ВОЛТ ВИТМЕН, ***

Не затварајте врата преда мном,

горде библиотеке;
јер ја доносим оно што је недостајало

на вашим препуним полицама,

а што највише треба;
из рата излазећи написао сам књигу;
речи су у њој ништа, а смер је све.
Књигу обашка, без везе с другима,

коју ум не схвата,

али ће вас на свакој страници

запрепастити нешто тајно,

што није у речима.

Волт Витмен, Влати траве 

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, Носталгија за бесконачним

...За ведрих, ветровитих дана ваздух у јесен има у себи нешто нарочито прозрачно. У такав неки дан, једно послеподне на тргу Санта Кроче у Фиренци, сликару се први пут учинило да види скривени, метафизички лик света.

Кажем учинило.

А можда му се и није учинило? Можда је заиста видео нешто што стварно постоји, скривено од нашег земаљског ока које клизи по површини ствари?

Две његове слике враћају ми се непрекидно у сећање, на дрхтави, нејасни начин успомена. На једној од њих, средином пустог коловоза нека девојчица тера обруч, а њена фигура опточена је светлуцавим обрубом, налик на мноштво пламичака које лелуја струја нечујног ветра.

Левом страном платна пружа се у недоглед зграда у којој нема никог, са непрегледним низом засвођених отвора, а у десном, затамњеном делу слике, види се једна напуштена приколица – можда циркуска – и изнад ње полумрачни лик неке големе грађевине, која делује исто тако напуштено и празно.

Негде поткрај коловоза по коме девојчица са светлуцавим обрубом тера обруч, једна сенка, налик на утвару, пружа далеко свој тамни траг.

На другој слици, у десном предњем плану, назначио је сликар стуб неке мрачне грађевине, део великог засвођеног отвора, а читава та грађевина баца густу, готово непрозирну сенку на један пространи трг светло жуте боје, делећи га напола.

Две људске фигуре – мушка и женска – мутно се разазнају на осветљеном делу трга и њихове сенке, скоро двоструко дуже од њих самих, пружају се, спојене негде на средини, изгубљене и далеке у том големом пространству.

Из позадине израњају, међутим, аветињски обриси једне огромне куле која се пење високо у небо, широка при основи и све ужа што се више увис стере. Та кула опасана је троструким низом стубова, а на њеном врху вијори се неколико застава залепршаних на неком нестварном ветру.

А иза сумрачног здања у десном, предњем углу, на оној истој светло жутој подлози трга, види се једна трака таме – сенка нечег што би требало да пребива негде изван површине слике.

На првом платну сликар се сагнуо сасвим ниско, не би ли угледао лице Божје у оном што је обично и свакодневно. Јер, шта је обичније и свакодневније од девојчице која тера обруч и улице која са напуштеним циркуским колима?

А на тој слици де Кириковој – јер он је тај мој сликар – однекуд из саме дубине тих сасвим обичних предмета и фигура као да просијава – допада ми се та реч – нешто што надилази овоземаљску раван, а ипак неким чудом сликарске вештине на известан начин као да пребива у њој.

И на другој слици сагнуо се сликар довољно ниско – али није тамо нашао ништа.

Слика се зато и зове Носталгија за бесконачним.

Постоји једино наша жудња за бесконачношћу – тако сам разумео поруку сликареву – све друго је сан и дим.

Слика са девојчицом која тера обруч, то је глас бесконачности који је сликар чуо као из неке велике даљине, испрекидан налетима ветра.

Слика на којој су две људске фигуре – две сенке изгубљене у подножју куле што се пење високо у небо – то је само сликарева жудња за тим гласом.

А и овај мој списатељски порив заправо је само покушај да се сагнем довољно ниско.

И да угледам лице бесконачности, овде доле.

Ако га има.

Ако га има. Јер, кад у један ветровит дан чујете како вас издалека дозива нечији глас, немојте бити сигурни да вас то заиста неко зове.

Можда вам се само тако чини.

Можда је то само варка ветра.

