ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Апсолутно у духу чине елементи религије, философије и уметности

Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“, што ће рећи за извесну будућност. Простије речено, само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленат, него сведочанства; не одлике и изнимноси, које су то само извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свог времена прећи у Време, које ми не схватамо, али које нас садржи.

            *

Општи проблеми вуку ка ауторитету највиших моћи, вуку у религиозне области.

                                                              *

Човек је сарадник Божји на безброј начина и на безброј сектора Божјег рада и умовања.

                                                                       *

Човек не зна за једно основно знање у области Божје правде: оно што ја немам, то је оно што мени није дато, а није оно што други има.

                                                                       *

Човеку [се] додају с времена на време непознате моћи. Додирне човека нешто што он не може да додирне – такво је наше искуство.

                                                             *

Еванђеље лепо тумачи: све што имамо то су они таленти које Бог сваком понаособ даје, и које свако понаособ има да врати y колектив. А срди се Бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради и других људи ради.

                                                                       *

Свака духовност захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва. [...] Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику.

                                                                        *

Област субјективног затвара у себи антрополошке и психолошке појаве; област објективног појмове правде и морала; а апсолутно у духу чине елементи религије, философије и уметности.

                                                                        *

Свако естетско усхићење, и свака животна радост има и акцент молитве, и скрушености над меланхоличним одређењима земног живота. Меланхолија је света, она води у мир религиозни.

                                                                        *

Оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал.

                                                                         *

Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никог до једнога Бога.

                                                                         *

Душа треба да има једно осећање које ће живети у њој до смрти, без засићења и разочарења [...] патриотско осећање.  

                                                                          *

Мали народи, одиста, мање су европски, више су васеленски материјал, који, по Божјој вољи, може зачас бити гурнут још дубље међу елементе. То је играње на ивици ножа, то је блескање и гашење y капљици росе. То је поезија малог народа свугде…

                                                                         *

Ja ћу умрети као [...] она којој се зна вера и народност – и један поглед у више сфере духа.

                                                                      

Напомена: Ове мисли Исидоре Секулић приређивач књиге Јован Пејчић је изабрао да њима „обележи садржински и мисаони распон књиге Изравнања.“

И. Секулић, Изравнања, приредио и поговор написао Јован Пејчић, „Гутенбергова галаксија“, Београд, 2000. 

ЂУРО ШУШЊИЋ, Нама је потребно много разговора и још више ћутања

Постоји време кад се ћути и време кад се говори.

 Књига проповједникова 3, 1-9

Постоје слојеви људског искуства до којих реч не досеже. Песник добро вели: “Предели наше крви остају без имена.“ „Таласање крви, јаки откуцаји срца.“ „Срећан је онај ко је ћутке био песник.” Зато мистици нерадо говоре: ћутљива браћа не могу да разоткрију непреводиве дубине свога искуства. Оно битно догађа се док ћуте. Немоћ говора о тајни речит је говор тајне. Још је Аристотел запазио да у таквим приликама није мудро било шта рећи, може се само прстом мицати. Сваки говор о томе само је грешка више. Кад се искуство преводи у речи увек се догађа нека издаја. Мистик не губи интерес за тајну која никад неће прећи у језик. Има више разлога да не говори него да говори. Може само да слегне раменима, што значи: ово је нешто о чему не знам ништа. Морамо волети оно што смо учинили јасним и обожавати оно што је и даље нејасно.

Знамо да је М. Ганди одредио себи дан ћутања, што је и иначе чест обичај код многих источних народа, како би своју телесну, душевну и духовну енергију усмерили ка вишим вредностима.[1] Исто је са суфистима, тихој браћи која, свесно или несвесно, следе савет староегипатске и хиндуистичке верске традиције: „Ти неизрециви, неисказиви, чије име може исказати једино Тишина.“ Постоје монашки редови заветовани на ћутање, иако кршење завета није ретка појава: држати језик за зубима најтеже је остварива победа. Али, по правилу, монашки живот протиче у молитви, тиховању (исихазам), самоћи и ћутању у својим малим ћелијама. Све то само је подсетник на Будино ћутање, на проповеди Јована Крститеља у пустињи, и на Христово проповедање на почетку његовог кратког живота. Он је провео четрдесет дана у пустињи пре но што је најавио радосну вест. Одлазак у пустињу само је метафора за усамљивање: човек у маси не може срести себе. Одлазе далеко од људи да би богу и себи били ближи. „Монаси су у пустињи, али пустиња није у њима” говорио је и писао Франц Кафка.

