Марија Јефтимијевић Михајловић, ТАМНА ЕНЕРГИЈА МИХОЉСКОГ ЛЕТА (Драган Лакићевић, "Плачем у тами", „Партенон“, Београд, 2023)

 

Најновијом збирком Плачем у тами Драган Лакићевић се враћа неким класичним мотивима и поетским формулама своје симболистичке поетике, већ наговештене у збирци Прохуја (2020). Ако би, међутим, требало говорити о томе шта књигу Плачем у тами разликује од претходних песама и песничких образаца, саобразних оним већ утврђеним, то би свакако била нека врста субјективног лиризма. Песме ове збирке носе лирску сугестивност, а духовни лик песника изграђен је и профилисан у лирским круговима, из којих се животно и песничко искуство приближавају до оне линије у којој је живот могућ једино као песнички, а песма могућа једино као – животна. Као на уласку и изласку из песничког света збирке Плачем у тами, стоје две песме које апострофирају две основне идеје књиге – да за песника нема живота без поезије и да сваки сегмент живота може бити поезија, сагласно Хелдерлиновој тврдњи да је људска егзистенција једино могућа као песничка, односно да „песнички станује човек на овој земљи“.  

За Драгана Лакићевића песма има онтолошки статус – живот је близак карактеру и природи поезије: „Све може бити поезија / ако говори песник“ („Карвер, хвала на посети“) и живот, као папир, „пристаје на било какву судбину / само да буде песма“ („Папир за песму“). Скраћенице, матични, телефонски и ISBN бројеви, листић у блокчићу, датуми, рокови – све може бити песма и све јесте песма када се животно искуство непрестано претаче у песничко као код Лакићевића, за кога је поезија, односно књига – религија. Али, с друге стране, поезија и живот стоје и у некој врсти поларитета и антагонизма, отимајући од времена време за себе, при чему су њихово „бојно поље“ свест и савест песника: „Напуштао сам живот / због поезије // Напуштао поезију због живота // Не знам чега сам имао више // Сад поезија напушта мене / због живота // А живот напушта поезију / због мене // Хтео бих да сам свуда / а нисам нигде“ („Напуштао сам живот“). Субјект поезије јесте сама песма, односно поезија. Различите манифестације и видови под којима се појављују питања поезије (стварање, однос поезије и живота, песнички дијалог са живим и упокојеним песницима, белина папира, питање будућности поезије) сведоче песникову аутентичну слику света и живота и граде његову аутопоетику.

Иако по основном тону и атмосфери, меланхолији и носталгији над трошношћу и пролазношћу свега, лако може да се подведе под лирику „меког и нежног штимунга“, рефлексивни слој Лакићевићевих песама, изражен метафорама и песничким сликама, сликама-симболима призора свакодневног живота и пошастима које су обележиле наше доба (попут короне), као и оним евоцираним из прошлости, на догађаје, људе који су обележили његов (књижевни) живот, носе неку врсту трансцендентног оптимизма и поверења у тријумф поезије.

Поезија се ставља у позицију медијума преко којег се остварује пуноћа смисла, а сама позиција песничког субјекта мења се у односу на раније песме: песник заузима неку врсту метафизичког видика над животом – његова перспектива је тријумфална, али је тријумф сетан и носи „тамну енергију михољског лета“ („Трепери песма“). Поред њега промиче живот – догађаји, људи, појаве и призори, промиче поезија. Песнички субјект окреће се тишинама унутрашњег бића, чији су простори белине – као и папира – несагледиви, али не и онеспокојавајући. Чулна перцепција пуну меру остварује преко синестезијских слика – бело је време, бео бескрај, бела даљина; све је у знаку вечне белине снега, као једног од препознатљивих песничких симбола Драгана Лакићевића.