Никола Милошевић, Нит михољског лета: носталгија за бесконачним, „Стубови културе“, Београд, 1999.

ПОЛ ВАЛЕРИ, Кораци

Кораци твоји, кад се роде

из моје ћутње, свети, снени,

к постељи мога бдења ходе

занемели и залеђени.

Како су благи, уздржани,

о, чисто биће, сенко драга!

Богови!... све што ме слутњом храни

носе ми твоја стопала нага!

Ако уснама издалека

пољупца окрепу и спокој

већ спремаш бићу што те чека

у мојим мислима дубоко, –

застани, преслатко створење

што и постојиш и не постојиш,

не хитај с нежним испуњењем

ка оном чију чежњу појиш,

јер ја све ово време дуго

живех од тога што те чеках,

и срце ми не беше друго

осим корака твојих јека.

Бранимир Живојиновић, Са врхова светске лирике (препеви), 

СКЗ, Београд, 2006.

ГОТФРИД БЕН, Само две ствари

Кроз толʼко си обличја лутô,

кроз Ја и Ми и Ти,

алʼ вечно и патио љуто:

рад чега све се то зби?

Дечије питање то је.

Тек позно ти продре у свест:

подноси морање своје –

смисао, страст илʼ вест –

као из ко зна које

даљине заповест.

Снег, руже илʼ морска ширина –

повену све што цва,

две ствари тек има: празнина

и жигосано Ја.

Бранимир Живојиновић, Са врхова светске лирике (препеви), СКЗ, Београд, 2006. 

Р. М. РИЛКЕ, Додирне душу скоро свака ствар

Додирне душу скоро свака ствар,

одасвуд бруји спомињања глас.

Понеки дан што прође стран за нас

у будућности стигне тек к`о дар.

Ко мери наш допринос?Да ли ко

од прошлих, старих лета нас распреда?

Шта од постања сазнасмо, сем то:

да све се једно у другом огледа?

Да се на нама равнодушност греје?

О, доме, траво, о, вечерња сени,

док се гледамо тако, обгрљени,

наједном то све кроз вас к нама веје.

Кроз сва се бића пружа простор један:

суштински светски простор. Кроз нас ласте

пролећу тихо. Ја, рашћења жедан

погледах, и: у мени дрво расте.

Бринем, а дом је на дну мог срца.

Чувам се, а у мени стража бдије.

У мојој новој љубави се свије

свет лепи, да ту почива и грца. 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, У трагању за бићем (Дијалектика егзистенције и дијалектика стварања као основа онтолошке утемељености поезије Богдана Џувера)

                       „Треба се изложити говору –

                          ћутање ће ионако доћи“

                                 Богдан Џувер

        „Мисао о бићу увек је песничко казивање“

                                            Хајдегер

Приликом доделе Октобарске награде за збирку песама Ватра и ништа 1961. године Бранко Миљковић је рекао: „Па ти есеји које пишем можда су у већој мери условљени поезијом коју пишем, неголи поезијом о којој пишем. Свуда и на сваком месту тражим себе.“[1] Овај исказ неминовно сведочи о природи односа између онога што је писао и онога што је код других тумачио. Други песници су били повод да се проговори о сопственом стваралачком поступку, о ономе што га је нагонило на писање, на темеље сопствене психологије и филозофије

стварања.