Осамљивање је нека врста раскида с навикнутим и свакодневним односима, како би се успоставио нови начин мишљења, осећања и живљења: тихи боравак у самом себи, за разлику од бучног живота трга. Није свака самоћа плодна: самоћа је вредна тек кад дође до свести о себи, самоћа испуњена питањима. Усамљеност која себе држи изабраном, насупрот духовима уморним од световних навика. Пророк Исаија говорио је: „Твоја ће самоћа процвасти“. Повлачење у пустињу, манастир или неки забачени и заборављени кутак заправо је део једног друкчијег културног обрасца, повезаног с потребом одвајања од друштвене средине с циљем личног усавршавања и долажења до надличних истина, вредности и норми. Понекад оно духовно може расти само у самоћи. Не можеш да будеш светац а да у исто време обожаваш овај свет форми и норми. Светац осећа да само у себи може пронаћи бољи свет, мирнију и удобнију стварност. Карл Јасперс је приметио: “у њему је и она мирна ведрина једне утемељене самосвести”. Он је борац против духовне пустиње. Помало страда од свакога, па не жели да сретне никога, осим бога јединога, у безгласној молитви

Молитва у тишини има већу моћ од молитве наглас. Ћутањем се изражава нешто што се на други начин не може исказати: зато је у свакој вери мистично искуство изузетно значајан чинилац. У љубави према богу и ближњему свему нису потребне речи. Није љубав само осећање, она је узвишени пут сазнања истине. О томе сведоче мистици, свеци и песници свих времена. Ако се гледа споља, онда ћутање изгледа као дубока усредсређеност, “сабраност ума и срца”[2], боравак у себи, замишљеност, окретање од спољашњег света ка унутрашњем искуству са собом. Света тишина односи се на оно унутрашње а не на спољашње, на субјективно а не објективно, на апсолутно и тајновито на идеални свет вредности,[3] „које увек трпе када их људи спроводе у живот.” Први степен тишине је умиривање чула и разума од спољашњег света; тишина као ућуткивање самога себе. Поново је рођен онај ко је упознао себе окретањем од спољашњег света: да би чуо глас бога у себи, он мора да утихне, занеми, заћути. „Тихо славимо тебе, о Господе. Када је свуда владала тишина и ноћ хитала својим путем, Твоја је свемоћна реч, о Боже, пристигла с неба.”

Понекад тишина-ћутање говори више но што запажају сва наша чула и  наш разум. Зато сваки покушај да се она изрази речима или појмовима значи умањивање њене вредности и вишеструких значења: ћутање као чување тајне, ћутање као знак немоћи да се тајна изрази у речима, ћутање као тихо самовање тамо где се не говори из срца и искрено, ћутање као одевање почасти неизрецивом, ћутање као мудра тишина у којој се наслућују битне ствари које се опиру говору, ћутање као чекање да се други искрено отвори, ћутање као одлука иии се човек затвори пред неискреним говором другог, ћутање као прикривање душевне и духовне празнине, ћутање као додир на близину или “доспевање до другог", ћутање као прећуткивање, ћутање као извор сазнања, ћутање као облик изражавања најдубљих искустава, ћутање као одавање почасти жртвама и умрлима, ћутање као тишина испуњена смислом, ћутање као припрема за духовни раст.[4]

Немој да говориш с оним ко не уме да ћути. Онај ко не уме да мудро ћути вероватно не уме ни да лепо говори. Наш народ каже да мудрог уста чувају. А стара кинеска изрека потврђује: “Дубока река тече мирно, мудар човек говори тихо!“ Он је као тихи океан на свом дну, смирен и непокретан: своје поруке одашиље тихо, као цвеће своје мирисе. Говори само кад су твоје речи вредније од ћутања. Онај ко ћути и пажљиво слуша другог сигурно није површан човек: он се отворио за нешто што му недостаје, за нешто друго-ја-чије. Богу смо ближи кад ћутимо него кад о њему говоримо. Док ћутимо ми слутимо тајну која се не може превести у речи.  Ономе што је неизрециво одајемо поштовање ћутањем. Морамо бити свесни да у истину спада оно што је речено и оно што није речено, то јест оно неизрециво, што је испало из реченог, што стоји као позадина, можда битнија од свега реченог о чему се мора сведочити ћутањем. Изрециво и неизрециво заједно чине наше искуство, па подједнако можемо веровати и ономе ко говори и ономе ко ћути. Нешто изрециво упућује на нешто неизрециво, што је испало из реченог, што стоји као позадина, можда битнија од свега реченог – на људске границе изражавања. Целина је неизрецива, а ипак се све изрециво распоређује унутар ње: „неизрециво у потрази за својом речју” (Х. Кортасар). Што год да се каже само је делић целине, њен тренутни блесак. Човек не би требало да жали што ћути, јер тако не сведочи против себе и не прави противнике и непријатеље. Пабло Неруда је написао песму „Свиђаш ми се кад ћутиш”. Ако се ћутањем одашиље нека порука, онда то значи да је у ћутању садржано неко значење, па ћутање и говор заједно чине целовиту слику људског општења. Говор и ћутање, супротности које су биолошки и психолошки дате, могу се допуњавати, али и сукобљавати. Нама треба много разговора и још више ћутања. Православна вера одавно негује култ живота у тишини и самоћи Манастири и ћелије монаха јесу тиха места за сабирање и преиспитивање у сврху снажења своје вере и бистрења свога искуства – „обрађивање властите душе". У splendid isolatin (сјајној усамљености) монаси се моле не само за своје, него и за наше спасење.