Чак су и „пејзажна архитектура“ („Дрвеће Београда“) и „урбана архитектура“ („Улице песника“), као спољашњи песнички простори у централним циклусима збирке, такође у функцији наглашавања основне идеје о поезији као тачки свејединства човека и света. Дрво и човек, нарочито песник, наликују један другом; они су близанци, каже песник, и деле судбину историје и времена, немоћни пред силама времена-варвара, које руши велике песнике попут стабала, и савремених варвара који мењају лице града и паркова. Страдање је опште и судбина пред силницима неизбежна. Идентификација песника и дрвећа диктира и нешто другачији карактер песничког језика у самој збирци. Бели борови, магнолија и вишња у Старом Кошутњаку, Чарапићев брест на Авали, пањ крај језерца у Топчидеру – свему је, баш као и човеку, намењена иста судбина: пролазност.

Лирски тоналитет песама тријумфује и онда када се осећа стишана атмосфера помирености са судбином (и дрвећа, и човека) и када фуга смрти провејава кроз све. То се нарочито односи на песме којима је обележено једно страхотно време, година болести, 2020. Егзистенцијални простори живота мешају се и сједињују са ирационалним просторима смрти – у песмама су мртви песници живи (Новица Тадић на свом „небеском“ поткровљу, Стеван Раичковић за „небеским столом“ Српске књижевне задруге), а лица живих људи више налик мртвима. У огледалу смрти огледају се и песник и човек, при чему је немогуће заобићи магијско и фолклорно значење огледала у повезивању са оностраним. Рилкеовски речено, и у Лакићевићевој поезији нема овог и оног света, већ само постоји велико јединство. А у њему, песник трага и за својим лицем и одразом „с оне стране“ („шта ће бити с мојим песмама“), загледан у унутрашње космичке тишине бића, где свој једини и прави одраз налази у песми која чека да буде написана.

 Политика, 19. септембар 2023, стр. 6.

Марија Јефтимијевић Михајловић, РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ПРОШЛОСТИ (Славица Гароња, "Селена или приче из зелене кутије", Српска књижевна задруга, Београд, 2022)

 

Преглед библиографије издања Српске књижевне задруге, од њеног оснивања до данас, показује да међу њеним ауторима није било много жена, али оне чије су књиге овде  објављене у Задрузи, нарочито у Колу, заиста представљају репрезенте српске књижевности и науке о књижевности и језику (од Јелене Димитријевић, Милице Јанковић, Анђелије Лазаревић, Данице Марковић, Лепосаве Павловић, Јеле Спиридновић Савић, Исидоре Секулић, Анице Савић Ребац, Гордане Тодоровић, Светлана Стипчевић, Гордане Бабић Ђорђевић, Десанке Максимовић до Светлане Велмар Јанковић, Гроздане Олујић, Злате Бојовић, Јелице Стојановић, Снежане Самарџије, Весне Капор итд.). Као аутор Српске књижевне задруге, и Славица Гароња припада том кругу одабраних књижевница, јер је у едицији Коло објавила роман Повратак у Аркадију (2014), а осим тога и приповетке Изидина копча (2013), као и роман Под Месечевим луком (2018), у другим библиотекама ове издавачке куће, односно институције.

          Ово је важно истаћи и због чињенице да је научноистраживачки рад Славице Гароње, универзитетског професора, фоклористе, историчара књижевности, али пре свега књижевника, везан за проучавање тема које се ослањају на етнос и усуд жене односно женски принцип. Она је и у домену научног и у домену књижевног рада, као пасионирани истраживач  женског стваралачког доприноса српској књижевности и култури током 19., а нарочито 20. века, остварила значајне резултате, о чему сведоче књиге: Жена у српској књижевности и култури (2010), Жене говоре (2013) и Жена и идеологија у српкој књижевности (2017).[1]

Њен истраживачки фокус нарочито је био усмерен на питање утицаја идеологије, како на само стваралаштво, тако и на животну судбину умних и даровитих жена српске културе (Исидоре Секулић, Лепосаве Мијушковић, Љубице Цуце Сокић, Светлане Велмар Јанковић, Јелене Димитријевић, Милице Јанковић и других). Њу је, како чини се, посебно занимало стваралаштво и судбина оних жена које су страдале под репресијом власти различитих идеологија, а међу њима и оних које су, попут Вере Ценић и Драгице Срзентић, завршиле на Голом отоку.

Иако не нужно, познавање научноистраживачког рада Славице Гароње, значајно је за разумевање и тумачење њене најновије књиге уметничке прозе Селена или приче из зелене кутије, јер је драгоцено и нуди могућност сагледавања ове књигу као наставка њеног истраживања, с тим што је ауторка одлучила да српској историји женског страдања да и свој уметнички печат, односно израз; да на уметнички начин проговори о историјским околностима које су биле немилосрдне за књижевни таленат знаменитих жена из наше прошлости; да нам приближи једно време и дух грађанске и аристократске Србије, али и оне радничке, сиромашне, из које је, такође, просијавао ванредан женски интелект и таленат; да из сенке извуче и на особен начин читаоцу представи и оно што се може само назрети између историјских чињеница, рукописа и документације, али и много више од тога: да нам предочи једну надисторију или могућу историју, приповедајући на основу бројних историјских извора о околностима које су одређивале не само судбину појединаца из наше историје, него и саме њене токове.

Тематски и приповедачки врло сложена, књига Селена или приче из зелене кутије Славице Гароње, осим што нуди изванредан читалачки доживљај, подстицајна је и за мноштво драгоцених тумачења прошлости, нудећи перспективу која на ближи начин одређује дух једног времена, који се све више губи и траје само у обрисима и сећањима.

          Први од праваца тумачења везан је за оне поменуте токове којима је ауторка била посвећена у свом научном раду – допринос жена, активистикиња развоју српске интелигенције између два светска рата, односно теми њиховог страдања. Отуда не изненађује што књигу отвара управо прича посвећена оним женама које су покренуле профеминистички, односно напредан женски часопис Жена данас 1936. године – приповетка која носи наслов „Пашићева шест, мезанин десно“.

Вишегодишње истраживање Славице Гароње као историчара књижевности, њена обавештеност о историјским детаљима из прошлости и радознао дух, пред којим очигледно није смело да буде никаквих препрека, иако доминантно и значајно, није, међутим, и пресудно, што прво дотиче читаоца њених приповедака. Личностима, местима, догађајима, па и стварима из прошлости, она прилази на један посебан, сензибилан начин, упијајући од духа тог времена оно најзначајније и зрачећи духом тог времена најсугестивније могуће. Негован стил, који се овде, у највишем и најлепшем смислу речи, може назвати женским писмом, јер је у знаку високог степена поетизације, женског сензибилитета и перцепције, као и атмосфера прошлости, до детаља познавање личности и њиховог живота, прилика, просторног окружења, односа међу људима, све је то историјско и надисторијско сажето у причама Славице Гароње, да се с правом поставља питање: где престаје историја, а почиње фикција?

Чак и када не именује своје јунаке и јунакиње, попут књижевнице чији стан обилази (али је на основу иницијала и података које о њеном животу даје јасно да је реч о предратној књижевници Милки Жициној, коју Славица Гароња изузетно цени), она ванредном способношћу приповедања увлачи читаоца у тај свет прошлости, који и сâм постаје његов део. Ауторка (која је истовремено и наратор) постаје литерарни кустос који читаоца успева да заинтересује за готово сваки детаљ, сваки предмет у стану књижевнице, слику, мермерну или дрвену статуу, арабеску, али томе доприноси и један особен приповедачки поступак који Гароња користи – а то је промена нараторске перспективе. Од класичне дескрипције, у којој је наратор невидљив, долази се на крају приче до нагле промене приповедања у првом лицу: „Као да сам упознала М. Ж. Лично, тек сад!“. (Такав пример имамо и у „Причи о девојчици с породичне фотографије“, која је, на посредан начин, и прича о трагичној породичној историји новосадске породице Полит-Десанчић, кроз судбину њеног последњег потомка, професорке англистике, Илеане Чуре).

