Ј. В. ГЕТЕ, Једно и све

Да би се y бемеђу среле,

нестати све јединке желе, –

туплине опирања власт;

не вреле жеље, дивља хтења,

захтеви, строга наређења,

већ: дати себе, то је сласт.

Прожми нас, душо света, ходи!

Тад самом светском духу води

највиши нашег бића лет.

Добри духови руком склоном

воде посвећенике оном

ко ствараше и ствара свет.

 

А да наново опет створи

Све створено, да не окори, –  

труди се вечни, живи дах.

Што још не беше, сад кô чиста

сунца и земље ћe да блиста;

ал' не сме прекинути мах.

Творачки живо мора ткати,

свом облику нов облик дати,

привидно стати на трен тек.

У свему дише вечност: све ce

y ништа мора да разнесе,

ако ли жели трајан век.

Са врхова светске лирике – препеви, Бранимир Живојиновић, СКЗ, Београд, 1996. 

Ј. В. ГЕТЕ, Парабаза

Радосно пре много лета
трудио се дух мој млад
да истражи, одгонета
природин творачки рад.
И у свему се открива
вечно један исти крој;
мало, велико, све бива
једнако на начин свој.
Све се мења, одржава;
блиско и далеко тка;
ствара се, преображава, –
за дивљење ту сам ја.

Са врхова светске лирике – препеви, Бранимир Живојиновић, СКЗ, Београд, 1996. 

Ј. В. ГЕТЕ, Орфичке исконске речи

ΔΑΙΜΩΝ, Демон

У онај час што живот удахну ти

поздрављало је Сунце све планете,

по закону по ком се тад упути

развијало се у човека дете.

Што мораш бити, нећеш избегнути,

то кажу већ пророчке књиге свете;

нит' време нит' иједна моћ разбија

утиснут облик што се жив развија.

TYXH, Случај

Ал' строгу међу обилази лако

мена што c нама и око нас ходи;

ти ниси сам, y друштву тебе свако

уобличава, у делању те води:

и живот који расипамо тако

час да, час узме, већ како се згоди.

У круг се тихо склапа живот мали,

светиљка чека да пламен је запали.

EPΩΣ, Љубав

Неумитно се Ерос суноврати

ca неба, куд се из хаоса вину,

из груди, око чела лелуја ти

док пролећни се дани не расплину,

caд кô да бежи, сад се с бекства врати:

Многа се срца y општем paсипају

ал' племенита за једно само знају.

ANAГKH, Принуда

Опет су вољом звезда се обрели

услов и закон; сва воља изражава

тек хтење оног што морање вели,

и произвољност тиме се спутава;

прогони срце што најдраже жели

принуди свака ћуд се покорава.

Привидно, дакле, слободни смо: након

свих лета чвршће окива нас закон.

ЕΛΠΙΣ, Нада

Али се мрска капија отвара

на међи тој, на зиду том од тучи,

ма трајао кô нека стена стара!

Једно нас лако биће зȁобручи,

из кише, магле и облачних пара

носи нас увис, летењу нас учи:

знате је, титра свуд по васиони –

ударац крила – и за нама еони!

Са врхова светске лирике – препеви, Бранимир Живојиновић, СКЗ, Београд, 1996

Р. М. РИЛКЕ, Додирне душу скоро свака ствар

Додирне душу скоро свака ствар,

одасвуд бруји спомињања глас.

Понеки дан што прође стран за нас

у будућности стигне тек к`о дар.

Ко мери наш допринос? Да ли ко

од прошлих, старих лета нас распреда?

Шта од постања сазнасмо, сем то:

да све се једно у другом огледа?

Да се на нама равнодушност греје?

О, доме, траво, о, вечерња сени,

док се гледамо тако, обгрљени,

наједном то све кроз вас к нама веје.

Кроз сва се бића пружа простор један:

суштински светски простор. Кроз нас ласте

пролећу тихо. Ја, рашћења жедан

погледах, и: у мени дрво расте.

Бринем, а дом је на дну мог срца.

