Тихо у златноме миру сужаваху се прстенови дана,
У пурпурна тоњаху мора вечерња:
Опални благи жар јесењих залазака,
Дрхтаји бледа пурпура у лишћу и у позном грожђу,
Најнежнији плам разливен по небесној пучини
млечној:
Таласи и ветри и буктиње буја,
Полако је легло све у најдаљи најтиши сунчани
затон
- да најзад из таме
Блесне у дну небеса обртника тајанствени лук.
Тишина неба се пење као стрмен зид.
Но негде далеко кроз крајеве стране
И равни бескрајске разлеже се сребрна јека
оружја,
А штитови звуче у плесу мађијску:
То светлосни дуси што чувају живот међузвездани
Одгоне чини, и штите сунчев сан.
и све је већ засјало снова: у небесном кругу се
пролеће
рађа –
Обнажена лоза се вије уз сунчани зид тишине,
Ко слутње мора преко сурих стена
Падају огромни модри одсеви, и љубичаст се пење
дим,
Топлота нежна зрачи са осунчана снега;
Високо над струјама хладним
Пролетње сенке цветају азуром,
А доле на земљи
Дрвета у ињу, ко шуме белог корала, бујне,
Дигнуте из подморска дуга сумрака
И снова суморних мед ведрије струје где неба
сјају
У модром миру халкионских дана.
Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар