Категорије

среда, 03. јануар 2018.

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Праксителу


Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,
као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним – и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна
сјаја.


Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија – одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса –
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.



Праксител је био уз Скопаса и Лисипа највећи атински скулптор IV i V  в.п.н.е. и представник такозваног „лепог стила“. Тежио је елеганцији облика, а његове скулптуре поседују мекоћу сенке.



Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, Ариадна, Београд, 2010. 

Нема коментара:

Постави коментар