Чувам се, а у мени стража бдије.

У мојој новој љубави се свије

свет лепи, да ту почива и грца.

Са врхова светске лирике – препеви, Бранимир Живојиновић, СКЗ, Београд, 1996. 

ДАНИЛО КИШ, Савети младом писцу

Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве.

Држи се подаље од принчева.

Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологија.

Веруј да си моћнији од генерала, али се не мери с њима.

Не веруј да си слабији од генерала, али се не мери с њима.

Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш.

Буди једнако горд према принчевима и према гомили.

Имај чисту савест у односу на привилегије које ти твој занат писца доноси.

Проклетство твог избора немој бркати са класном опресијом.

Не буди опседнут историјском хитњом и не веруј у метафору о возовима историје.

Не ускачи, дакле, у „возове историје“, јер је то само глупава метафора.

Имај увек на уму мисао: „Ко погоди циљ, све промаши.“

Не пиши репортаже из земаља у којима си боравио као туриста; не пиши уопште репортаже, ти ниси новинар.

Не веруј у статистике, у цифре, у јавне изјаве: стварност је оно што се не види голим оком.

Не посећуј фабрике, колхозе, радилишта: напредак је оно што се не види голим оком.

Не бави се економијом, социологијом, психоанализом.

Не следи источњачке филозофије, зен-будизам итд.; ти имаш паметнија посла.

Буди свестан чињенице да је фантазија сестра лажи, и стога опасна.

Не удружуј се ни са ким: писац је сам.

Не веруј онима који кажу да је ово најгори од свих светова.

Не веруј пророцима, јер ти си пророк.

Не буди пророк, јер твоје је оружје сумња.

Имај мирну савест: принчеви те се не тичу, јер ти си принц. 
Имај мирну савест: рудари те се не тичу, јер ти си рудар.

Знај да оно што ниси рекао у новинама није пропало заувек: то је тресет.

Не пиши по наруџбини дана.

Не клади се на тренутак, јер ћеш се кајати.

Не клади се ни на вечност, јер ћеш се кајати.

Буди незадовољан својом судбином, јер само су будале задовољне. Не буди незадовољан својом судбином, јер ти си изабраник.

Не тражи морално оправдање за оне који су издали. Чувај се „ужасавајуће доследности“.

Чувај се лажних аналогија.

Поверуј онима који скупо плаћају своју недоследност.

Не веруј онима који своју недоследност скупо наплаћују.

Не заступај релативизам свих вредности: хијерариља вредности постоји.

Награде које ти додељују принчеви примај с равнодушношћу, али ништа не чини да их заслужиш.

Веруј да је језик на којем пишеш најбољи од свих језика, јер ти другог немаш.

Веруј да је језик на којем пишеш најгори од свих, мада га не би заменио ни за један други.

„Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Откривење Јов., 3,16)

Не буди сервилан, јер ће те принчеви узети за вратара.

Не буди надувен, јер ћеш личити на вратаре принчева.

Немој дозволити да те увере да је твоје писање друштвено некорисна.

Немој мислити да је твоје писање „друштвено користан посао“.

Немој мислити да си и ти сам користан члан друштва.

Немој дозволити да те увере да си стога друштвени паразит.

Веруј да твој сонет вреди више од говора политичара и принчева.

Знај да твој сонет не значи ништа спрам реторике политичара и принчева.

Имај о свему своје мишљење.

Немој о свему рећи своје мишљење.

Тебе речи најмање коштају.

Твоје су речи најдрагоценије.

Не наступај у име своје нације, Јер ко си ти да би био ичији представник до свој!

Не буди у опозицији, јер ти ниси наспрам, ти си доле.

Не буди уз власт и принчеве, јер ти си изнад њих.

Бори се против друштвених неправди, не правећи од тога програм.

Немој да те борба против друштвених неправди скрене са твога пута.

Упознај мисао других, затим је одбаци.

Не стварај политички програм, не стварај никакав програм: ти ствараш из магме и хаоса света.

Чувај се оних који ти нуде коначна решења.