Нашавши се пред поезијом Богдана Џувера, знатижељни читалац ће осетити извесну затеченост пред затвореношћу, херметичношћу којом је она закључана у свој сопствени загонетни смисао. Кључ разумевања ове аутентичне џуверовске поезије налази се у „духовном садејству“ са самим аутором, онаквом какав је Миљковић имао у односу на поезију других песника – дакле, у кореспонденцији са песниковим доживљајем света и човека као Бића дарованог мишљу и ограниченог смрћу, које се стварањем опире датим ограничењима. „Поезија има своје 'кључеве', али и песници своје 'шифре'“[2], сагласан је и сам Џувер, што указује на то да се у читаоцу крије други песник коме је дато да одгонетне шифре поезије. Зато је „хоризонт очекивања“ потенцијално испуњен уколико се са самим песником сиђе у дно бића, за шта је неопходна не само духовна радозналост већ и подразумевајућа филозофска заинтересованост за елементарна онтолошка питања стара колико и човек сам. То потврђују и речи Милутина Шљиванчанина у тексту о поетици Богдана Џувера „Препознавање песника“: „Да би се нашао код за тајну Џуверовог поетског промишљања света и човека, ствари и појава али и дешавања на путевима њиховог сусретања у простору и времену, марљиви трагалац мора поћи сличним путем, којим је пошао песник у освајању поезије. Песнику је за такву победу била потребна, осим осталог, пуна свест о ономе што жели да саопшти у стваралачком садејству са разуђеном имагинацијом, са емотивним и естетским лирским набојем, а који га прати следи дубоко доживљено сазнање о свему што је песник саопштио. Таква свест претпоставља потпуно разумевање природе овог певања, изворе надахнућа, имагинације и ерудиције, у случају и песника и трагаоца, јер без тог духовног садејства не рађа се и не тумачи поезија.“[3] Разумевање Џуверовог песништва, дакле, претпоставља онај виши степен духовне комуникације са књижевношћу, о чему је говорио Боган Поповић у чувеном есеју „О васпитању укуса“ (1895)[4], али и са песниковом особеном стваралачком опсервацијом, интуицијом и имагинацијом.  

Почев од 1954. године, када се јавио првим песмама, Богдан Џувер (1936) је с марљивом доследношћу, запаженом акрибичношћу и врсном луцидношћу свој доживљај Света и Човека уметнички обликовао у форму песничког израза кроз више од десет збирки поезије.[5] У њима је донео суму егзистенцијалних, креативних и интелектуалних искустава и сазнања. Збирно човеково искуство, једна општечовечанска мудрост у „надживљавању“ живота, нашли су место у Џуверовој поезији, али и у напоменама, прилозима, дорадама и исправкама, коментарима, дневничким записима, чија бројност сведочи о неисцрпним „депоима вербалне енергије“ овог a priori „уметничког радника“ (ствараоца). Његова стваралачка имагинација и богата ерудиција артикулисане су у медитативно-рефлексиван тон његових, и по звучности и по значењу, јединствених и особених песама. Његов поетски израз је зрео, бритак и луцидан, обогаћен репликама на сентенце једне високоестетизоване рефлексије. Иза његових стихова, наизглед лаких и једнодимензионалних, открива се „човек-библиотека“ – „хомо библиотекус“ чија је вредност невидљива и непојамна за свет, а значајна тек онда када таква људска појава нестане са тог истог света:

„А за живота, видиш

–       тако важног, кажу –

на те, ипак постојиве

Библиотеке, Покретне

Историје, Живе

(на две ноге –

ходајуће)

не обраћа се пажња –

као да их нема

таворе, затурене

ненаметљиве

(док се не угасе,

забораве)

...

(у мудрине,

у дубине)

у које успевају

да уроне

спусте се,

ови људи

од уреси

(хомо библиотекуси...

Били.

Изумрли?

–       Преживели!)“

(„Људи библиотеке“)[6]

У овим се стиховима открива (ауто)поетичка димензија Џуверовог стваралаштва али и могући одговор на питање зашто је његова поезија остала на маргинама књижевних проучавања, иако траје више од пола века. Чини се да је песника више носила дубина филозофског промишљања природе уметничког стварања, улоге и места Човека у краткотрајном боравку на земљи, питања порекла, рођења и смрти, него потреба да другима то показује и доказује, oдносно, у схватању блиском старогрчким филозофима да је Истина једна – други само могу или не могу веровати у њу. А Истина је да је Човек, и егзистенцијално и онтолошки ограничено биће коме једино преостаје да своје трајање „продужи“ кроз стварање (рађање):

„Живи, уподоби елементарно! –

као тај кестен у Врту на брегу,

јер у свако доба: сушно, подбарно

његово је, зна се – да донесе плод!“

(„Потоње као прва“)[7]

Веома је значајан, а за разумевање Џуверове поетике и битан, однос према Бранку Миљковићу, његовој стваралачкој и животној филозофији и судбини, чију потврду налазимо у бројним песмама (највише у циклусу „У Студен-граду, тридесет година после“, посвећеног „Бранку, пријатељима“). Са извесном дозом ироније, песник сагледава живот као тренутак и смрт као неминовност која односи најбоље (од читаве генерације песника с којима је друговао), јер има нечег трајнијег од вечнијег од њега – а то је дело остало после песника:

 „Спавај мирно. Вести су исте – штуро или потанко:

Како ће опет живи завидети мртвим, мој Бранко –

На велико се продавати они што мало знају –

У закон прећи гесло: ЗАБЛУДЕ НАЈЛЕПШЕ ПЕВАЈУ“[8]

Ипак, сродност поетике ове двојице песника, које везује не само стваралачко већ и животно „друговање“, најпотпуније је остварено у поетском дискурсу, идеји силаска у „дно бића“, корен себе, своју суштину, до изворишта песничке речи. Док је Миљковић у „Трагичним сонетима“ опевао силазак као мучно и непоуздано силажење низ хридине свести, Џуверово силажење „степеницама суштим“ такође наликује хтоничним пејзажима, тамним и неизвесним пределима у коме се кидају везе са разумском страном бића: „Откажи стога памети, буди луд“, поручује песник јер се само порицањем оног рационалног у себи може доћи до суштине – до Истине:

„Што више биваш у праву

Постајеш све забринутији

Поуздан знак да лудиш

Све паметније о стварима судиш“

За Богдана Џувера је мање важна актуелност изабране тематике, а више њена филозофска заснованост, која јој обезбеђује трајање у времену. Џуверову поезију одређује, видели смо, једна важна карактеристика: церебралност. То донекле може оправдати недовољну заинтересованост читалачке публике и критичара, јер смо често (неправедно) склони томе да лакше прихватамо оно што је „питкије“, пријемчивије чулима него рацију, који изискује одређен ментални и духовни напор у разумевању.[9]  Иако се може рећи да одређен број песама нагиње артифицијелности, не може се порећи утисак који оставља Џуверово стваралашто: да њихов корен није само у чистој интуицији и инвенцији, само у искри песничког надахнућа, већ и у дубоким наслагама сазнања и спознања разних врста духовних делатности, од уметности до историје, због чега она припада реду учене поезије. Он је песник у знању и зналац у поезији, као што и математичар Кантор, чувени творац теорије скупова, себи представља математички скуп као понор, он тада говори истим језиком којим и песник говори и налази се пред истим понором.[10] Осим наведених разлога, Богдан Џувер се не приклања доминантним поетичким, идеолошким нити друштвено-политичким стремљењима због чега се његовом стваралашву придаје знатно мање пажње него што она то објективно заслужује.

Џуверову пажњу заокупља проблематизација оних истих апорија које су подједнако драге филозофима и песницима: о почетку и крају, о каузалности и случају, о детерминизму и индетерминизму, о „природи ствари“, о бескрају и коначности, о бићу и ништавилу. Дакле, тежња за откривањем смисла (nous) уграђена је у темеље његове поетике. У рађању и стварању песник препознаје „сушту вокацију“ Човека – радити и родити у Врту (спознања и самоспознања) јесте императив, али и порив, нагон[11] да се одупремо свеколикој пролазности и трошности.  „...Ако нетрајање људско у обличју телесном, може да настави ишта трајније у изразу нерукотворном, што се, као мост могући, надноси над Водама заборава, и пружа ка следећој обали, и кад се, једна иза друге, круне и ломе у огледалу празнине: првој мери, потоњем домету свега“[12], записује песник у напоменама, хераклитовски неутешан због пролазности свега и пита се:

„...зар све не настаје

да би нестајало“

(„Постамент, орнаменти“)[13]

Џувер сугерише читаоцу мисао да сваки физички акт стварања неминовно прате низови метафизичких процеса. Стварање је прометејски гест и зато је стваралац, ма шта стварао, осуђен на казну, јер се приказује као Бог у малом. Он је Прометеј који краде Божији дар. „Егзистенција песника по правилу је људска жртва“, односно песничка егзистенција је као таква несрећна егзистенција, сматрао је и Кјеркегор.[14] Из тога implicite произилази и поимање живота као вечите борбе и зато је основна поетска идеја Џуверове поезије његошевска „борба непрестана“ и одгонетање вечите упитаности: „Што је човјек а мора бит човјек?“ Ово се питање у Џуверовој перцепцији света поставља као упитаност:

„ПА, ОПЕТ –

ГДЕ СУ, КОЈЕ СУ

ТЕ УТАЖИ, ИЗВОРНЕ –

ЧОВЕКУ СВЕ НЕУТАЖИВИЈЕМ“

(„Са сисе археологије дојење језика“)[15]

Сугеришући Човеку идеју да је борба смисао свега, Џувер се надовезује на старогрчког филозофа Хераклита и његову мисао: „Рат је отац свему!“. Тако се у основи песимистичка визија света овог песника претаче у виталистичку, јер је борба, а не помиреност – иницијација, покретач, почетак сваког делања, или је истина можда у Шопенхауеровој тврдњи да је „љубав према животу, у основи узевши, само страх од смрти“[16]:

„Упркос свему – БИТИ СВОЈ

поседовати се, у целости

оста(ја)ти упориште

сопствено, ослоњен

на самог себе, сав

свом тежином –

имати у себи уточиште,

извориште унутрашње,

–то нек ти је основни став

ГЕСЛО ПРВАШЊЕ“

(„Аутобиографска“)[17]

Метафизичка позиција посматрања људског живота на земљи као сан, коју песник заузима у својим песмама, блиска је погледу Владике Данила у Горском вијенцу  („Ко на брдо ак' и мало стоји / више види но онај под брдом“); истовремено је и парадоксална, јер се са ње може сагледати и она тамна страна и цена такве даровитости („То је срећа дала, ал несрећа“).

Џуверова поезија открива егзистенцијалну драму, онтолошки засновану као борба са „Смртом“. Та борба постаје парадигматски образац певања и мишљења овог мало проучаваног, слободно можемо рећи, песника-мислиоца. Људски  живот јесте сан (што значи – непостојање), али је доказ његовог постојања (парадоксално) – Смрт сама. Јер, може бити укинуто или престати само нешто што је постојало, па макар то био „сан“ човековог кратког земаљског живота.[18] Зато се Смрт не сме схватити као коначност – већ као прелазак у неку нову егзистенцију:

„...ово непостојање то ћутање биће сан

Огласићеш се будно када пространији дан

Поново наднесе сунце над људе и траве

Јер  смрт је и доказ живота сведоче реке

Дозреле морем чему клети бродове неке

Што је бистру односе низ мутне воде саве“

(„Силажење себи – морем дозрева река“)[19]

Смрт је једноставни и неумитни процес па је, према томе, сасвим природно да је свако живљење истовремено и умирање, јер и смрт је коначно само пепео који спава („Шта је но ПЕПЕО исход сваке Ватре, / како год горела, коме и колико“)[20] и из кога ће нова искра да полети („Границе у којима живимо нису / границе у којима умиремо“, певао је Миљковић, чијој је поетици Џувер, како смо већ констатовали, веома близак). Џуверова песма „Од постоја до непостоја“ најиндикативнија је у том смислу, јер је заснована на дијалектици трајања – цикличном кретању од живота до смрти, из чијег подтекста зрачи извесна филозофска контемплативност пред ишчекивањем Смрти:

„од постоја

до непостоја

(са смисла

мало

а са бесмисла много)