Ђ. Шушњић, Огледи о скривеној страни ствари, „Службени гласник“, Београд, 2012.

---

[1] Шире: Е. Б. Грин, Филозофија тишине, Геопоетика, Београд, 2001, стр, 62-63.

[2] З. Видојевић, Спокој и отпор, огледи, С. Машић – Институт друштвених наука, Београд, 1999, стр. 15.

[3] Размишљање је само један облик ћутања или тишине, али оно је још увек везано за спољашњи свет појава. „Али, какву корист има човек ако задобије цео свет а изгуби властиту душу?“

[4] „Наслућени говор као најјачи говор“

ДЕНИ ДЕ РУЖМОН, Агапе или хришћанска љубав

Пролог Јеванђеља по Јовану: „У почетку беше Логос (Реч) и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог... У њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (1, 1–5).

Је ли то вечно, немилосрдно двојство, неискорењиво непријатељство Земаљске Ноћи и трансцендентног Дана? Није, јер ево шта се даље каже у Прологу: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као јединороднога од Оца“ (1, 14-15).

Оваплоћење Речи (Логоса) у свету – дакле, Светлости у Тами – то је нечувени догађај који нас ослобађа несреће живљења. То је срж свеколиког хришћанства и жариште хришћанске љубави коју Свето писмо назива агапе.

Догађај без преседана и „наравно“ невероватан. Јер чин Оваплоћења представља коренито порицање сваке врсте религије. Он је врхунска саблазан, не само за наш разум који никако не прихвата ту незамисливу збрку краја и бескраја него првенствено за природно религиозан дух.

Све познате религије настоје да оплемене човека, а на крају осуђују његов „створени“ живот. Бог Ерос распаљује и оплемењује наше жеље и сабира их у јединствену Жељу, која их на крају поништава. Крајњи циљ ове дијалектике је не–живот, смрт тела. Пошто су Ноћ и Дан неспојиви, саздани човек припада Ноћи и може постићи спасење једино ако престане да постоји и „изгуби“ се у окриљу божанства. Међутим, својим учењем о отелотворењу Христа у Исусу хришћанство из основа изокреће ову дијалектику.

Уместо да буде крајњи циљ, смрт постаје први услов. Оно што Јеванђеље назива „смрт у самом себи“, заправо је почетак новог, овоземаљског живота. То није бекство духа из света, него је то његов принудни повратак у само средиште света! Непосредно поновно стварање! Поновно потврђивање живота, додуше не некадашњег живота, нити идеалног живота, него садашњег живота којег Дух поново обузима.

Бог – истинити Бог – створио је себи човека, и то истинског човека. У личности Исуса Христа тмине су уистину „примиле“ светлост. И сваки човек рођен од жене, који у то верује, од тог часа поново се рађа у духу: умро за себе, мртав за свет, уколико су ја и свет грешници, али оживео за себе и за свет уколико Дух хоће да их спаси.

Убудуће љубав више није бежање нити непрестано непристајање да буде делатна. Она почиње с ону страну смрти, али се враћа животу. И кроз ово преобраћење љубави појављује се ближњи.

Људско биће представља Еросу само варљив повод, прилику да се распали; он га одмах уклања, јер је циљ у све већем распламсавању, у изгарању све до смрти. Појединачно биће само је недостатак и помућеност јединственог Бића. Како да га таквог заиста заволи? Пошто је спасење само с ону страну, религиозни човек одбацује створења за која не мари његов бог. Али Бог хришћана – и то једини он међу свим знаним боговима, није одбацио никога, напротив: „ОН НАС ЈЕ ПРВИ ВОЛЕО“ у нашем облику и са свим нашим ограниченостима које је чак и прикривао. Прикривајући судбину грешног и издвојеног човека, а притом сама не грешећи нити се делећи, божја љубав нам је утрла потпуно нов пут: пут посвећења. А то је супротно од сублимације која није ништа друго него варљиво бежање из стварног живота.

Тада вољење постаје позитивна делатност и претвара се у чин преображења. Ерос је настојао да закорачи у бескрај. А хришћанска љубав је послушност у садашњости. Јер волети Бога значи слушати Бога који нам заповеда да љубимо једни друге.

Шта значи: Љубите непријатеље своје? То значи напуштање себичности, оног ја обузетог жељом и мучнином, то значи смрт усамљеног човека, али и рођење ближњег. Онима који га подругљиво питају: Ко је мој ближњи?, Исус одговара: То је човек коме сте потребни.