Не буди писац мањина.

Чим те нека заједница почне својатати, преиспитај се.

Не пиши за „просечног читаоца“: сви су читаоци просечни.

Не пиши за елиту, елита не постоји; елита си ти.

Не мисли о смрти, и не заборављај да си смртан.

Не веруј у бесмртност писца, то су професорске глупости.

Не буди трагично озбиљан, јер то је комично.

Не буди комедијант, јер су бољари навикли да их забављају.

Не буди дворска луда. Не мисли да су писци „савест човечанства“: видео си већ толико гадова.

Не дај да те увере да си нико и ништа: Видео си већ да се бољари боје песника.

Не иди ни за једну идеју у смрт, и не наговарај никог да гине.

Не буди кукавица, и презири кукавице.

Не заборави да херојство захтева велику ццну.

Не пиши за празнике и јубилеје.

Не пиши похвалнице, јер ћеш се кајати.

Не пиши посмртно слово народним великанима, јер ћеш се кајати.

Ако не можеш рећи истину – ћути.

Чувај се полуистина.

Кад је опште славље, нема разлога да и ти узимаш учешћа.

Не чини услуге принчевима и бољарима.

Не тражи услуге од принчева и бољара.

Не буди толерантан из учтивости.

Не истеруј правду на конац: „с будалом се не препири“.

Немој дозволити да те увере да смо сви једнако у праву, и да се о укусима не вреди расправљати.

,,Кад оба саговоника имају криво, то још не значи да су обојица у праву.“ (Попер)

 „Дозволити да други има право не штити нас од једне друге опасности: да поверујемо да можда сви имају право.“ (Idem)

Немој расправљати са игнорантима о стварима које први пут од тебе чују.

Немој да имаш мисију.

Чувај се оних који имају мисију.

Не веруј у „научно мишљење“.

Не веруј у интуицију.

Чувај се цинизма, па и сопственог.

Избегавај идеолошка општа места и цитате.

Имај храбрости да Арагонову песму у славу Гепеуа назовеш бешчашћем.

Не тражи за то олакшавајуће околности.

Не дозволи да те увере да су у полемици Сартр-Ками обојица били у праву.

Не веруј у аутоматско писање и „свесну нејасност“ – ти тежиш за јасношћу.

Одбацуј књижевне школе које ти намећу.

На помен „социјалистичког реализма“ напушташ сваки даљи разговор.

На тему „ангажована књижевност“ ћутиш као риба: ствар препушташ професорима.

Оно га ко упоређује концентрационе логоре са Santéom, пошаљеш да се прошета.

Ко тврди да је Колима била различита од Аушвица, пошаљеш га до сто ђавола.

Ко тврди да су у Аушвицу требили само вашке а не људе – исти поступак као горе.

„Ven diedro a me, lascia dir le genti.“ (Данте)

(1984)

Д. Киш, Живот, литература, Просвета, Београд, 2007, стр. 95-100. 

АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, И то ми се снило...

И то ми се снило, и то ће ми се снити

И то ће се мени још каткад приснити,

И поновиће се све, и све доваплотити,

И што видех у сну, и ви ћете уснити.

Тамо, далеко од нас, далеко за светом

Талас иде за таласом, бије о литице,

На таласу звезда, и човек, и птице,

И јава, и снови, и смрт, талас за таласом.

Датум ми не треба: био сам, јесам, и бићу,

Живот – чудо је чудеса, и у чуду клекнућу

Сам, ко сиротица, себе на колена бацићу

Сам, међу огледалима – зазидан приказама

Блиставих мора и градова у облацима дима.

И мајка у сузама дете у крило узима.

1974.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића:

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Позна зрелост

Није ли ми дата ова позна зрелост,

Да оплачем с рукама на срцу ноћу,

Сваке речи септембарску зрелост,

Тежину јабука, шипкову пуноћу,

Над шумском крчевином облак дима,

Усахло поље брусница црвених, и

Истине ради — вратити се стиховима,

Од којих су остали редови прецртани.