све се врти

око смрти

жизни моја

која, која

крта, крња

ето која

ко свакоја

без застоја“[21]

Смрт као онтолошки фатум добила је свој најпотпунији израз у поеми „Смрт, тај грдни“. У њој се дијалогизира са смислом борбе против смрти уопште, што упућује на егзистенцијалистичку филозофију апсурда. Није ли живот сам у основи сизифовски непрекидан напор ка врху и није ли песник тај Сизиф сам? Ако „од Грднога Смрта побега не има“[22], поставља се питање оправданости и смисла те борбе и имплицитно исказује мисао да је песнику управо тај камен – Песма и да у њеном досезању или недосезању врха лежи и смисао живота њеног творца. Са подсмехом и иронично, песник се руга смрти јер нешто ипак остаје и након ње – живот песме, травке, цвета, звезде:

„Свет се

наставља

И упркос Теби – Смрти

(без мене наравно)

...

Велим

свет се

наставља

ако ничим

оно бар травком

пукотињарком, макар

у пустињи Твог чела, сенци

лобање, подно високог насипа кости

Можда дрветом у Врту на брегу

звездом у Своду“[23]

Очигледно је да је поезија Богдана Џувера по својим темељним поетичким и поетолошким премисама веома сродна надреалистичкој „будној имагинацији“, симболистичкој и неосимболстичкој тежњи ка неговању песничке неодређености и вишезначности, тежњи ка формалном савршенству (нарочито у неговању сонетне форме), усредсређености на мотиве песништва и културе, али и доминантним начелом (нарочито Бранка Миљковића) о самоеманципацији песме (њеном „животу“ и након песника). Иако је реч о мотивима и поетским идејама карактеристичним за песништво различитих праваца и покрета (па се стиче утисак да је и код Џувера потајно скривена андрићевска намера да читаоца увек треба изненадити нечим познатим), њихова проблематизација и актуелизација је аутентична и поетички доследно примењена. Џуверове песме су садржински и формално слојевите, што даје могућност тумачења у различитом аналитичком кључу, у зависности од унапред постављеног циља и система циљева.

Поезија Богдана Џувера на широком плану показује његову филозофску, естетичку, етичку, поетолошку, поетичку и егзистенцијалну заокупљеност проблемом Човека, односно Бића. У органском прожимању дијалектике егзистенције и дијалектике стварања открива се песников стваралачки однос према свету и према себи у свету, као и филозофски однос промишљања према оствареном. Зато је његова поезија онтолошки утемељена као трагање за бићем.[24] За Џувера, биће је одређено: 1) пореклом, 2) стварањем и 3) језиком. Тиме је условљено и препознавање трију основних компоненти Џуверове поетике: аутопоетичка, завичајно-родољубива и метафизичка, о којој су писали рецензенти и критичари његовог дела.[25]

Одређеност Бића овим трима категоријама је истовремено и његова ограниченост (што је у духу Хераклитове идеје: „човеку је његов етос демон“ или карактер је човеку судбина), али је исцрпивост егзистенцијалних, вербалних и креативних потенцијала сразмерна степену духа датог бића. Односно, значај смисла онога што је досегнуто зависи од моћи стваралачког духа, „од његове способности да на аутентичан начин открије, дочара или сугерира скривене везе и процесе појавног и латентног света, света ствари и бића, утолико драгоценије уколико су пре открића биле недоступније и удаљеније“[26]. Именујући стање духа у процесу стварања као „радионицу духа“, Богдан Џувер нам се експлицитно представља као уметник богатог стваралачког духа чија је духовна радозналост за спознавањима суштина света и човека непресушна. Јер, иако спутан ограничењима (како егзистенцијалним тако и стваралачким, јер су и креативни потенцијали исцрпиви), човек може заронити у своју дубину (кад се већ не може винути у висину), у којој је arhe, почетак свега – као Реч (творачка реч – logos spermatikos). Јер, „реч је стваралачки чин чистог духа“ [27], писао је Хуго Фридрих поводом Малармеове поезије који је своју поетику ставио на чврсте темеље онтологије опевајући однос ништа и језика. У Речи је „седло смисла“, превладавање узалудности, надживљавање живота. Све је, дакле, у непрекидном кружном креатњу, у протицању, подцртано је у подтексту Џуверове поезије, али је у Речи (односно у Песми као „грађевини речи“) садржана Тајна Врховног Смисла:

„1.