Осим тога, прича и причање је у књизи присутно и на један другачији начин, не само као нарација, већ као метанарација. Указујући на пропадљивост свега материјалног што иза једног писца остане – хартије, документа, фотографије, рукописи (који неретко завршавају поред контејнера због немарности несавесних наследника) – она доказује трајност и непропадљивост приче, па и оне приче коју сама приповеда о тим знаменитим, а заборављеним људима, пре свега женама из наше прошлости.

С друге стране, повремено се чини да приче Славице Гароње јесу израз феминистичке критике, јер из прошлости изразито мушког и суровог света, извлаче личности и достигнућа оних жена којима идеолошки обојена историја, и историја књижевности и историја културе, нису дале заслужена места. Њих нема у енциклопедијама, али их има у овим приповеткама и та врста оживљавања или реактуелизације, па и поетске рехабилитације, чине такође посебан квалитет прича ове ауторке. Историју несумњиво пишу победници, али, историју пишу и мушкарци, као читамо у подтексту многих прича. На том су фону можда су најснажније приповетке „Једно непослато писмо из Каћа“ (сестрино писмо Милеви Марић Ајнштајн), и посебно централна прича која именује збирку „Селена или приче из зелене кутије“.

Међутим, далеко од тога да се ова приповетка може тумачити само у контексту феминистичке критике. Напротив. Ауторка је андрићевски пре склона критици малограђанштине и малограђанског света, кога чине и жене, односно нарочито оне жене које, статусно, али не и по духу, припадају високим друштвеним слојевима. Па ће тако за „старамајке“ рећи да су биле „богови у кући“, чувари угледа и морала, па макар и оног лажног, а највећим парадоксом феминизма прогласити управо то што једна „женски освешћена“, талентована књижевница и новинарка, подређује свој таленат, али и прилику за материнство, мушкарцу којег воли.

Друга значајна димензија ове приповетке односи се на облик казивања који ауторка примењује, и он је такође у вези са поменутом магијом или чари приповедања. Служећи се монтажним поступком у коме се смењују сан и јава, односно прошлост и садашњост, где се несмирена душа рано преминуле Селене, новинарке Политике уочи Другог Светског рата, јавља у сновима човека који је заправо син њене животне љубави, професора М. Б., Славица Гароња је исприповедала причу која је на граници фикције и метафизике. Ту се кроз онострано пројављује оно реално и проживљено, а Селена, чије име у грчкој митологији означава богињу и персонификацију месеца, оправдава и мистичност свог имена, и мистерију свог краткотрајног живота. Уз све то, посебна је заслуга Славице Гароње што је причом о Селени (Дукић) подстакла и друге истраживаче да се заинтересују за њену личност и дело, како за оно што је објављено, тако и за оно што је остало иза ње у рукопису – писма, драме или део незавршеног романа о Милици Стојадиновић, о којем С. Гароња такође пише.[2]

Међутим, иако, у идејном и тематском смислу чини доминантнији део књиге, темат о знаменитим и оним заборављеним женама српске историје у приповеткама Славице Гароње представља само део духовне ризнице наше прошлости, јер им у вредносном смислу парира прича која прати живот „несуђеног краља“ Србије – принца Ђорђа Петровића, Карађорђевог унука, прича која носи назив „Принц Ђорђе од Србије, или прича која се могла догодити“.

Иако главни ток приче прати његов живот, од рођења у изгнанству његовог деде и оца, па до смрти, ова обимом дуга приповетка – која уз Селену представља најбољи и уметнички најуспелији део књиге – вођена је пре свега ауторкином идејом да се историја представи као низ околности које одређују не само судбину једне личности, већ и судбину читавог српског народа, захваљујући оном „језичку на ваги“ који је, како ауторка каже, заслужан за многе „случајне уласке у историју“.

