АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Априлско јутро

У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца,

Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа,

И видела сам где цветају зоре неизречне

Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова 

Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим:

О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови,

Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни, цветови звезданих бескраја,

О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души!

Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу,

Буђење рана што поново тону, у тешке облаке,

Па модре сасе априлских ведрина

Тихе маргерите у бездану морске траве,

И пламене купе и гроздови свилни

И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје:

Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.

Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010.