Од тога тренутка сви односи међу људима мењају смисао.

Нови симбол Љубави више није бескрајна страст душе у потрази за светлошћу него је то сада брак Христа и Цркве.

Тиме се мења и људска љубав. Док су је пагански мистичари узносили и од ње чак правили бога, али је истовремено и поклањали смрти, хришћанство је поставља на њено место и посвећује је браком.

Таква љубав, замишљена по слици Христове љубави према Цркви (Посланица Ефесцима, 5, 25), заиста може да буде узајамна. Јер она воли другог какав он стварно јесте – уместо да воли представу о љубави или смртоносни заносни плам. („Боље је женити се и удавати него горети од страсти“, поручује Свети Павле Коринћанима.) Осим тога, то је срећна љубав – упркос замкама греха – јер она, у послушности, на овом свету доживљава пуноћу.

Д. де Ружмон, Љубав и Запад, превео с француског Милан Комненић, Службени гласник, Београд, 2011. 

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ, Тежња ка „отвореном свету“ (Рилке и магијски доживљај смрти)

Данашњи човек је толико заокупљен трком за новим, испразим, за непрекидним мењањем и трошењем да и не види судбинску сврху којој води та вечита глад за новим сензацијама. Рилке је пре многих савремених истраживача и социолога формулисао идеју да масовна потрошачка глад, обилно храњена кич–производима aли истовремено њима и даље подстицана, обавља важну егзистенцијалну улогу: она служи самозаваравању и несвесној самоодбрани од страха који у нама буди присуство смрти. Кич није ништа друго него потрошачка, квазиестетска „сублимација“ страха од смрти.

У Осмој елегији Рилке изводи поређење измећу човека и животиње и као главну предност животиње у односу на човека наводи то што животиња не зна за страх од смрти:

„Очију широм отворених

гледа животиња у отворени свет.

Једино наше очи као да су

окренуте и сасвим око ње

стављене, као клопке, свуд y круг

око излаза њеног слободног.

Што напољу постоји, то ми знамо

само из лица животиње; јер већ

и мало дете окрећемо ми

и терамо га да уобличење

за собом гледа, а не отворени

свет, што се чита с лица животињског

толико дубок. Слободан од смрти.

Њу ми једини видимо; вазда је

иза слободне животне пропасти,

а пред њом бог, и Иде ли, тад иде

кроз вечност, као што кладенци иду.

А ми ни једног јединог дана

пред собом чисти не вицимо простор

са којим цвеће бескрајно се стапа.“

(превод Б. Живојиновић)

Ако ми, једини видимо само смрт и њоме смо опседнути, има ли онда наде да се икад ослободимо тог страха? Можемо ли и ми закорачити у „отворени свет“, то јест, можемо ли довести себе у такво стање свести у којем се више нећемо плашити смрти? Као што каже песник:

„Јер близу смрти не види се више

смрт, већ се само зури испред себе,

можда с погледом животињским крупним.“

Рилке констатује да смо вечити заробљеници каузалног света у којем је на снази закон супротности, привида и страха од смрти, али он верује да у нама постоји довољно јака осећајна моћ која може или помоћу које се можемо изнутра преобразити тако да из света искиданости, дисконтинуитета, отућености пређемо у „отворени свет“, у „унутарњи простор света", који је негација света супротности, подељености, и у којем се све противречности укидају и превазилазе у поновно наћеном јединству. Показујући да отућење и унутарње цепање човека почиње још у детињству, Рилке указује на делујуће негативне чиниоце, што значи да све унапред још није свршено, да наша свест има бар на почетку шансе, али је ми кваримо васпитањем и тако доводимо до коначне подељености нечег што је у основи дато као недељиво јединство свих функција свести.

Док је човек заробљеник света привида, док за њега важе правила постојања и мишљења у том свету, он дели  његову судбину:

„То је судбина: бити насупрот,

ништа до то и вазда насупрот.“

то јест насупрот „отвореном свету“, што значи да остајемо увек с ове стране баријере која дели та два света, вазда у свету супротности.

Сопствешам унутарњим преображавањем ми смо ипак у могућности да пређемо ту зачарану границу, јер су оба света ту, у нама, не у неком објективном простору ван нас. Кад говори о унутарњем простору и отвореном свету, Рилке мисли на просторе свести, на наш унутарњи духовни простор. Није свакоме дато да учини тај одлучујући корак, али исто тако нико није без шансе да га достшне ако се одлучи и истраје у самопреображавању. У сваком случају, обавезни смо да то покушамо:

„Смрт је од нас окренута, од нас неосветљена страна живота: ми морамо покушати да достигнемо највећу свест нашег бића, која је код куће у оба неограничена подручја, и која се и једним и другим неисцрпно храни... Истинито уобличен живот протеже се кроз оба подручја...не постоји ни овострано ни онострано, него само велико јединство..."