Тајни свете ума

Реци своје име

Дај почетак дана

Оне нерођене

Који седлом смисла

Кроте лудо време

2.

Отвори тако целу трошност света

Подари песми плодну узалудност

Чаробност иверја оног младог биља

У мом оку зимном које летно цвета

3.

Док клечи сунце у корењу трава –

Јер зна једино одатле

Мудрост исклицава“

(„Седло смисла“)[28]

         Због тога и песников однос према језику, према речима, не само на плану садржаја, већ и на плану форме (у структури и организацији  строфе, версификацији, богатој и сложеној рими, ритму и ритмичкој организацији и мелодијској интонацији) веома комплексан и доприноси смисаоности и функционалности песничког израза, али и еуфонији израза.

Поезија Богдана Џувера у својим највишим естетским дометима успоставља успешну кореспонденцију са идејним и тематским апоријама које су човека као мислеће биће заокупљале одувек. То јој даје онтолошки карактер упитаности о смислу свега постојећег, али и смислу отпора нечему што је и више од извесности, а што се именује као фатум или судбина. Осећање пролазности и трошности свега постојећег, бивствујућег и мислећег, нема утехе. Али, има смисла у одгонетању загонетности смрти, и најближи су јој они (песници и филозофи) који покушавају да спознају њену тајну кроз стварање („Они који истински филозофирају, теже за тим да умру, писао је Платон у Федону). Прометејска спремност да се супротставимо извесности Смрти кроз Реч, може се узети као стваралачки кредо Џуверове поезије:

„ТРЕБА СЕ ИЗЛОЖИТИ ГОВОРУ –

ЋУТАЊЕ ЋЕ ИОНАКО ДОЋИ“[29]

---

[1] Сабрана дела Бранка Миљковића,  књ. IV, Просвета, Ниш, 1972, 267.

[2] Богдан Џувер, из „Напомена аутора (Ах, све је само фрагмент)“, у: Светле таме, Славија, Нови Сад, 1996, 115.

[3] Милутин Шљиванчанин, „Препознавање песника“, у: Богдан Џувер: Призивање порекла, избор из лирике, Алфаграф, Нови Сад – Петроварадин, 2007, 119-120.

[4] У поменутом есеју Поповић говори о промени књижевног укуса. Као услов за промену укуса и подизање свих мерила националне културе, он тражи опште просвећивање и књижевно образовање, велику и сталну бригу о усаглашавању језика и оштрија правила књижевнога стила, способност читања и разумевања текста и продор ума у тајну „књижевних лепота“ (Богдан Поповић, „О васпитању укуса“, Сабрана дела Богдана Поповића, књига IV, Књижевна теорија и естетика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2001, 22).

[5] Б. Џувер је рођен 28. јуна 1936. године у Ограђеници (Црна Гора). Своје школовање, али и стварање везао је за Војводину, где живи од 1946. Објавио је књиге песама: Колиште (1974), Повесмо вида (1979), На усни земље (1984), Рало, отпори (1987), Ограђеница (1987), Врт на брегу (1995), Светле таме (1996), У непобегу једнаком (1999), Чаша поредуша (2005), Љуштење карактера (2005) и Призивање порекла – избор из лирике (2007). Добитник је југословенске награде за поезију „Блажо Шћепановић“ (1973). Живи у Зрењанину.

[6] Богдан Џувер, Светле таме, 67-68, 71.

[7] Богдан Џувер, Врт на брегу, ИТП „Унирекс“, Д. Д., Никшић, 1995, 9.

[8] Исто, 29.