При томе, начин на који она уноси мноштво историјских детаља, података – за чије је прикупљање несумњиво било потребно и време и студиозно научно истраживање – показује и њено приповедачко умеће и тежњу да историја не засени књижевност. Успешно повезујући догађаје и личности, историјске околности које су нужно утицале на токове живота личности о којима приповеда, С. Гароња ниједног тренутка не допушта да буде нарушена магија приповедања, нити да историјско буде претпостављено – надисторијском. Осим тога, главни стожер приче представља историјат чувеног Капетан-Мишиног здања, око кога се, као магијске ватре, плете прича о принцу Ђорђу, који је био зет утицајног Михаила Анастасијевића. Отворена питања о могућности другачијих историјских токова Србије у 19. веку, а тиме и читаве њене даље историје, могла би ову причу именовати и као: „Једна могућа историја“. Занимљиво је, иначе, да у историјским подацима, архивским и другим изворима, нема ниједне сачуване фотографије принца Ђорђа, али је његов лик, захваљујући истраживачком духу, колико и лирском рафинману Славице Гароње, јасно изронио из ове приче, доказујући да књижевност, на известан начин, има преимућство над историјом.

Уопште говорећи, све личности наше прошлости о којима Славица Гароња приповеда – било да су престолонаследници и припадници династија или признате и оспораване књижевнице, жртве владајућих политичких идеологија, па и оне које су део прошлости као животни и духовни сарадници, сапутници и сапатници поменутих – живе су на један чудесан начин више него многи наши савременици. Начин на који С. Гароња приповеда и начин на који је читаоца уводи у тај мистични свет минулих времена, има карактер дослуха са оним највреднијим из прошлости, које, као вредности из зелене кутије, извлачи на светлост дана, односно ставља пред читаоца.

У уметничком смислу, те вредности су права мала јеванђеља за искушења данашњице, како она каже за есеј „о књизи и кромпиру“ и Исидори Секулић, са којим и заокружује књигу, а у стваралачком смислу оне доказују колико је књижевност значајан чинилац у процесу реинтерпретације прошлости.

Текст је објављен у Новој зори, број 79 (јесен, 2023), 185 – 188.

---

[1] Осим тога, домети научног рада Славице Гароње на пољу фолклористике су веома запажени и улазе у ред значајних резултата у изучавању српске традиције, етнологије и антропологије: Народне песме славонске границе (1987), Народне приче са Папука (1996), Антологија српске народне лирско-епске поезије војне крајине (2000), Српско усмено књижевно наслеђе војне крајине: у записима 18, 19 и 20. века (2008), Од Цариграда до Будима: аспекти усменог песништва; савремена књижевност на фолклорној матрици (2014).

[2] Након објављивања књиге Селена или приче из зелене кутије Славице Гароње, Татјана Јанковић је приредила збирку приповедака и публицистичких радова Пређа, које је Селена Дукић објављивала у Летопису Матице српске и Политици до своје смрти 1935. године (Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац, 2022). О Селени Дукић је у више наврата писала и Ана Стјеља.

Ксенија Атанасијевић, ЧОВЕК НИЈЕ САВРШЕН, НЕГО ЈЕ У ПОСТАЈАЊУ

 

Постоји јединство природе; човек је део универзума, и могућност његове величине је у томе да дође до сазнања ове истине. Зато Тагора учи да човек не сме да се одваја од спасоносног додира са бесконачним, јер онда самога себе распарчава и једе своје рођено месо; да не сме да сматра ембрионални живот своје уске унутрашњости за последњу стварност, јер тако живи у најгорој тамници.

Крајње остварење човеково није моћ, него је савршенство помоћу самоупознања и самоодрицања у љубави. Сви себични нагони и све саможиве жеље помућују поглед на праву суштину душе, и човек је заблудело тражи, и на самим њеним вратима пита: „Где је она?“ А душа, у најдубљем свом основу, жели да пређе преко свега онога што има. Опкољена дохватљивим стварима, узвикује она: „Сита сам свега што могу да дохватим; ах, где да нађем онога ко никад не може да се достигне?“ Јер човек није савршен, него је у постајању. Као оно што јесте, он је мали, и кад би на томе степену вечито морао да остане, био би то најужаснији пакао који фантазија људска може да замисли; али, као оно што постаје, он је бесконачан.