(Рилкеово писмо Витолду Хулевичу)

Ако не постоји „ни овострано ни онострано него само велико јединство", онда се Рилкеов појам „отвореног света“ или „унутарњег простора света“ може схватити као ознака за једну фазу у развоју свести, за сферу магијско– митског доживљаја света.

Да ли је данас могућно мислити на некадашњи „митско-магијски“ начин? За песника који мисли и доживљава свет кроз метафоре – свакако, без обзира на то да ли их ставља на папир или задржава за себе као ствар сопственог искуства. Овде треба подсетити на то у каквој су блиској вези у Рилкеа метафора и осећање (das Gefȕhl). Најпре треба напоменути да речју осећање Рилке означава једну исконску везу наше свести са првобитним митско-магијским доживљајем, у којем још шије била извршена подељеност на субјектобјект. Остатак те свести или те духовне моћи, дакле синтетизујући елеменат наше свести, то је оно што Рилке подразумева речју осећање.

Метафора је средство за експанзију овако схваћеног осећања. од његовим дејством, у Рилкеовој поезији цео свет се не претвара у симболистички систем, какав је случај са симболистичком, у основи спиритуалном концепцијом света. Цео свет се обухвата мрежом метафора које су креативни носиоци те исконске, у нама сачуване снаге митско-магијског доживљаја. Тако се процес унутарњег мењања субјекта преноси на свет спољних феномена подвргавајући целу стварност магијском преображавању. Коначан резултат тог процеса који треба да обухвати и ствари и људе јесте Рилкеов „Weltinnenmum”: унутрашњи простор у нама и свету где се непрекидно обавља процес митизације и магијског преображавања света или, рационалистички говорећи, враћање света његовим извориштима магијског и митског постојања или, говорећи психолошки и философски, нечему што би било блиско ступњу фундаменталне аперцспције, ако се она не схвати као чист анимизам или аниматизам, него у смислу Френкфордовог тумачења односом Ј а–Ти (Од мита до философије, „Минерва“, 1967).

Свест у коју је деоба на субјект и објект унела коначну подељеност и тако довела до раскола првобитно јединство свести, тоталитет и хармонију њених елемената и функција, постала је жртва хипертрофираног интелекта, који је коначан резултат тог развоја. Наш интелект је постао претерано ”издужен”, па доминира у укупној структури првобитне свести. Смрт и страх од смрти нису у Рилкеовој метафорици ништа друго до симптом и алармантно упозорење тог расцепа и сужавања свести, заправо израз и последица њене опасне угрожености изазване расцепом. Отуда усмереност, ка преструктурисању свести, означена терминима „отворени свет“ и „унутарњи простор света", подразумева активисање и других садржаја и сила свести које су потиснуте или уништене уздизањем интелекта до доминантне силе свести. Васпостављање некадашњег тоталитета, хармоније и унутарње равнотеже мећу дејственим силама свести –то је коначан смисао сваког нашег рада на унутарњем самопреображавању. Тумачећи Рилкеове поруке, Лу Албер–Лазар је с правом рекла:

„Отворен живот значи: отворен према смрти.“

„Отворен свет“ је оно стање свести у којем више није на снази закон каузалитета са својим цепањем свести и свега на системе међусобно супротстављених супротности, који заплићу нашу свест у неразмрсиво клупко привида и лажи. У том стању свест је ослобођена проклетства и терета усамљености, одбачености и отуђености, које неминовно прати појава страха од смрти. „Отворени свет“ значи поновио итегрисање усамљене јединке у велику, н раскидиву заједницу свеопштег континуитета живота, у велику синтезу укупног живота, у којем нема супротности измећу живота и смрти, и где се на делу, дакле у нашој свести, непрекидно обавља једначење измећу те две сфере, које у ствари представљају једну целину.

Девета елегија завршава се апотеозом том стању људског духа, за који Рилке овде употребљава још један на зив: земља!

........................Земљо! невидљива!

Шта је, ако не мена, твој неолољиви налог?

Земљо, вољена, хоћу. Ох, веруј, не треба више

пролећа твојих да ме за тебе придобију,

једно, ах, једно једино крви је сувише већ.

Безимено се за те одлучих, издалека.

Ти си увек била у праву, а присна је смрт

твоја помисʼо свята.»

(превод Б. Живојиновић)

Почетни ток самопреображавајуће свести зачиње се у нашој осећајној моћи, што је сажета формула за стање интегрисане свести, у којем се непрекидно обнавља и дејствује примарно психичко јединство, које није разорено системом каузалног мишљења. Субјект који то доживи не може а да се не усхити као морепловац који после дугог лутања и огромних опасности угледа пред собом чврсто копно. Зато се Девета елегија завршава моћним кликтањем животу:

„Види, ја живим. Од чега? Нит се детињство смањује нити будућност... Безбројан живот извире у мом срцу. "  

Преображена свест постаје сама себи извор сопствене неуништивости, срце – симболички носилац те митско-магијске моћи преображавања – јесте творац бесмртности, јер живот и смрт нису ништа друго до гранични појмови наше свести, супротне и супротстављене крајности у чијем мећунростору подељена свест ствара своју извитоперену слику света. Повраћено јединство свести враћа субјект у његову прадомовину, отуда вечно „детињство" и отуда „невидљива земља“, јер се она налази у нама или нигде!