[9] Поводом мистификације појма осећајности, а на рачун ирационалистичких подстицаја у нашој књижевности, Зоран Мишић је у есеју „Певање и мишљење“ писао: „...где год се укаже какав нови емоционални регистар, сложеније структуре и финијег ткања, где год се наместо конвенционалне цвркутаве или плачевне романтике помоли сензибилитет модерног човека, неминовно импрегнирана мисаоним и етичким преокупацијама – намах се зачују огорчени повици: Церебрално! Хладно! Безосећајно! Непоетски! Прозаично! Рационално!

Тако се долази до најпарадоксалнијих закључака: да песници са најбогатијим фондом ирационалних подстицаја 'праве' поезију, док други, чији је духовни живот још увек на нивоу оних Ракићевих каплара и ћата, певају како им срце иште, као птице на грани.“ (Зоран Мишић, „Певање и мишљење“, Критика песничког искуства, СКЗ, Београд, 1996, 135).

[10] Зоран Мишић, „Наука и поезија“, Критика песничког искуства, 171.

[11] Подсетимо да је К. Г. Јунг писао како је нагон уметничког стварања који извире из несвесног, истовремено и ћудљив и самовољан: „...дело у души уметника је једна природна снага која се пробија или тиранском силом или оним суптилним лукавством природне сврсисходности, без обзира на лично добро човека који је носилац стваралачког. То стваралачко живи и расте у човеку као дрво у земљи, из које узима своју храну.“ (К. Г. Јунг, „О односима аналитичке психологије према песничком уметничком делу“, Психолошке расправе, Одабрана дела К. Г. Јунга, књига 4, превео Томислав Бекић, Матица српска, Нови Сад, 1977, 19).

[12] Богдан Џувер, из „Напомена аутора (Ах, све је само фрагмент)“, у: Светле таме, 170.

[13] Исти, Врт на брегу, 102.

[14] Серен Кјеркегор, Бревијар, према избору Петера Шефера и Макса Бензеа, превео Д. Најденовић, Модерна, Београд, 1990, 25.

[15] Богдан Џувер, Врт на брегу, 89.

[16] Артур Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу  др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, 28.

[17] Богдан Џувер, Врт на брегу, 42.

[18] Свест о смрти човека разликује од животиња, али и од богова; једино човек станује у сенци смрти, јер док друга бића скончавају, човек умире, пише Милан Узелац у тексту „Судбина мишљења у свету коме оно више не припада“ и додаје: „Човек је једино биће који зна за пролажење коначних ствари: будући да је и сам пролазан, он зна за пролазност као такву, те је способан да у настајању и бујању сагледа пропадање, а у животу који траје, надолазећу смрт  (http://www.uzelac.eu/index.files/MilanUzelacStudije.htm)

[19] Богдан Џувер, Врт на брегу, 13. (Овде се може успоставити мисаона и поетска сродност са Дучићевим стиховима:

„Јер данашњи сан

то је сутрашња истина“)

[20]Исто, 153.

[21]Богдан Џувер, Светле таме, 26.

[22]Исти, Врт на брегу, 147.

[23]Исто, 156.

[24] Синтагму „трагање за бићем“ користи и Лука Хајдуковић у рецензији збирке изабраних песама Богдана Џувера, Призивање порекла.

[25] Милутин Шљиванчанин, „Препознавање песника“, у: Богдан Џувер: Призивање порекла, 124-129.

[26] Радомир Ивановић, Машта и мудрост: поезија и поетика Блажа Конеског, ИТП „Змај“, Нови Сад, 2004, 186.

[27] Хуго Фридрих, Структура модерне лирике: од средине 19. до средине 20. века, превео с немачког Томислав Бекић Светови, Нови Сад, 2003, 135.

[28] Богдан Џувер, Призивање порекла, 73.

[29]Исти, Врт на брегу, 97. 

Текст је објављен у "Баштини", гласнику Института за српску културу, свеска 37, 2014, стр. 25-38.