Све убрано у корпе сложише плетене,

И мостом се зачу тутњава таљига.

Дај ми да се поклоним још једном с висине,

Дај ми да издржим бар до првог снега.

1965.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога: 
https://srodstvopoizboru.wordpress.com

К. Г. ЈУНГ, Човеку су потребне тешкоће, оне спадају у његово здравље

         

 Ми знамо, да нема никаквог људског предвиђања или животне мудрости, које би нас могле ставити у положај, да свом животу дамо прописани правац, изузев на малим деоницама пута. Ово мишљење важи свакако само за „обичан“ тип живота, али не за „херојски“. Задњи начин живота постоји такође, али је несумњиво много ређи него први. О овоме се дакле свакако не може рећи, да се том животу једва или само за кратку дистанцу може дати правац. Херојски живот је апсолутан, то значи, он се управља према судбинским одлукама, при чему одлука о одређеном правцу можда важи до страшног краја.

*

Човеку су потребне тешкоће, оне спадају у његово здравље.

*

Највећи и најважнији животни проблеми су заправо нерешиви; они то морају и бити, јер изражавају нужни поларитет, који је иманентан сваком саморегулишућем систему. Они се не могу никад решити, већ се само могу прерасти.

*

Ово „прерастање“ код даљег искуства, испоставља се као подизање нивоа свести. Неки виши и даљи интерес ступио је у видик, и овим проширењем хоризонта нерешиви проблем изгубио је хитност. Он није био логички решен по себи, већ је избледео пред једним новим и јачим животним правцем. Он није потиснут и учињен несвесним, већ се појавио само у једној другој светлости и на овај начин је постао друкчији. Што би на дубљем степену дало повода за најоштрије конфликте и за паничне афективне нападе, сад се гледано с вишег нивоа личности појавило, као невреме у долини, гледано са врха високе планине. Тиме олуји није одузето ништа од њене стварности, али човек није више унутра у том, већ је над тим.

*

Велики животни проблеми нису никада заувек решени. Ако су они једном привидно решени, онда је то увек губитак. Њихов смисао и сврха чини се није у њиховом решавању, већ у томе да ми непрестано радимо на њима. Само то ће нас сачувати, дакле, од заглупљивања и окамењивања.

*

Циљ је само као идеја важан, битан је, међутим, опус који води циљу: он испуњава трајање живота неким смислом.

Антологија Јунг: К. Г, Јунг, Човек и Душа, «Прометеј», Из целокупног дела 1905-1961. одабрала Јоланда Јакоби, Нови Сад, 2008, стр. 410-412.

С немачког превеле Босиљка Милакара и Ана Милакара

К. Г. ЈУНГ, Најмање са смислом увек је вредније од највећег без смисла

Да ли је нека ствар лепа, јер јој ја дајем лепоту? Или да ли ме објективна лепота ствари тера да jе признам? Зна cе, да су највећи духови покушали да испитају проблем, да ли свето Сунце осветљава светове, или сунчано људско око. Архаични човек веровао је у Сунце, цивилизовани у очи – уколико не пати од песничке болести или уколико уопште размишља. Он мора природу да обездуши, да би могао да овлада њоме, то значи, он  узима натраг све архаичне пројекције, барем где тежи да буде објективан.

*

Примитивни човек одликује се – блискошћу са инстинктима, као животиња – неофобијом и везаношћу за обичаје. По нашем укусу он је крајње заостао, док ми хвалимо напредак. Наша напредност, пак, омогућава додуше на једној страни мноштво најлепших испуњења жеља, на другој страни, пак, гомила се једна исто тако гигантска, прометејска кривица, која c времена на време захтева плаћање y облику судбинских катастрофа. Kоликo дуго је човечанство сањало о летењу, а сад смо дошли већ до ваздушних бомбардовања! Данас cе oxoлo смешкамо хришћанској нади у загробни живот a сами западамо у хилиазме[1], који су стопут неразумнији од идеје о радосном загробном животу после смрти!