(1980)

З. Глушчевић, „Рилке и магијски доживљај смрти“ (одломак), Књижевност и ризуали, СКЗ, Београд, 1998.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Белешке за апсолутну поезију

Испитујући природу, рецимо воде, хоћемо ли јој тиме отворити нове изворе? Тако и о Поезији можемо корисно говорити оставив је неприкосновену, а тражећи могућност да се она што чистијом оствари. (Јер хоћемо ли крупнији цвет, онда биљци растресемо земљу.) И не дирајући, дакле, у њу отклонити што је чини нечистом и непотпуно израженом; а, као најпрече, обелоданити лажи које ометају да се она у пуној мери прати. Јер вредност силе расте са све већим обиљем њеног дејства.

Нека се не заборави: Поезија је једна, поетике безброј многе, и за сваки случај друга, али са истоветном сврхом, да се сила што моћније ослободи и што потпуније оствари у свој облик.

Постојање касте поетичара тиме се не да правдати, јер је у природи ове ствари да сваки творац буде свој рођени законодавац. Али ако ли ко, ради забаве, из многобројних сличних и направи врховни закон, то се Поезије ни најмање не тиче. Спољни налог за њу је у суштини непријатељски; она га се чува као живо од оног што би му донело смрт. Поезија за владе академизма, није ли болесник који се сав лекарима предао у руке?

Негативно дејство посредника: Је ли позив жене нероткиње, или мајке, да се залаже за дете? Шта ће онда посредник између онога који је даје и онога који прима Поезију? Не покреће ли га, није ли на дну његове делатности отровна жаока неплодности? Друго је не осећати поетски нагон у себи: тима је Поезија храна, они гладују за њом. А сасвим друго осећати га у немоћи оплођења: ти се ставе између даваоца и прималаца, и што су сами немоћни дати, бајаги тумаче свету; у ствари, по нагону зависти заплећу и муте, те су реакција неплодности на плодност. А често се осмеле и самим даваоцима поповати. Има ли, међутим, смисла да регулатор буде ван мотора, и није ли сушта истина да се ту покрет рођеном снагом умерава?

Поезија је да прожме, а не само додирне. И можда би начело самоваспитања за Поезију могло овако гласити: без трунке утицаја посредника, дугим и непосредним примањем пронаћи према њој лични угао најмање отпорности.

Има је ослобођене и неослобођене: y руци која ван забране додирује Беатовог анђела, то је неослобођена; а ослобођена – y анђелу. Непојмљив закон: чин ослобођења истовремен са заробљењем у облик. Као душа еманујући, да се тиме оваплоти y надтело. Иза тога веза је нераздрешима. Колико ће трајати Рембрантова Поезија? – Колико ланена влакна његових слика. Живота ту после смрти нема; пропаст материјалног повлачи нестанак духовног. Taко и отац наново умире смрћу неплодног потомка

Песничко надпоштење: Ништа с предумишљајем. Почетним откровењем у све нова, и свако да садржи клицу даљег, да му буде пророчанство, и тако на све дозиве исти одјек да се огласи. И заборавив себе, да своја рођена снага не дела правцем „тако хоћу ја“, већ „тако мopa“

Градиво за Поезију хомогено је. То не значи да се исто жито пожње, самеље и умеси. Баш ту се огледа моћ: јер чему најшири захват најбогатије жетве кад жрвањ остане немоћан самлети? А све је у томе. И нису ли можда најмоћнији који нам од чкаља, гљива и ваљда покојег зрна пшенице умесише племенити хлеб! Јер снага према себи тражи отпор, и сва утрошена значи сва испољена. Не треба се, дакле, варати: без млевења нема хлеба.

Кад је реч о стилу, ваља имати на уму: Покожица је само граница рашћења, тренутак сазнања сржи да би ма и за длаку даље било лаж, јунаштво зауставити се где престане домашај жиже. Но зарад чистине, боље да се та реч укине, јер њоме снабдевени ковачи шарених лажа најлакше се ушуњају у Поезију.

Сноб: Оличење лажи према самом себи, најтежи случај где лаж као елеменат улази. Сноб, на пример, слуша Бетовена, и не чује га. Нема ни кад, јер лако је чути га, то може свако с ушима; а само он, сноб, видећи и мислећи Бетовена, никад га не чује. Ту је чвор.  