Души чинимо најтежу неправду кад заборавимо да је у свакоме човеку жива једна вечна истина. Зато само помоћу љубави душа достиже свој врховни циљ, пробија се кроз зазидане границе личног субјекта, и прелази у бесконачност. Само помоћу љубави долази она до свести о своме јединству са васељеном.

Ксенија Атанасијевић, „Један визионер радости и садашњице“ (1923), у: Јован Пејчић, Птица са два гнезда: Рабиндранат Тагор у Београду, Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2023, стр. 163.

Бранислав Петровић, НЕ УМЕМ ДА ЖИВИМ

 

Не умем да живим а живи ми се.

Кад умрем, родићу се, чини ми се.

О, боже, боже, шта учини твој син?

Ти му даде лиру, он је окачи о клин.

И јаукну страшно, ко нико пре њега,

Одричући се и песме и себе и свега.

Србија је земља у којој за пића

Песнике туку за нова открића.

Кад постигнем циљ и доспем у тмину,

Нек се зна да нисам имʼо отаџбину.

Време је свемоћно, оно звезде меље,

Да се зна да нисам имʼо родитеље.

Па и мајку своју, најсветију зору,

Сам сам измислио као метафору.

Мајку, то сазвежђе што кроз бескрај броди,

Дуго сам молио да ме живог роди.

И родила ме живог ко жаруљу,

Ал ме без оружја пустила у руљу.

И будући да сам први пут ван тмине,

Не умедох да се браним од светине.

 

И дотле је дошло, о, мајко, опрости,

Враћам се натраг у тебе кроз кости.

Само сазвежђа мудра памте у свом сјају

Како ми је било тесно у бескрају.

Божидар Кнежевић, О ПРАВОЈ ФИЛОСОФИЈИ ЖИВОТА

 

Од свега што човек добија на дар од Бога и  што сам може стећи, најограниченију количину капитала има у времену. Само време, од свега онога чиме човек може располагати, јесте одређена и ограничена количина; све друго, знање и положај, наука и богатство – нису тако одређених граница. Стога мудро располагање временом јесте основ све мудрости и живота; уштеда времена јесте основна уштеда на којој почивају све друге уштеде и тековине човекове.

*

Права је философија живота сматрати сваки дан као целину, и то целину једног слова у речи и књизи. Сваки дан радити оно што ће се увек радити, и ниједног дана не радити оно што не треба никад радити. Само тако се може постићи онај прави, природни а свесни континуитет и чврста веза у једном животу колевке с гробом. Само тако живот добија неког извесног смисла; само тако човек може створити од себе неку вредност. Отуд је живот већине људи без смисла; у књизи живота њихова многи су листови исцепани или измрљани, јер о многим данима није вођено рачуна. Човек рачуна обично на године, месеце, а не види да је све то састављено из дана.

Божидар Кнежевић, приредио Саша Радојчић, Десет векова српске књижевности, књига 118, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2018, стр. 146.

Новица Тадић, НА ВИДОВДАН 1989.

 

На свети овај дан

Обуци чисту кошуљу

Јер дуго си се у калу будио

У катрану кључалом

У магли

О облаку општем

У јамама, у котловима

У људима-рупама

У можданој маховини

Петар Лубарда, Косовски бој 

Сад знаш

И писање је јуначко

Огледање

Где врви

Вечно Зло

 

Н. Тадић, Крај године: изабране и нове песме, Културни центар Новог Сада: LDI, 1993, стр. 3.

Жан Мореас, СТАНЦЕ

 

Не реци: живот је гозба пуна сјаја;

илʼ дело глупака, илʼ подлост и срам.

Алʼ нипошто: живот јесте зло без краја

То клонули слабић нека збори сâм.

