кад плачемо, ликујемо. Дисову „Тамницу“ увек сам
доживљавао, и изговарао, као победну химну.
У данима и недељама кад нас држи грозница песме –
некад се то звало надахнуће – доживљујемо не само као духовни, него и морални,
и интелектуални, и телесни препород. Простор око нас се рашчишћава, све нам
полази за руком, обавезе добијају хијерархијски след. Свет се не показује само
смисленији, него и проходнији; проходнији у свим правцима. Наслућујемо велико
средиште, руководећу силу; песма је у дослуху c том силом и кад је не именује.
Нарочито онда.
* * *
Болно усамљивање песника и поезије нарочито се
продубило од часа кад је започео разлаз између хуманистичких дисциплина, пре
свега филозофије -– на једној страни, и науке, на другој. У првим годинама
нашег века још је владао дух допуњавања и међусобног прожимања математике,
физике, хемије, атомистике, сликарства, музике, пластичних уметности и поезије.
Жил Верн, коме смо придавали способност пророчанског наслућивања техничких
проналазака, био је тек нешто страснији читалац популарних научних ревија... У
првој деценији нашег века универзалистичко знање се распукло. На једној страни
су се нашле литерарствујуће душе, а на другој суви учењаци. Тако су се, и међу
научницима, и међу уметницима, појавили специјалисти који су, погодивши једну
тачку, промашили све остало – сам живот.
Наше се време плаши осећајне раскоши. Емотивно
обиље се држи за знак примитивног, неразвијеног укуса. Ако је судити по
успешности у кроћењу спонтане осећајности, у последњих сто година човек је више
остарио него у претходних стотину векова... Живот никад није држао превише до
укуса; Смрт је, напротив, страшно избирљив естета! Софистицирани укус се гнуша
животног изобиља. И роман, и песма, чак и филм, зазиру од изражавања одвећ
бурних и непосредних осећања. Пригушити осећајност, ако се већ не може
одстранити: то је читав један естетски, и филозофски програм! Тамо где хируршки
захват није до краја успео, прибегава се ироничном третирању емотивности.
* * *
Вирус који загађује песму зове се самодопадљива
поетичност; а прозу, опет, угрожава банална прозаичност.
Песма у прози је ризичан облик, настао у тренутку
распада старих метричких система. У њему се, међутим, даде уочити онај не
формални, него суштински квалитет који песму одваја од прозе. Успела песма у
прози, од Рембоа до Рене Шара, не прича о
осећањима; она се, сваком речју, к њима приближава, гради их, откида их из таме
нерецивог. Готово да поверујемо како се свака реч, ту, пред нама, први пут
уобличује и исписује.
* * *
Постоје стихови који нам се, y тренуцима искушења
и јачих потреса, наједном врате, испливју из ко зна каквих, замрлих и зазиданих
дубина. Незвани, заборављени, склизну нам преко усана. Речи нам прискачу у помоћ. Као да их наш тренутни
доживљај, наше интензивно суочавање са стварношћу, тога часа, ни из чега,
стварају. Проживљено нам се прикаже као већ виђено и казано: y замрло сећање куљну
сокови живог живота, и оно добије крв, у њему се обнови значење. Слика, утисак,
потрес и мисао посегну за изразом, па или га створе ни из чег, или га
препознају и ишчупају из сећања.
Варлам Шаламов прича да се, на Колими, тајно
дружио са оним делом руске поезије који је, у младости, научио напамет.
Тамничари су y Варламову убили све, сем сећања на неке песме. Вероватно је,
захваљујући тим песмама, и преживео.
М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 94-98.
Нема коментара:
Постави коментар