Укус: Лаж се заодене обликом истине; онда је најопаснија. Случај са латинским укусом. Напослетку нека се остави женама, кад је реч о моди. Али је смешно, кад неко пружа драгоцени поклон, испрсити се и примити. Чему то стално истицање свог цедила кад, што је за примање, безусловно се и у највећој могућој мери мора примити? И зашто баш укус? Као да има отровне и хранљиве Поезије; а укуси будући лични, дакле разни, Онда што је овоме овако, ономе је онако, и сличне глупости. У ствари укус је нужно један за све. А пометња је отуда што многи, преварени и заведени лажном поезијом, не пречисте се да приме истинску, и онда своју застрањеност, своје несавршенство припишу себи у заслугу и то крсте својим личним укусом. Није ли то жалосно признање да се неће или не може ићи даље путем истинског усавршења себе?

Однекуд постоји тежња да се занавек растављено споји. (Могућности остварења Поезије речју, тоном, обликом, све се чистије одвајају и удаљују једна од друге.) Уображава се да је тројици, песнику, сликару, музичару, могуће сваком са своје стране и својим средствима сарађивати на истоветном остварењу. Ради, макар и привидне, органске везе једном се да вођство. Уистини, свако вођен својим нагоном даје нам истовремено три остварења. А има ли чулне могућности да се она истовремено приме? Међутим, много чешће деси се ово: Један отме маха, остали се снизе до жалосне улоге илустратора. То се онда назове целином. Или, што је најгоре, сваки куртоазно помишљајући на другог, остави му маха, и као по договору, заједнички пропусте што је главно, те до остварења и не дође. И сва мука ради тога да се гледаоци ·слушаоци доведу y двочасовну чулну неприлику, ако су неискрени према себи те не зажмуре или не запуше уши. У томе је несмисао опере.

Игра је сасвим друго: коренита, магична, тамна. Музика ту бије из праизвора, из тела. Тек тада видети истоветно буде што и чути.

За причест спрема се постом и молитвом. А за музику чиме? Већ је светост моћи је примити, већ први корак у храм тек наслућене апсолутне религије. Обамрети чулима и као сва моћ да се на ухо, једино будно, пренесе, и оно једини прималац да буде, јер њиме најкраћи, најнепреварнији пут је откровитесљских саопштења тоном. Умеша ли се око, онда се удари у несмисао и беспуће. Ко зна, можда није далеко време кад ће се и од саме примисли на то запети као пред обесвећењем.

Тако исто нека се чистим виђењем прими ликовно остварење Поезије. Јер, на крају крајева, не своди ли се све на ово: Дубина, богатство чулних сазнања ретких појединаца изражено да се подари свету. Те кад се овај обраћа уху, онај оку, зашто их онда и не примати само одговарајућим чулом? И да на свету нису настајали откровитељи, колика би данас била моћ осећања лепог?

Јесте, све се разгранало из једног. Али на извеосној тачки разграналости зашто тежити здружењу са суседном граном кад подмлађујући сокови из заједничког корена бију кроз њих смером све веће одвојености? А ради првобитно целог је ли могуће до у корен се повратити?

Хумор: Узан се обим даје овом појму, а можда није смелост баш y хумору наслутити најчистију природу односа између песника и света. Имати топлине за све, предигра је оплођења од сваког додира. Шта мари ако је много смешног и ружног y свету кад песник надмећу своје природе одговори симпатијом и онде где је просечан одговор поруга и гађење. Сажаљење није на овој чистини: ја неповређен жртвујем се повређеном, делим с њиме бол, али свестан да то не морам: ма и несвесно, дакле, очекујем награду. Међутим, песничком надљубављу најплеменитија бивања до заборава излијемо из себе на љубљено, y дивној самообмани да нам се отуд дарује што уствари сами дадосмо. Тако се лична моћ распростре до свемирског опсега, и свет буде само супротни пол за племенита оплођења. И не у идејама и намерама, већ у хумору, песничкој надљубави према свету, ваља тражити високу етику Поезије.

Ликовно остварење: Понирање у тајну материје и облика, откровење виђењем. Чиме да се оствари? Неоспорно средствима која непосредно делују на око: материјалност, уобличеност. Јачини нагона адекватно одговори густина пронађеног теста, које мада који пут до лудила конкретно, и мада комплексно, делује једноставношћу и вантелесношћу флуида. Онда у одсудном тренутку једна округлина, или негде искривљеност, или оштри прелом, буде судбоносно за процес свег уобличења, те сва брда, људска обличја и куће и дрвета, истим законом саздани, наличе као рођена браћа и сестре. Можда се има само једно откровење и y обнављању њега можда се остане довека, и то буде вјерују свих остварења. Ово је морао наслутити ко год је видео само по два платна, рецимо, Леонардова, Ботичелијева, Рембрантова.

