МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Тело је само кућа нашег духа

Јер све је трошно

И сви смо трошни

Сем Духа Љубави

Који вечно траје...

Међу новим зидовима

Под новим кровом

И под истим Небом

Тело је само

Кућа нашег Духа

ИВАН А. ИЉИН, Човек у животу мора да има нешто што цени и воли, нешто чему служи као свом главном циљу...

Човек у животу мора да има нешто што цени и воли, нешто чему служи као свом главном циљу: том циљу мора да буде посвећен његов рад, због њега он концентрише своје снаге, за њега се бори, за њега је спреман да жртвује и себе и све остало. И онај коме је дата та срећа служења и изгарања, ускоро почиње да примећује да му све успева лакше и боље што мање размишља о себи и што се потпуније препушта предметној стихији свога служења. Не треба себе и свој лични успех сматрати најважнијом ствари у животу. Треба да научиш да изађеш на Божји простор, из чврсте чауре свога самољубља; треба, срцем и вољом, превазићи своју самоћу, свој наивни егоцентризам.

Иван Иљин, „О кроткости“

ЛУЈ АРАГОН, Твоје име

Отпадник сам свију цркава

Јер тебе претпостављам свему за што вреди живети и мрети

Теби приносим тамјан светих места и песму форума

Погледај моја крвава колена од молитвања пред тобом

И моје искапане очи за све што није твој пламен

Јер глув сам за све јадиковке које нису са твојих усана

Не разумем милионе мртвих кад тебе чујем да јечиш

На твојим ногама осећам зло од шљунка са путева

На твојим изгребаним рукама врзину трња

Сви ношени терети муче твоја рамена

Сва несрећа света стала је у једној твојој сузи

Никада нисам патио пре тебе

Ти си ме научила азбуци бола

Сад знам да читам јецаје

Сви су они сачињени од твог имена од руже обезлишћене

Твог имена вртова свих

Страсних недеља

Твог имена због кога бих ишао у пакао да га напишем пред лицем света

Као она тајанствена слова на таблици изнад Христа

Твог имена крика мога меса

И незарасле ране моје душе

Твог имена за које бих спалио све књиге

Твог имена свеколике науке на ивици људске пустиње

Твог имена које је за мене историја векова

Песма над песмама

Чаша робијаша у оковима

И све су речи само бодљикава жица пред вратима неког проклетог града

Кад твоје име пева на мојим испуцаним уснама

Само твоје име

И нека ми одсеку језик

Али твоје је име

Сва музика у тренутку смрти