*

Човек је само упола схваћен, ако се зна, од чега је код њега све настало. Кад би ствар била у томе, онда би он могао исто тако већ одавно бити мртав. Као живи човек он међутим, није схваћен; јер живот нема само једно Јучер, а није разјашњено када је Данас редуковано на Јуче. Живот има и једно Сутра, а Данас је схваћено само онда, ако можемо нашем знању о ономе, што је било јучер, додати још полазишта за Сутра. Ово важи за сва психолошка изражавања живота чак за болесне симптоме.

*

Психологија нас учи, да у извесном смислу у Души нема ништа старо, ништа што стварно може коначно да одумре; чак је Св. Павлу стрела остала забодена у месу. Ко се штити од новог, страног и регредира ка прошлом, y истом је неуротичном стању као онај, који се идентификује са новим, који бежи од прошлости. Једина разлика је у томе, што се један удаљио од прошлости, а други од будућности. Обојица начелно чине исто: они спашавају скученост своје свести, уместо да је контрастом супротности разбију и таквим начином изграде једно шире и више стање свести.

*

Свест мора да има разум, да би y xaocy несређених индивидуалних случајева целог света тек открила један поредак и онда, барем у људској сфери и радила. Ми имамо похвалну и корисну тежњу, да хаос ирационалног y нама и изван нас по могућности искоренимо. Са овим процесом смо како се чини прилично далеко напредовапи. Један душевни болесник рекао ми је једном: „Господине докторе, ноћас сам цело небо дезинфиковао сублиматом и при том нисам открио никаквог Бога“. Тако смо отприлике и ми прошли.

*

Чиме су одговорила наредна времена на индивидуализам Ничеовог надчовека? Она су одговорила са колективизмом, колективном организацијом и нагомилавањем маса ,,tam ethice quam psysice“, које исмејавају све што је икад ту постојало. Гушење личности с једне стране, немоћно, можда смртно рањено хришћанство с друге стране; то је чист биланс нашег времена.

*

Када се човеку нешто догоди, о чему мисли, да се нешто тако слично само њему лично догађа, док је то y стварности потпуно општи доживљај, на тај начин дотични очито греши, наиме сувише је лично настројен и тиме искључен из људске заједнице. На исти начин је потребно, да ми имамо не само личну свест о садашњости, већ и надличну свест, чији дух осећа историјски континуитет.

*

Сада се жању плодови васпитања 19. века. Црква је младим људима проповедала слепо веровање. Универзитет, пак, рационалистички интелектуализам, са тим резултатом, да је данас аргумент како веровање тако и разума изгубио своју уверљиву снагу. Модерни човек, уморан од борбе мишљења, жели стога да испита, како заправо ствари стоје. А ова тенденција, која додуше широм отвара врата најопаснијим могућностима, јесте храбар подухват, коме се не може посве одрећи симпатија. Овај подухват није никаква обесна пустоловина, већ покушај рођен из најдубље душевне потребе, на основу једног непрејудицираног праискуства да се поново открије јединство живота и смисла.

*

Живот је смешан и значајан. И ако се над једним не смејемо и над другим не мудрујемо, тада је живот баналан, онда све има најмању меру. Онда постоји само мали смисао и мали бесмисао. Заправо ништа не значи нешто, јер, када још није било никаквих мислећих људи, нико није био ту, ко је тумачио појаве. Само се мора тумачити ономе, ко ништа не разуме. Значај има само оно неразумљиво. Човек се пробудио y једном свету, који није разумео и зато он покушава, да га тумачи.

*

Најмање са смислом увек је вредније живота од највећег без смисла.

*

Дакле y свем Хаосу је космос и у свем нереду један скривени поредак, y свој самовољи стални закон.

Антологија Јунг: К. Г, Јунг, Човек и Душа, «Прометеј», Из целокупног дела 1905-1961. одабрала Јоланда Јакоби, Нови Сад, 2008, стр. 384-387.

С немачког превеле Босиљка Милакара и Ана Милакара

---

^[1] Хилијазам – учење у будућем хиљадугодишњем царству Божјем на Земљи. (прим. прев.)