Смеј се као када шуме гране младе,

Плачи као ветар који вале гна,

Окуси све сласти, претрпи све јаде.

И реци: много је, а све сен је сна.

 

(препевао: Владета Кошутић)

Марија Јефтимијевић Михајловић, ГЛЕДАЈУЋИ У ЗВЕЧАН

 

Када бих поново прогледала

Дуже бих и више оно место гледала

Где с истока сунце пригрљује Звечан

 

У те остатке града

Знамења једног живота и времена

Дивила се сваком камену и пукотини

Коју издалека видим боље

И болније

 

Гледала дуго у тај сјај далеког века

И мрак људске охолости

Све док погледом не обавијем

Тај чардак-град

 

И не узнесем га до висина

Којим су и очи краља Стефана

Новим видом прогледале

У висинама дечанским

Новица Тадић, О ПУТОВАЊУ

 

* Свет и светске странпутице! Са торбама на леђима, на којој ћемо се од њих наћи – зар је то важно?

* Нема се куда отпутовати, све је некако исто: смењују се облици зла.

* Да се не заборавимо у путовањима, да не заборавимо ко смо.

* У животу се много и на разне начине страда. Један је пострадао на друму; други у дому своме седећи.

* Кад би свако од нас отпутовао до себе, и тамо се мало задржао! Имао би шта и видети.

* Зле су наше мисли и зле су наше жеље. Отпутујмо бар на недељу две, бар на један дан, да не би остали упорни у свом злу.

* Зло је покрило земаљску куглу.

* Да се растеретимо од журбе за поседовањем и свакодневних брига, журимо за путовањима. Спремамо се на пут, пакујeмо кофере, маштамо о далеким греховима. И кад из кућа не избивамо, наш дух често скитничи.

* Видимо крај времена; време се испуњава. Стижемо на циљ.

* Многи желе да знају шта се догађа у страним земљама, да упознају те земље а оно што је испред њиховог носа њих не занима, јер то, углавном, смрди.

* Пропадљивост, трулежност. То су кола пропасти.

* Одавно смо скренули са правог пута па лутамо као туристи у непознатом крају.

* Путовао бих, али на чудесан начин.

* Да сам достојан, отпутовао бих на неко свето место. Као сваком грешном, потребно ми је присуство светиње. Светиња је лек. Искорачио бих из долине суза, и то би било право путовање.

* Господ нас упућује благим путевима, а ми лутамо и не знамо куда смо се упутили.

* Смеши се из таме, не треба ми више светости, ето рођења.

* А онда су дошле друге страшне светлости: светлости бомбардоване отаџбине, светлости спаљених цркви и манастира, светлости мањкавих демагога на српској политичкој сцени.

* То се најдубље тиче мене и моје муке. Сваки је ту неки одломак, петељка, патрљак.

*

Нестворена светлост нек пројави живог Бога, спасење наше, васкрсење наше.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 852–853.

Новица Тадић, О НЕБУ

 

* На небу смо 78 дана гледали пропаст запада.

* Хуље су се подигле у ваздух, и одозго нас засипале својим

слепилом.

* О, нису то биле хуље, него анђели. Анђели Сотонини.

* Мегалополис је велико чудовиште. Са његовог трга види се празно небо.

* И човек расејане пажње примети звезду падалицу на небу.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 851.

Новица Тадић, О СВЕТУ

 

* На златнопечатној повељи, израђеној од пергамента, записали су: „за поезију што сведочи и светла и таме човека и света”.

* Не, не устежем се да кажем да је свет долина плача. И засигурно, плакао сам и ја у њој, једном, поред свог срушеног зида.

* Изврнуо сам само једну песничку слику и цео свет је, учинило ми се, у њој био задрхтао и постао као нова звезда.

* Патња ме баца у другу патњу увиди су све мрачнији. Јесам ли то хтео?

* „Сада је све другачије”, рећи ће усхићени сведок Апокалипсе.

