АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Праксителу

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,

као у трену бело сунце лепоте кад клону

Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,

Моћан месец се диже етиром тамним – и као

Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком

Посред модрих бескраја

Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,

Док под неизречном чари

Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна

сјаја.

Буди се сенка модра бескрајскога Маја,

Буди се бесмртна лепота сна богова,

Месец док сија – одломак небесна мрамора,

Најлепши свет из њега што вајаш:

Богова ликове сјајне на којима дрхће

Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

Небом жилама невидним и нежним,

Бела крв богова струји.

На оживелој модрој и сребрној тами

Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса –

На оживелој тами

Сија небесни мрамор уметности, и сјај му

Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Праксител је био уз Скопаса и Лисипа највећи атински скулптор IV i V  в.п.н.е. и представник такозваног „лепог стила“. Тежио је елеганцији облика, а његове скулптуре поседују мекоћу сенке.

Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010.