Суштина обнављања: Истоветно поновљени покрет знак је одсуства живе силе. Има оштрица која се после сваког остварења иступи. За нови бој онда се наоштри оружје, иначе даље победе нема. Или овако: Неко се извешти у прављењу обуће. То је мајстор. Ако сад, пред кожом коју ваља кројити, тај наједном осети узбуђење почетника, ципела ће му бити уметничко дело. То непојмљиво заборављање савладаног, вечито почетничко неискуство и увек савлађивање све нових отпора, знак је сталног присуства стваралачке моћи.

Остварење речју: Апсолутне Поезије речју до изненађења је мање но  што се мисли, јер овде Поезија се оствари говором, инструментом разума и логике. (Пробије кроз реч, те два и два четири буде песма, те и сама логика буде десиметрисана, померена из статичког момента разума.) И ма шта се приговорило, данас је натчовечански напор песнички. Проговорити. Није ли то, на инструменту за сваки дан, имати моћи да се божанским тоном засвира? И да би чудо још веће било, који пут врло је незнатна наоко разлика између обичне и Поезијом високо потенциране те исте фразе. Нити вреди што су правила ритмике нађена, што је тајна слика ухваћена: Нови талас Поезије сваки пут друкше поремети свакодневно, ситну реч помери, или јој значење извитопери, и довољно буде. Наједном кроз малочас шкрипаво, кристално бистри звук зазвучи. Из овешталих саобраћајних израза чудом се извије неслућена мелодија. Тиме нам се отвара поглед уназад: Посигурно до с почетка је било да песма и мелодија истовремено, из тог полета нераздвојно настану (народне попевке): у одсудном тренутку нешто се искаже усталасалим гласом, у коме пулсира нека даља, дубља садржина; кроз речи проструји тајанствена сила, и као опиљци у магнетном пољу, ускладе се смером ње. А што се музика, нашав себи шире и чистије могућности остварења, издвојила из Поезије речју, то не значи да ова и даље не носи у себи основно, али скривеније флуидно бивање музике.

Без колебања сме се тврдити: Најчистије, нajобилније, најмоћније Поезија се оствари музиком. Другде, она је срж својом рођеном кором засужњена. Бивање ту, нужношћу остварења, везало се, и што би да се музички вине, овде устаљено трепери кроз привидно мировање облика у простору. Јер шта зрачи из Милоске Венере, шта светлуца из тела, из тканина Веронеза, шта Ђоконду чини недостижно далеком, шта растапа обличја Рембранта? Ликовно, дакле, остварити значи обликом и материјом нужно везати за простор. Бивање  ту је у непомичној устрепталости екстазе из које се никад не поврати, и која y сваком тренутку, и до конца постојања, остане равна самој себи. Тек у музичком, што је у ликовном остварењу срж, као да настане у чистом бивању: нешто до усхићења и ужаса блиско своје, а немерљиво разумом, надживотно догађа се, као да оно најдраже и најтајанственије у живљењу, ослобођено настави тећи даље, ван простора и времена, кроз област неприступачну разуму. И ко год је имао среће да га однесе тим странама, није ли кроз њу, ма и за тренутак, осетио драгоценост, апсолутног бивања, и у томе назрео врховну награду за страдања овог света?

Релативна мерљивост: У Поезији једина могућа мерљивост је одговарајући степен реакције. Ја, до савршенства израђен инструменат, којом јачином затреперим, толика је мера. Али ни по чему не можемо сазнати да ли је и најсавршенији међу нама имао толики обим осетљивости да прими целог или само део Бетовена, чија је надмоћ можда жалосно деградована нашом мером. (Тако се наслути џиновска моћ божанства бесконачно силно реаговати пред бесконачним током света.) Али је чудна моћ Поезије да пречишћава онога ко је прима, да шири и појачава способност његове реакције на свет. Па чак и онда кад осећамо да би за степен јаче трептаја допрли до крајње границе, можда и помрачења наше осећајне моћи, као да нас копка наслућење нечега што још нисмо успособљени примити. После сличног сазнања грех је према самом себи оградити се својим личним укусом, или задовољити се неком својом скученом импресијом, y самообмани да се ништа даље не може добити.

Тачка белог усијања: Пред израслим није нам прва мисао, ни питање како? и од чега? него, ово је то и то. Тако се свуда иза остварења грађење не види. У Поезији то је тачка белог усијања. Заиста, дође тренутак кад се силином сржи грађа толико преобрази да се, првобитни појам о њој изгуби. То више није боја, није тон, није реч, већ нешто живо, доселе неосећено ни неслућено. Степен више нестане и тога, и нађемо се лице у лице са чистим бивањем Поезије, које као да нам се без материјалног средства и само собом саопштава.

М. Настасијевић, „Белешке за асполутну поезију“, Есеји, белешке, мисли, „Дечје новине“, Српска књижевна задруга, 1991.