* Свет ме немилосрдно зграби; баналности свакодневице ме облију тако да се давим у њима; а приземне ситне мисли направе од мене решето кроз које лако пролазе, и засипају ме да ништа друго не приметим.

* Човек је поцрнео; хоризонт се смрачио; увелико се припрема Антихристов долазак.

* Свет је препун месарских кука.

* Јуда

Неко крикне у врбаку

Да се примириш и отпочинеш

потребно ти је

новца мала сума.

Али Јуда не долази.

Нема га.

Заборавио је на тебе.

* Разоткривајући мрачну страну света, примао сам ударце и

шамаре, понижења у низу. Није ми било лако у мучилиштима, код

вражјих шегрта.

* Овај самотњак не трчи за орденом. Зато ми, чланови жирија, потрчимо и сретнимо га: унапредимо га.

* Књижевници и фарисеји, генијални, морални, праведни и правоверни.

* Свет је зло место, за зле духове збориште.

* Грех и искушења грехова разарају моје биће и свету га потчињавају.

* Враг је бацио на мене своје мреже и сад ме у његову изреку сажима.

* Бог попушта патње и болести на мене, уразумљује ме у свету.

* Кроз бол сазнајемо свет, упознајемо и љубимо Христа.

* У свету је сваки човек мали мученик.

* Бог допушта ђаволу да у свему ствара искушења кроз која, кад прођемо, зарађујемо небеску плату.

* Свет је устројен тако да изневерава многа очекивања.

* У свету зарађујемо небеску плату. Али, свако од нас и за ђавола понешто одради.

* Свет је пун немилосрдних егзекутора, заслепљених убица и ревносних гробара. Нема броја слугама ђаволовим; не промаши њихова десница.

* Свет и коначни пораз изједначиће се у мојој смрти.

(...)

* Међу мојим прстима је прах са лептирових крила.

* Нестворена светлост нек пројави живог Бога, спасење наше.

* Одбачени предметни свет; одбачене и похабане ствари имају на себи више тајанства од светлих новотарија.

* Песник је неуротична јединка загледана у бесмисао савременог света; сведок чудеса и апсурдних догађаја, у потрази за траговима бесмисла и наговештајима који га воде у неизвесност.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 848–850.

Новица Тадић, О ИРОНИЈИ И САРКАЗМУ

 

* Племенити људи нису разумели неке моје поступке. Видели су резигнацију на делу, одбијање, песимизам и пад у ништа.

* Тамна бића којима сам настањивао просторе свих мојих књига – шта су она? Мехури од сапунице? Измишљотине? Или описи, реални и уверљиви?

* Окрутне игре малих демона.

* Искушења пристижу са свих страна. Ђаво је запосео човека, и све се људско урушава и сипи кроз бездан.

* Била су стварнија од сваке стварности – та привиђења. Заклонила су све остало, и ништа се осим њих није могло видети.

* Добитник угледне књижевне награде која се сваке године додељује а сачињавају је плакета и новчани део који није мали за наше услове...

* Сарказам, иронију и отровни хумор налазим код очајника и црних удовица.

*Сарказмом и иронијом одговарао сам онима који су ми причињавали духовне патње. Таквих је увек било и смењивали су се као лишће на дрвету.

* Једноставан и смирен човек не одговара сарказмом и иронијом на светске изазове. Он не показује своју духовну надмоћ; ничим се не истиче и све успокојава.

* Суморан и тежак је сваки мој дан. Неподношљиво је живети у свету. Терет на терет пада; крв у бару увире.

* Ако је некада било све добро, онда нам ништа друго не остаје него да се стрмекнемо у бездан.

* Многи су се удавили у целини.

* У тескоби егзистенције као у завичајној торби.

* Бол преплави цео свет; садржаје потисне, у незнању замиру. Уништи све пред собом. Затвори нам ока оба.

* Тоталитет је ужасан. Као некакав црни шешир у који је стало све зло овог света.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 847–848.